недеља, 27. октобар 2013.

NAŠI ROMANI


Ovo je treća lista, i poslednja za ovu priliku. Opšti kriterijumi su i dalje isti, tako da na njoj recimo nema Peščanika, Zastava ili Zlatnog runa. To su u ovom trenutku preveliki zalogaji za mene, pa se bojim da se ne zadavim. Peščanik sam doduše čitao nekad davno i mnogo mi se dopalo ono na kraju. I danas se sećam tog pisma, ali sam ostatak knjige zaboravio.
Lista je ograničena na XX vek. Nemam nikakvu želju da čitam raznorazne naše realiste i slične. Spisak se završava s godinom hiljadu devetsto devedesetom.
Na slikama su moje omiljene stranice iz naše proze, a vi sami prepoznajte iz kojih knjiga potiču.











Seobe, Miloš Crnjanski, 1929.
Ljudi govore, Rastko Petrović, 1931.
Povratak Filipa Latinovicza, Miroslav Krleža, 1932.
Na rubu pameti, Miroslav Krleža, 1938.
Na Drini ćuprija, Ivo Andrić, 1945.
Travnička hronika, Ivo Andrić, 1945.
Prokleta avlija, Ivo Andrić, 1954.
Koreni, Dobrica Ćosić, 1954.
Proljeća Ivana Galeba, Vladan Desnica, 1957.
Ne tuguj, bronzana stražo, Branko Ćopić, 1958.
Crveni petao leti prema nebu, Miodrag Bulatović, 1959.

Izlazak, Radomir Konstantinović, 1960.
Druga knjiga Seoba, Miloš Crnjanski, 1962.
Kiklop, Ranko Marinković, 1965.
Bašta, pepeo, Danilo Kiš, 1965.
Vreme čuda, Borislav Pekić, 1965.
Kratki izlet, Antun Šoljan, 1965.
Derviš i smrt, Meša Selimović, 1966.
Kad su cvetale tikve, Dragoslav Mihailović, 1968.
Mirisi, zlato i tamjan, Slobodan Novak, 1968.
Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Bora Ćosić, 1969.

Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić, 1970.
Tvrđava, Meša Selimović, 1970.
Kužiš, stari moj, Zvonimir Majdak, 1970.
Nišči, Vidosav Stevanović, 1971.
Kronika o našem malom mistu, Miljenko Smoje, 1971.
Crveni kralj, Ivan Ivanović, 1972.
Bolja polovica hrabrosti, Ivan Slamnig, 1972.
Knjiga o Blamu, Aleksandar Tišma, 1972.
Petrijin venac, Dragoslav Mihailović, 1975.
Upotreba čoveka, Aleksandar Tišma, 1976.
Dorotej, Dobrilo Nenadić, 1977.
Ponornica, Skender Kulenović, 1977.
Vrata od utrobe, Mirko Kovač, 1978.
Psi u trgovištu, Ivan Aralica, 1979.

Večernji akt, Pavao Pavličić, 1981.
Hazarski rečnik, Milorad Pavić, 1984.
Sudbine, Miroslav Popović, 1984.
Duša, jedinica moja, Biljana Jovanović, 1984.
Polagana predaja, Goran Tribuson, 1984.
Svila, škare, Irena Vrkljan, 1984.
Polovnjak, Dalibor Cvitan, 1984.
Klub pušača lula, Edo Budiša, 1984.
Vježbanje života, Nedjeljko Fabrio, 1985.
Očevi i oci, Slobodan Selenić, 1986.
Fama o biciklistima, Svetislav Basara, 1987.
Forsiranje romana-reke, Dubravka Ugrešić, 1988.
Cink, David Albahari, 1988.

Lagum, Svetlana Velmar Janković, 1990.
Sjaj epohe, Borivoj Radaković, 1990.



петак, 18. октобар 2013.

