четвртак, 23. август 2012.

Samo anđeli imaju krila (Only Angels Have Wings) 1939.



***(*) 4 –

Odgledao sam još jedan film iz tzv. klasične ere ili zlatnog doba Holivuda, a uz to još i delo jednog od najvećih režisera tog perioda – Hauarda Hoksa. Utisci su mi podeljeni. S jedne strane, ovo je toliko lažno, isfolirano, iskalkulisano, a s druge – mnogo je dobro napravljeno.


U ovom filmu svi su junačine, ljudine, lafčine, muškarčine, stare kajle, sivi tići, taf gajevi, i to bogami uključujući i žene. Keri Grant je odigrao jednu od najiritantnijih persona koje se daju zamisliti. On je kao veliki baja, njegova se ne poriče, on sve zna najbolje, čvrst je ali pravedan, podređeni ga obožavaju, oni bi za njega stavili ruku u vatru, on bi za njih stavio ruku u vatru, čojstvo i junaštvo na sve strane. Žene, dabogme, jure za njim kô mutave, a on ih svojim mačo načinom života odbija od sebe. Dobro, to stvarno može da nervira, ali u ovom slučaju ipak ne previše, jer ovaj film nudi dosta toga zauzvrat.



Druga stvar koja jezivo može da smeta jeste neverovatna iskonstruisanost zapleta. Kerijeva bivša moma (Rita Hejvort, niko drugi) pojavi se, naravno, baš kad ne treba, udata je za nekog mufljuza, a taj mufljuz opet ima neke neraščišćene račune s Kerijevim najboljim jaranom s kojim je on kao nokat i meso, a onda dođu teški dani i odu svi jarani i zamirišu jorgovani. Međutim, film ipak nijednog trenutka ne klizi u ljigu, bljuzgu i patetiku, tako da u najgorem slučaju može da bude pomalo smešan i da onako blago ide na živce, ali ne više nego što je zdravo.


E sad, pozitivna strana medalje jeste da je ovo sa dramaturške i rediteljske strane fenomenalno. Vickaste, lakonske i naravno prilično izveštačene replike samo vrcaju, ali čovek ne može da ne zapazi preglednost i ekonomičnost s kojom su događaji u ovom filmu predstavljeni. Sve je krajnje precizno odmereno i izvagano, ništa ne štrči, triput su merili, jedanput sekli, nema ni viška ni manjka. Nikakva razvlačenja niti zbrzavanja, samo ono što treba, pa još raspoređeno na takav način da bude što dinamičnije i napetije.


Hoks uspeva da u kratak vremenski interval zgusne toliki broj događaja da to gubi vezu sa svakim realističkim pripovedanjem, ali ipak ne deluje sumanuto i nabacano, već sasvim kako treba. Tako se u prvih pola sata (gledano u vremenu trajanja filma), to jest za jedno veče i noć (gledano u vremenu trajanja radnje) izdešavaju neviđena čuda. Glavna junakinja (Džin Artur) na proputovanju stiže u neku luku u kojoj je prvi put u životu, odmah se upoznaje sa petsto ljudi, sa svima njima odmah postaje prijateljica do groba, litar krvi bi im dala, odmah se zateleba u Kerija, napusti zbog njega ceo dotadašnji život, zaboravi i odakle je došla i gde je pošla, i za to jedno veče se toliko peva, plače, puca, pada u dert i šenluči koliko normalan svet ne iskusi za pola veka. Događaji se dakle neverovatno ubrzavaju, preskače se takozvano biografsko vreme (dakle, vreme koje je inače potrebno da bi se toliki broj događaja odigrao), sve se sažima, zgušnjava i prelazi se odmah na stvar i na ono najsuštastvenije. Koristi se, alzo, isti postupak koji je rabio izvesni epileptični Rus u svojim romanima. I kod njega redovno ima jedno petsto likova koji se upoznaju i odmah stupaju u neverovatno bliske odnose za koje su inače potrebni meseci da bi se izgradili, i odmah svi u isti mah počinju da larmaju i da okreću tumbe sve čega se dohvate. 


Dakle, film odmah, s neba pa u rebra, grabi gledaoca za gušu, pa ne pušta. Tih prvih pola sata protiče u furioznom ritmu. Sličan tempo Hoks bogami uspeva da zadrži i do kraja, a kada se prihvate konvencije pod kojima priča priču, to sve prolazi glatko i ne izaziva razočaranje.
Ocena bi bila oko 3+, ali pošto je film neviđeno zabavan, podižem je za još jedan stepen. 