ROMANI XIX VEKA


 

Kriterijumi su isti kao i na prethodnom spisku. Desilo se da, kao što tamo nema romana koji se obično smatra najboljim u XX veku, Džojsovog Uliksa, ni ovde nema onog koji se obično smatra najboljim u XIX veku, a to je Rat i mir. Ta knjiga mi se jednostavno ne dopada. To, međutim, ne znači da ne volim Tolstoja. Naprotiv. Kao što je konstatovao jedan od čitalaca ovog bloga, ja sam veliki ljubitelj Lava Nikolajeviča, ali pre svega njegovih pripovedaka i novela. Njih ovde nema, jer se lista koju prilažem bavi samo romanima. Zato je tu Ana Karenjina, koja jeste ekstremno dugačka i na momente ume da nervira, ali je sjajan roman. Ono kad Ana i Vronski sanjaju seljaka koji priča na francuskom i kad Vronski voda stranog princa po Petrogradu – to su neke od najboljih stranica za koje znam. A smrt Ljevinovog brata da i ne pominjem. S druge strane, nema, recimo, Igoovih Jadnika, koji su svakako jedan od najboljih romana XIX veka, a razlog je što je ta knjižurina tolika da se prosto ne usuđujem ni da počnem da je čitam.  Zato je Balzak zastupljen sa čak pet knjiga, ali Balzak je Balzak, pa mu se može. Što se tiče ličnih favorita, po meni najbolji roman XIX veka jesu Mrtve duše. Marketinškim jezikom rečeno – proverite zašto.

 


Srodstva po izboru (Wahlverwandtschaften) Johan Volfgang fon Gete, 1809.

 

Gordost i predrasuda (Pride and Prejudice) Džejn Ostin, 1813.

Frankenštajn (Frankenstein) Meri Šeli, 1818. 

 

Ajvanho (Ivanhoe) Volter Skot, 1820.

Verenici (I Promessi Sposi) Alesandro Manconi, 1827.

 

Crveno i crno (Le Rouge et le Noir) Stendal, 1830.

Bogorodičina crkva u Parizu (Notre-Dame de Paris) Viktor Igo, 1831.

Evgenije Onjegin (Евге́ний Оне́гин) Aleksandar Puškin, 1833.

Evgenija Grande (Eugénie Grandet) Onore de Balzak, 1833.

Čiča Gorio (Le Père Goriot) Onore de Balzak, 1835.

Avanture Gordona Pima (The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) Edgar Alan Po, 1838.

Parmski kartuzijanski manastir (La Chartreuse de Parme) Stendal, 1839.

 

Junak našeg doba (Герой нашего времени) Mihail Ljermontov, 1840.

Mrtve duše (Мёртвые души) Nikolaj Gogolj, 1842.

Izgubljene iluzije (Illusions perdues) Onore de Balzak, 1843.

Rođaka Beta (La Cousine Bette) Onore de Balzak, 1846.

Sjaj i beda kurtizana (Splendeurs et misères des courtisanes) Onore de Balzak, 1847.

Orkanski visovi (Wuthering Heights) Emili Bronte, 1847. 

Vašar taštine (Vanity Fair) Vilijam Tekeri, 1848.

 

Mobi Dik (Moby-Dick) Herman Melvil, 1851.

Sumorna kuća (Bleak House) Čarls Dikens, 1853.

Gospođa Bovari (Madame Bovary) Gistav Flober, 1857.

Oblomov (Обломов) Ivan Gončarov, 1859.

 

Velika očekivanja (Great Expectations) Čarls Dikens, 1861.

Očevi i deca (Отцы и дети) Ivan Turgenjev, 1862.

Alisa u zemlji čuda (Alice’s Adventures in Wonderland) Luis Kerol, 1865.

Zločin i kazna (Преступлéние и наказáние) Fjodor Dostojevski, 1866.

Sentimentalno vaspitanje (L’Éducation sentimentale) Gistav Flober, 1869.

 

Zli dusi (Бесы) Fjodor Dostojevski, 1872.

Ana Karenjina (Анна Каренина) Lav Tolstoj, 1877.

 

Braća Karamazovi (Братья Карамазовы) Fjodor Dostojevski, 1880.

Gospoda Golovljovi (Господа Головлёвы) Mihail Saltikov-Ščedrin, 1880.

Nana (Nana) Emil Zola, 1880. 

Portret jedne dame (The Portrait of a Lady) Henri Džejms, 1881.

Nasuprot (À rebours) Žoris-Karl Uismans, 1884.

Avanture Haklberija Fina (Adventures of Huckleberry Finn) Mark Tven, 1885. 

Tri čoveka u čamcu (Three Men in a Boat) Džerom K. Džerom, 1889.

 

Lutka (Lalka) Boleslav Prus, 1890.

Glad (Sult) Knut Hamsun, 1890.

Slika Dorijana Greja (The Picture of Dorian Gray) Oskar Vajld, 1890.

Tesa od D’Urbervilovih (Tess of the D’Urbervilles) Tomas Hardi, 1891.

Tristana (Tristana) Benito Perez Galdos, 1892.

Pan (Pan) Knut Hamsun, 1894.

Drakula (Dracula) Brem Stoker, 1897.

 

 

уторак, 15. октобар 2013.

ROMANI XX VEKA


 

Sajam je tu. Da li ću ići, ne znam. Nisam baš zainteresovan za kupovinu. Ionako sam otkrio da kod kuće imam čitavu hrpu besmislenih knjiga kojih bih se najradije ratosiljao (uglavnom su u pitanju novija izdanja – Laguna, Mono i manjana, Geopoetika, IPS i slično). Osim toga, neke zaista dobre knjige sam još otkad sebe pozajmio Titu (to mu je nadimak koji je dobio u srednjoj školi; tačnije, sam ga je sebi dao) – tu su recimo Rusoove Ispovesti ili Mobi Dik, kojih se nikad ne bih lišio. Moram da ga zovem da mi vrati, ali čovek je takav smarač da stalno odlažem taj trenutak.

Iz ovoga što sam napisao valjda se vidi kakav sam ja tip čitaoca. Najkraće: radije bih deset puta čitao jednu klasičnu knjigu nego pročitao deset novih.

Uostalom, kod čitanja je uvek na delu i proces zaboravljanja. Nervira me kad ne mogu da se setim određenih pojedinosti iz knjiga koje sam pročitao. Najviše volim kad neku knjigu toliko puta iščitam da je znam do sitnih detalja. Međutim, tako nešto je moguće samo kada se čitalačke težnje svedu na relativno ograničen broj naslova.

A ti naslovi pobrojani su na tri liste koje ovde prilažem.

Lista 1: Romani XX veka

Lista 2: Romani XIX veka

Lista 3: Naši romani

Ovom prilikom, dajem prvu od njih. Romani XX veka.

To nije spisak knjiga koje sam pročitao. Naprotiv, većinu njih nisam ni otvorio. To je spisak knjiga koje bih želeo da pročitam i da ih koliko-toliko dobro znam – neke do sitnih detalja, neke u glavnim crtama, ali da ih imam u glavi. Neke sa ove liste već znam dosta dobro, a neke sam čitao, ali kao da nisam – a to najviše mrzim. Izbegavao sam da na spisak uvrstim romane koji su predugački ili pisani prekomplikovanim stilom. Ipak se ja literaturom ne bavim profesionalno da bih se upuštao u takve poduhvate. Tako recimo ovde nema romana koji se obično smatra najboljim u XX veku – Džojsovog Uliksa. To je ipak knjiga samo za profesionalne čitaoce. Isto tako, nema ni Tihog Dona, jer me prosto obeshrabruje dužina tog romana, a nema ni onih čuda zvanih U traganju za izgubljenim vremenom i Čovek bez svojstava. Ipak, ovih kriterijuma se nisam držao baš kao pijan plota, pa je tu recimo Ka svetioniku Virdžinije Vulf, roman koji se obično smatra vrlo „teškim“, ali se meni prilično dopao, a nije ni mnogo dugačak. S druge strane, tu je i Čarobni breg, po meni NAJBOLJI ROMAN XX VEKA, koji ima preko hiljadu strana, ali sam ga ja više puta čitao i znam ga prilično dobro, a voleo bih da ga u budućnosti čitam po jednom na svake dve-tri godine.