среда, 22. август 2012.

Senka sumnje (Shadow of a Doubt) 1943.



*** (3)

Uživao sam gledajući ovaj Hičkokov klasik, ponovo posle boga pitaj koliko godina. Čini mi se da sam ga poslednji put pogledao još kad ga je Robert Nemeček puštao na TV Politici, rahmet joj duši.
O glumcima uopšte neću da arčim reči – Džozef Koten je Džozef Koten, a Tereza Rajt je ovde izvela pravo malo čudo.


Međutim, ovog puta nešto mi je drugo zapalo za oko. A to je slika sveta predstavljenog u ovom filmu.
U ovom slučaju, „svet“ je jednako „Santa Roza“. Sa izuzetkom uvodne scene, celokupna radnja se dešava u ovom kalifornijskom gradu.
Da li se ikad igde živelo kao u toj Hičkokovoj, odnosno Vajledrovoj (ne mislim na Bilija, nego na scenaristu Torntona Vajldera, pisca knjige Most svetog kralja Luja) Santa Rozi, pitao sam se sve vreme dok sam blenuo u Senku sumnje. A pogotovo – da li ikad igde postojala čeljad poput varošana koji napučuju ovaj film?
I tako, suočen sa prizorima varoškog života koje mi je Hičkok prikazivao, samo je falilo da zapevam: Varošarije, Varošarije, to su naše igrarije.


Elem, otac glavne junakinje je činovnik u varoškoj banci. Kada njegov šurak, došljak u mikrouniverzum Santa Roze, počne da tera šegu na račun dotične institucije, on ne samo da mu to zabranjuje, nego ga posmatra pun neodobravanja i nerazumevanja. Tom čoveku, naime, nikako ne ide u glavu da je s takvim stvarima, dakle važnim stubovima države i društva, uopšte moguće zevzečiti se.


Taj isti tip – govorimo, dakle, o sredovečnom čoveku, pater familiasu – za najbližeg prijatelja ima ne muškarca s kojim bi se jedan normalan čovek družio, već neko totalno blesavo stvorenje. Spadalo, što bi se starinskim jezikom reklo. I šta je glavna zabava ove dvojice sredovečnih zvrndova? Oni ne razgovaraju o sportu ili politici, kako bi se od dvojice odraslih ljudi očekivalo, već do besvesti drve o kojekakvim začkoljicama iz detektivskih knjiga i, poput dva nestašna čapkuna, nameštaju jedan drugome sitne smicalice ne bi li svaki od njih dokazao kako su baš njegove teze ispravne, a kako je onaj drugi u krivu.


Što se tiče majke glavne junakinje – ta matrona u porodični dom pušta dvojicu neznanaca koji navodno rade za državu na nekak’om projektu izrade profila prosečne američke porodice. Njeni su nazori da građani državi treba da izađu u susret u onome što ona od njih ište. Država je dobra prema svojim podanicima, te alzo oni njoj treba da omoguće da zavuče svoj nos u svaki kutak njihovih domova. Međutim, kad jedan od te dvojice vajnih državnih nameštenika izabere pogrešan trenutak da je fotografiše kako pravi pitu – ona nalazi da se to već ne može tolerisati. Može država svašta da traži, nek joj je halal, ama da je ometa u njenom pravljenju pite – e, to vala neće moći.




I sve je u tom stilu, da ne nabrajam dalje. Ta Santa Roza je varoš u kojoj najveće uzbuđenje izaziva to što glavna junakinja u jednom trenutku pretrčava ulicu. Svi varošani, dabome, stoje i čekaju znak saobraćajca, a ona izjuri kô muva bez glave. Njeni sugrađani negoduju gnevom pravednika, a saobraćajac (koji, naravno, poznaje i nju i njene roditelje i celu njenu porodicu) uhvati je za ruku i prekorno-očinskim tonom je upita: „Šta misliš, zašto ja ovde stojim?“ Pokara je, dakle – da opet upotrebim starinski vokabular, u kome ta reč ima drukčije značenje od onog u kojem je rabe korisnici savremenog žargona.