Lista je hronološka – od početka veka pa do sredine osamdesetih godina. Sve posle toga spada u koliko-toliko savremenu književnost, kojom se zasad ne bih bavio.

 


Budenbrokovi (Buddenbrooks) Tomas Man, 1901.

Ambasadori (The Ambassadors) Henri Džejms, 1903.

Pokojni Matija Paskal (Il Fu Mattia Pascal) Luiđi Pirandelo, 1904.

Nostromo (Nostromo) Džozef Konrad, 1904.

Čovek koji je bio četvrtak (The Man Who Was Thursday) Gilbert Kit Česterton, 1908.

 

Sinovi i ljubavnici (Sons and Lovers) D. H. Lorens, 1913.

Duša Kokoro (こころ  – Kokoro) Nacume Soseki, 1914.

Portret umetnika u mladosti (A Portrait of the Artist as a Young Man) Džejms Džojs, 1916.

 

Mi (Мы) Jevgenij Zamjatin, 1921.

Zenova savest, (La coscienza di Zeno) Italo Zvevo, 1923.

Čarobni breg (Der Zauberberg) Tomas Man, 1924. 

Proces (Der Process) Franc Kafka, 1925.

Kovači lažnog novca (Les faux-monnayeurs) Andre Žid, 1925.

Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises) Ernest Hemingvej, 1926.

Zamak (Das Schloss) Franc Kafka, 1926.

Ka svetioniku (To the Lighthouse) Virdžinija Vulf, 1927.

Buka i bes (The Sound and the Fury) Vilijam Fokner, 1929.

 

Vrli novi svet (Brave New World) Oldos Haksli, 1932.

Radecki marš (Radetzkymarsch) Jozef Rot, 1932.

Putovanje na kraj noći (Voyage au bout de la nuit) Luj-Ferdinand Selin, 1932.

Mučnina (La Nausée)  Žan-Pol Sartr, 1938.

 

Tartarska pustinja (Il deserto dei Tatari) Dino Bucati, 1940.

Stranac (LʼÉtranger) Alber Kami, 1942.

Gospodin predsednik (El Señor Presidente) Migel Anhel Asturijas, 1946.

Pena dana (LʼÉcume des Jours) Boris Vijan, 1947.

Sestre Makioka (細雪 – Sasameyuki) Džuničiro Tanizaki, 1948.

Suština stvari (The Heart of the Matter) Grejam Grin, 1948.

Tunel (El túnel) Ernesto Sabato, 1948.

1984. (Nineteen Eighty-Four) Džordž Orvel, 1949.

 

Lovac u žitu (The Catcher in the Rye) Dž. D. Selindžer, 1951.

Konformista (Il conformista) Alberto Moravija, 1951.

Hadrijanovi memoari (Mémoires dʼHadrien) Margerit Jursenar, 1951.

Moloa (Molloy) Samjuel Beket, 1951.

Život Arsenjeva (Жизнь Арсеньева) Ivan Bunjin, 1952.

Gospodar muva (Lord of the Flies) Vilijam Golding, 1954.

Lolita (Lolita) Vladimir Nabokov, 1955.

Pedro Paramo (Pedro Páramo) Huan Rulfo, 1955.

Put između dva dvorca (بين القصرين – Bayn al-qasrayn) Nagib Mahfuz, 1956.

Pad (La Chute) Alber Kami, 1956.

Na putu (On the Road) Džek Keruak, 1957.

Svet koji nestaje (Things Fall Apart) Činua Ačebe, 1958.

Gepard (Il Gattopardo) Đuzepe Tomazi di Lampeduza, 1958.

Limeni doboš (Die Blechtrommel) Ginter Gras, 1959.

Goli ručak (The Naked Lunch) Vilijam Barouz, 1959.

 

Brodogradilište (El astillero) Huan Karlos Oneti, 1961.

Solaris (Solaris) Stanislav Lem, 1961.

Smrt Artemija Kruza (La muerte de Artemio Cruz) Karlos Fuentes, 1962.

Bleda vatra (Pale Fire) Vladimir Nabokov, 1962.

General mrtve vojske (Gjenerali i Ushtrisë së vdekur) Ismail Kadare, 1963.

Školice (Rayela) Hulio Kortasar, 1963.

Jedan dan Ivana Denisoviča (Один день Ивана Денисовича) Aleksandar Solženjicin, 1963.

Sezona seobe na sever (موسم الهجرة إلى الشمال – Mawsim al-Hiǧra ilā ash-Shamāl) Tajib Salih, 1966.

Šala (Žert) Milan Kundera, 1967.

Sto godina samoće (Cien años de soledad) Gabrijel Garsija Markes, 1967.

Majstor i Margarita (Ма́стер и Маргари́та) Mihail Bulgakov, 1967.

Klanica pet (Slaughterhouse-Five) Kurt Vonegat, 1969.

Ubik (Ubik) Filip Dik, 1969.

 

More plodnosti (豊饒の海 – Hōjō no Umi) Jukio Mišima, 1971.

Tetka Hulija i piskaralo (La tía Julia y el escribidor) Mario Vargas Ljosa, 1977.

Šoše (Shosha) Isak Baševis Singer, 1978.

Ako jedne zimske noći neki putnik (Se una note d’inverno un viaggiatore) Italo Kalvino, 1979.

 

Ime ruže (Il nome della rosa) Umberto Eko, 1980. 
 
Deca ponoći (Midnight’s Children) Salman Ruždi, 1981.
 
Stari majstori (Alte Meister) Tomas Bernhard, 1985.

 

недеља, 22. септембар 2013.

Sturgill Simpson – High Top Mountain




Sterdžil Simpson „živi i radi“ u „Mjuzik Sitiju“, ali je rodom iz Kentakija. Za naslov svog debitantskog solo albuma uzeo je ime jednog tamošnjeg groblja na kojem je sahranjeno više članova njegove porodice. Kao kad bih ja snimio album, pa ga nazvao „Lešće“.
Uglavnom, ploča High Top Mountain privukla je dosta pažnje. Za muziku koja se na njoj može čuti kažu da podseća na kantri iz 70-ih, dok njenog autora uveliko porede ni sa kim drugim nego s Vejlonom Dženingsom lično. A i sam Simpson, govoreći o motivima s kojima je pristupio snimanju albuma, dao je prilično smelu izjavu. Želeo je, kaže, da napravi „the purest, most uncompromising, hard country album anyone has made in 30 years“. Ambiciozan naum, koji i slušalačka očekivanja automatski postavlja visoko.
Ali naravno, sve te priče uopšte ne treba shvatati ozbiljno (kao ni ovo što ja pišem, uostalom), već treba jednostavno sesti i slušati muziku. Ima se šta čuti. Sterdžil Simpson demonstrira jedan pravoverni, tradicionalistički kantri zvuk, u otresitom, dinamičnom i vitalnom ruhu. Na svakom koraku vidljiv je dijalog sa najboljim elementima nasleđa ovog žanra, kao i težnja ka reinterpretaciji određenih kantri mitologema. Pesme s rečitim naslovima kakvi su Life Ainʼt Fair and the World Is Mean ili Railroad of Sin nalaze se na repertoaru. Ima, naravno, i porodičnih i zavičajnih asocijacija. Jednu numeru Simpson posvećuje svom dedi po majci, koji mu je, kako kaže, usadio ljubav prema kantriju i blugrasu – velika zasluga, svakako. A dabome, za nekoga ko potiče iz Kentakija, rudnici uglja su nezaobilazna tema. Tu problematiku ovaj autor elaborira u pesmi Old King Coal, a kao primer njegovog songrajterskog umeća navodim sledeće stihove u kojima se priča o rudarskom životu na sjajan način postavlja u jedan opštiji kontekst.