Kad se sve to zna, još interesantnija postaje ona jedna jedina scena koja pokazuje da ta Santa Roza ima i drukčije lice. Naime, u jednom momentu glavnu junakinju ujak odvuče u neku vrstu noćnog lokala. Ona mu tom prigodom priopći kako na takvom mestu nikada nije bila – a reč je o odrasloj devojci, koja doduše još živi s roditeljima, ama je već zrela za udaju, vozi kola i umnogome je funkciju glave porodice preuzela od svog oca. Naravno, pošto u Santa Rozi svako svakog poznaje, to i glavna junakinja, iako nikad nije bila u noćnom lokalu, poznaje mladu kelnericu, koja priđe da usluži nju i ujaka joj. Ta mi je kelnerica najsimpatičnije čeljade u filmu zbog toga što je ona, kako izlgeda, jedina varošanka koja se ne uklapa u profil stanovnika Santa Roze kakav smo upoznali. No, gledaocu se sugeriše da su nju njeni lični nekvaliteti isključili iz plauzibilne varoške sredine, kojoj bi trebalo i kojoj bi morala da pripada, i smestili je u ovaj kasnonoćni zabran. Šta da se radi, ko joj je kriv kad nije htela da uči školu?


Sve ovo što sam do sada nadrobio ne znači da mi se film ne dopada. Naprotiv, bio sam razgaljen dok sam gledao tu sredinu u kojoj su svi blagonakloni jedni prema drugima, a takav bezazlen život omogućava im jedan benevolentan sistem, dobrohotan prema svojim podanicima. Da li je ovo ikako, na bilo koji način, pod bilo kojim uvjetima, bar delimično moguće, pitao sam se.
Odgovor je, naravno, odrečan.


I tu ne bi pomogao čak ni neki bolji, humaniji, pravičniji društveni sistem – ako bi se desio mirakul da tako nešto bude vaspostavljeno (što već samo po sebi nikako nije izgledno). Jok brajko, stvar je ovde fundamentalnija. Samom čoveku nije u prirodi da se tako ponaša i da živi na takav način. Nije tako ustrojen. I to ne zato što neće (to jest, ne samo zbog toga). Jeste to i stvar racija, volje i svesnog delanja, ali i samo čovekovo telo protivi se takvom načinu života i takvom ponašanju. Ono to čini već na najosnovnijim nivoima – fiziološkom, neurološkom i ne znam ni ja kom. Tak’a je čovek fela. Pogana živuljka na svakom nivou, sve do mitohondrija i endoplazmatičnog retikuluma.



Okej, zabasao sam na teren neosnovanog spekulisanja, ali svakako treba istaći da ovaj film ima prilično direktnu ideološku komponentu. Ona se sastoji u sukobu dve koncepcije sveta – jedne koju zastupa ujak Čarli (svet kao haotično i opasno mesto) i druge koju brani sestričina Čarli (svet kao Santa Roza). U svetlu događaja koji se pokreću dolaskom ujaka, sestričina je primorana da svoja shvatanja revidira, te ona i izabranik njenog srca na koncu dolaze do nazovi kompromisnog rešenja, kojim se film i završava.

понедељак, 20. август 2012.

LOS AÑOS OCHENTA, VOL. 4



Došao je vakat da završavam ovaj niz od četiri kompilacije muzike iz osamdesetih. Njime sam pokušao da definišem svoj ukus i da ga odredim prema onome što se smatra mejnstrimom kao i onome što ipak predstavlja alternativu, ali dosta široko prihvaćenu.
U odnosu na te domene, ono što nazivam svojim terenom predstavlja relativno usku muzičku oblast (uz određene male izuzetke).
To se pre svega odnosi na jedinu stvarno veliku facu na ovoj plejlisti. Sa izvođačima koji uživaju široku popularnost ja sam po pravilu posvađan. Kod njih nikad nisam nalazio ništa za sebe, a plus me je dodatno odbijala ta njihova omiljenost kod publike (ili kod kritike, svejedno). Ali to očigledno ne važi za čoveka zvanog Bruce Stringbean, te ga eto smeštam na ovu moju „intimnu“ plejlistu.
Boranija je, dakle, najveći izuzetak od opšteg pravila. U manjoj meri su to sastavi Los Lobos i Violent Femmes, koji u našoj sredini ipak imaju izvesnu malo širu publiku.
Ja sam inače uvek više voleo da se zalepim za neke anonimuse od kojih je i bog digô ruke, ali čije pesme govore meni razumljivim jezikom.
U skladu s tim, danas su na repertoaru gitare, kadilaci, brđanska muzika i samotne ulice koje zovem domom.