I’ll be one of the first in a long long line
Not to go down of that old black lung
My death will be slower than the rest of my kind
And my life will be sadder than the songs they all sung.

Kod nekoga ko potiče iz Kentakija, ovo bi moglo pobuditi asocijacije na Simpsonovog velikog zemljaka Merla Trevisa i njegovu numeru Dark As Dungeon, dok bi nekoga ko potiče iz Pomoravlja moglo podsetiti, recimo, na Petrijinog muža Misu, koji je nastradao baš u jednom takvom rudniku. Simpsonov već pomenuti deda po majci (koga on zove papaw) bio je rudar, dok za njegovu ćerku, a svoju majku, ovaj autor kaže da je coal miner’s daughter. Još jedno sjajno pozivanje na tradiciju, a i na jednu veliku kantri heroinu iz Kentakija, čiji je „tata“ takođe „po celu noć radio u rudniku uglja“. Što se blugras elemenata tiče, Simpson je na repertoar uvrstio tradicionalnu numeru Poor Rambler, koju je izvodio veliki majstor ovog žanra Ralf Stenli. On, doduše, nije iz Kentakija, ali jeste iz susedne Virdžinije. Pomenuta pesma interpretirana je na jedan oštar, čak furiozan način.
Sve ovo dovoljno je da Sterdžila Simpsona odmah upišem na svoju listu „zanimljivih autora“ čija buduća dela vredi čekati.


петак, 06. септембар 2013.

Guy Clark – My Favorite Picture of You


 

 


Ne znam koliko u našoj sredini ima poštovalaca Gaja Klarka, ali ja tog čoveka svrstavam među nekolicinu najvećih. On je jedan od onih muzičara za koje sam skoro uvek raspoložen. Kad ne znam šta ću od sebe, ja uhvatim pa pustim Old No 1, Texas Cookin’, Better Days ili već neki od tih albuma i to mi manje-više bez izuzetka odgovara. Danas Gaj Klark već ima preko sedamdeset godina, a nedavno je, kako se to nekad govorilo, obudoveo, i u takvim okolnostima snimio je novu ploču – po meni veoma dobru. Možda i album koji mi je najviše dobrodošao ove godine.

Naslovna pesma posvećena je njegovoj pokojnoj supruzi. Za temu ima fotografiju snimljenu u jednoj dramatičnoj situaciji, čiji su protagonisti, pored Suzane Klark, bili njen muž Gaj i drugi od dvojice najvećih teksaskih trubadura, Tauns van Zant. Tako bar legenda kaže. Ova numera već se mogla čuti na nedavnom tribjut albumu Gaju Klarku, upriličenom povodom njegovog sedamdesetog rođendana (svaka preporuka za taj dvostruki CD), gde ju je izveo Džeri Džef Voker. Tamo je zvučala odlično, međutim način na koji je tu pesmu ovde interpretirao Gaj Klark potpuno je jedinstven. Glas ovog čoveka u poznoj životnoj dobi, nakon neposrednog susreta sa smrću i gubitkom, pun je određene blagosti i razumevanja za ljudski jad i nemoć. Ne samo u naslovnoj pesmi već na čitavom albumu, on zvuči kao neko ko je došao do konačnih saznanja o ljudskim slabostima i ograničenjima, a prema njima oseća apsolutnu blagonaklonost. Tako bar ja to čujem, a u svakom slučaju veoma mi prija da slušam glas ostarelog Gaja Klarka. On deluje blagotvorno bilo kada peva o tome kako u nekom provincijskom dens holu jedni pored drugih, uz zvuke violina, plešu stari bračni parovi, male devojčice na tatinim stopalima i matore usedelice i neženje, bilo kada pripoveda o prevarenim meksičkim braserosima (od španskog brazero) i njihovom bespomoćnom uzviku: Coyote, Coyote, ¿qué hiciste, cabron?

Od kantri ugođaja, koji preovlađuje na ovom albumu, odstupa The Death of Sis Draper, tipična folk pesma, u maniru takozvanih murder balada, a donekle i sjajna numera Rain in Durango, sa izraženim blugras elementima. Ploča se sastoji od jedanaest pesama, od čega je deset napisao Gaj Klark (uglavnom u saradnji sa drugim muzičarima), a jedna je obrada. Njen autor je takođe Teksašanin, a uz to i jedan od izvođača koji se na mojoj listi kotiraju tek nešto malo niže od Gaja Klarka. On se zove Lajl Lovet, a u pitanju je jedna od najlepših pesama koje je napisao, The Waltzing Fool, sa njegovog prvog albuma iz 1986. Dakle, Lovet tada nije imao ni punih trideset godina, a sada Gaj Klark, sa više od sedamdeset, peva tu istu pesmu, pokazujući potpuno razumevanje za inokosni način života njenog junaka.

четвртак, 15. август 2013.

Vandaveer – Oh, Willie, Please...


Evo još jednog albuma sastavljenog od obrada, ali izabranih po žanrovskom ključu: u pitanju su takozvane murder balade. Što se tiče šire publike u našoj sredini, najpoznatija pesma ove vrste jeste Where the Wild Roses Grow. Bila je ogroman hit devedesetih, a i dan-danas se u našem etru često čuje. Meni je i tada, kao i sada, bila potpuno bezveze, ali vox populi kaže drukčije. Izvele su je dve velike australijske zvezde, čija imena, verujem, svi znaju, pa ih neću pominjati. Inače, ceo album s kojeg ta numera potiče zvao se upravo Murder Ballads i bio je sastavljen od pesama koje pripadaju ovom tematski određenom podžanru. Isto tako, u našoj sredini izvesnog odjeka imala je i pesma The Knoxville Girl, ali naravno ne u izvođenju braće Luvin, već ovde prilično omiljene grupe The Lemonheads.
A sad prelazimo na moje lične asocijacije. Kad je reč o dotičnoj vrsti pesama, na pamet mi najpre padaju dva albuma objavljena u poslednjih desetak godina, od kojih je jedan sastavljen od obrada, a drugi od originalnih napeva, a zajedničko im je, pored tematike, to što su oba po mom mišljenju izuzetno dobre ploče. Radi se o albumima World Without End Boba Frenka i Džona Marija i Seven Curses Džefrija Fukoa i Marka Erelija. Oni bi mogli predstavljati svojevrsni standard kvaliteta kad se govori o savremenoj interpretaciji ove vrste tradicionalnih folk pesama.
Na njihovom tragu je i ovogodišnja ploča grupe Vandaveer, gde su se našli neki od najpoznatijih naslova iz dotičnog podžanra. Svi elementi su tu: psihopatologija i morbidni prizori nasilja pomešani su sa nekim uzvišenim osećanjima i religioznim konotacijama. Po toj mešavini suprotnosti, ove američke folk pesme mogu da podsete na pripovesti kakve su ispisivali određeni ruski pisci, poput Leonida Andrejeva ili samog Dostojevskog. Nasilna smrt je u centru pažnje, a o njoj se govori na jedan visoko stilizovan i rekao bih artificijelan način. Tako se recimo ovde može čuti povest (koliko shvatam, istinita) o tome kako je Čarli Loson na Božić 1929. ubio svoju suprugu i šestoro dece, a zatim i samog sebe, nakon čega su svi sahranjeni u istom grobu „dok su anđeli s neba to posmatrali“. Stanje stvari slično je i u ostalim pesmama, a svakako treba napomenuti da je, osim tradicionalnih naslova, na repertoar stavljena i numera Poor Edward, koju potpisuje Tom Vejts.
Zvuk grupe Vandaveer izrazito je tradicionalistički. Oni očigledno pripadaju prilično velikom talasu novijih američkih bendova koji neguju starinski folk ugođaj. Bendžo, pedal stil ili dobro neki su od instrumenata kojima se služe. Kao rezultat toga, njihov novi album je zavodljiv, privlačan i, prosto rečeno, lepo ga je slušati. Ipak, pored svih neospornih kvaliteta ove ploče, nisam mogao a da u načinu na koji članovi grupe Vandaveer pristupaju pesmama koje su odabrali ne prepoznam i izvesni manirizam. Imam utisak kako je cilj bio da se napevi o morbidnim ubistvima zaodenu u znalačko i primamljivo folk ruho, te da se tako učine atraktivnim i dopadljivim probirljivoj intelektualno nastrojenoj publici. Međutim, što se mene tiče, ništa u vezi sa smrću nije naročito atraktivno i dopadljivo. Sve je to, što bi rekao jedan pesnik, „i mučno i tužno“. Uostalom, i Mihailovićeva Petrija je kazala: „Smrt ne meriše najbolje“. A Petrija bi bar trebalo da zna, s obzirom na to koliko se smrti nagledala. Ukratko, problem s ovim albumom je što on „miriše“ isuviše dobro. Zato mi više odgovara oporiji i rudimentarniji pristup kakav su demonstrirali tandemi Frenk–Mari i Fuko–Ereli. Čini mi se da je to bolji i primereniji način da se izađe na kraj sa sadržinom ovakvih pesama.