1. Dwight Yoakam – Guitars, Cadillacs
2. Steve Earle – Guitar Town
3. Jason And The Scorchers – Broken Whiskey Glass
4. The Blasters – Border Radio
5. Tom Russell – Gallo Del Cielo
6. Garth Brooks – Alabama Clay
7. Bruce Springsteen – Highway Patrolman
8. Guy Clark – Lone Star Hotel
9. John Hiatt – Memphis In The Meantime
10. Warren Zevon – The Hula Hula Boys
11. Lyle Lovett – If I Had A Boat
12. Danny & Dusty – Baby, We All Gotta Go Down
13. Violent Femmes – Jesus Walking On The Water
14. Los Lobos – Will The Wolf Survive?
15. Rodney Crowell – Iʼve Got My Pride But I Gotta Feed The Kids
16. Lucinda Williams – Side Of The Road
17. Green On Red – Black River
18. David Lindley – Pay The Man
19. The Knitters – Rock Island Line
20. Randy Travis – Thereʼll Always Be A Honkytonk Somewhere

Na kraju, šta reći? Zaista se nadam da će uvek negde postojati honkitonk. To bi mi egzistenciju učinilo podnošljivijom.

четвртак, 02. август 2012.

GLI ANNI OTTANTA, VOL. 3



Sa ovim trećim delom već dolazimo bliže mom terenu. Ovde je skupljena muzika koja ne spada u ono što ja najčešće slušam, ali mi je ipak manje ili više bliska. Pre svih, to se odnosi na dva sjajna sastava – Sonic Youth i The Jesus And Mary Chain. Buka koju oni odašilju oduvek je prijala mojim ušima. Ima ovde još noisea u raznim oblicima. Recimo, grupa Butthole Surfers, koju sam otkrio i poželeo da čujem zahvaljujući tekstu Miška Bilbije objavljenom u Vremenu zabave, u mojoj omiljenoj rubrici – Ploče koje nisu na prodaju. A onda se na to prirodno nadovezuju i Big Black i Rapeman. Ima i malo američkog panka. Na primer, grupi Minutemen privuklo me je to što je D. Boon, osim one uobičajene, imao još jednu, manje poznatu inkarnaciju. Naime, figurirao je kao glavni junak priče jedne naše spisateljice, objavljene tamo negde sredinom devedesetih. A priča je inače počinjala jedan dan nakon što je D. Boon izleteo iz onog kombija i poginuo, tako da je u stvari pratila postmortalnu sudbinu ovog muzičara. Jedna od tačaka u kojoj se moj ukus poklapa sa nekim dominantnijim ukusom koji postoji u našoj sredini jeste grupa Pixies, čiju muziku veoma volim. A nekako sam uvek imao simpatija i prema Prinsovom opusu (ovde sam se odlučio za pesmu Raspberry Beret zato što ju je pevao i Voren Zivon, i ne da je pevao nego je rasturio). Sad, pošto sam ja stari seljober, moralo je da bude malo folka, ovog puta irskog (The Pogues). Tu je i nekoliko ženskih glasova koji ne spadaju u moje heroine, ali su mi OK (Suzan Vega, Natali Merčant, Kristin Herš/Tanja Doneli), kao i jedan jurodivi muzičar koji je sebe poistovećivao sa Dobrim duhom Kasperom. Najzad, što se tiče grupe Thin White Rope, oni su skroz na granici onoga što čini moj muzički kanon (album Moonhead je pravo pravcijato remek-delo). Možda ih i kanonizujem jednom.

01. Sonic Youth – I Got A Catholic Block
02. The Jesus And Mary Chain – Just Like Honey
03. X – Johny Hit And Run Pauline
04. Hüsker Dü – She Floated Away
05. Minutemen – Viet Nam
06. fIREHOSE – Brave Captain
07. Butthole Surfers – 22 Going On 23
08. Big Black – Passing Complexion
09. Rapeman – Trouser Minnow
10. Dinosaur Jr. – Freak Scene
11. Pixies – Gigantic
12. My Bloody Valentine – Soft As Snow But Warm Inside
13. 10,000 Maniacs – Don’t Talk
14. Throwing Muses – Dizzy
15. Susanne Vega – Luka
16. Elvis Costello – Beyond Belief
17. Daniel Johnston – Sorry Entertainer
18. Prince And The Revolution – Raspberry Beret
19. The Pogues – If I Should Fall With Grace Of God
20. Thin White Rope – Wire Animals