петак, 02. август 2013.

Slaid Cleaves – Still Fighting the War




Slejd Klivs je neka vrsta naturalizovanog Teksašanina. Rodom je sa istoka SAD, ali je Državu usamljene zvezde prihvatio kao svoju, što se s njegovog novog albuma odlično i čuje. U pitanju je sasvim solidna kantri-folk ploča koja mi je priuštila pristojnu količinu slušalačkog zadovoljstva. Na njoj se Klivs pokazuje kao pošten kantautor, već odavno u zrelim godinama (bliži se pedesetoj) koji ume da ispriča relevantne priče sa istaknutom socijalnom notom. U tome mu pomažu neki manje ili više poznati muzičari s teksaske scene, kakvi su Elajza Gilkison, Teri Hendriks ili Džimi Lafav.
Ratni veterani i radnici junaci su Klivsovih napeva. Sve njih zatičemo u nezavidnim situacijama i ćorsokacima u kojima dolaze do gorkih spoznaja o tome kako su odnosi u ljudskom društvu ustrojeni. Tako povratnici iz rata shvataju da kod kuće i dalje biju bitku, i to bitku za golo preživljavanje, dok radnici uviđaju kako im za njihove krvave zglobove i opekotine od zavarivanja niko neće reći hvala. No one’s hiring and no one wants to give you a loan, glasi jedna od dijagnoza stanja koje je zadesilo nesrećnu čeljad iz pesama ovog autora. Gotova beda u jednom jedinom stihu. Pa ti sad vidi šta ćeš.
Ipak, album Still Fighting the War ima i drugo lice, ono lokalno, ruralno, neposredno vezano za Teksas. Ono je naseljeno kaubojima, rodeima, honkitonkovima, pikap kamionetima i „džon dir“ traktorima. Reprezentuju ga dve vrlo dobre pesme, od kojih se u jednoj odaje počast preminulom kantri muzičaru Donu Volseru, poznatom po specifičnom načinu jodlovanja. Druga se prosto zove Texas Love Song i u njoj Klivs na indirektan i duhovit način pravi omaž ovoj državi. You got Mattson on the radio / Playing Robert Earl and Billy Joe, tako ovaj autor formuliše jednu od stavki, svakako ne najmanje važnu, zbog kojih je za svoju životnu sredinu odabrao upravo Teksas.