Sveti Ćirakije, moli za nas

Thing kaže da više voli onaj kasniji period Gaše sa Žmurkom, Tuškom i ostalima negoli onaj prvi, sa Fantaziom. Ima više likova, crtež je bogatiji, razrađeniji itd. Ja, međutim, ne mogu da se odlučim. Koliko god da mi je Žmurko super lik, toliko mi je Fantazio apsolutno neponovljiv (i u Gaši i kao polovina dua Spiru i Fantazio iz onog perioda kad je radio Franken). Dabome, zanimljivo je i to zašto je Fantazio napustio serijal, a zamenio ga Žmurko, ali to je već neka druga priča.
Elem, Thing je bio na sajmu knjiga i ažurno kupio sva tri toma Gaše u izdanju Belog puta koja su premijeru doživela na toj manifestaciji. A prvi od njih ljubazno je ustupio meni. U pitanju je album koji obuhvata onaj rani period serijala, kroz koji bi Žmurko, Tuško i ostali tek ponekad minuli, a banku su držali Gaša i Fantazio, naravno uz svesrdnu pomoć gospodina Gužvića.
Određeni deo štoseva skupljenih između ovih korica ja znam odranije, pošto su kod nas bili obljavljeni u jednom od albuma Gaše u izdanju Dečjih novina, i to onom sa brojem 7, koji je nosio naslov Povratak šampiona.
Kad sam krenuo da čitam izdanje Belog puta, počelo je da me zabavlja uočavanje razlika u prevodu. U oči najpre upada da je Fantazio ovde Ćira, a zatim i da Gaša govori „missim“ i „paj ovo“, a koliko se sećam, tim se poštapalicama u izdanjima Dečjih novina nije služio.
Evo malo uporednog čitanja. Recimo, u onom štosu kad se Fantazio pojavi s nečim sličnim oreolu na glavi, Gaša u izdanju DN kaže: „Puahaha! Sveti Fantazio, blagoslovi i pomozi!“, a u izdanju BP: „Uahahahaha! Sveti Ćirakije, moli za nas!“
Onda, u štosu kad njih dvojica sređuju krš po redakciji, pa se Fantaziju zalepi nos za tubu superlepka, Fantazio na početku kaže – DN: „Vidi ti ovu tarapanu! Danas sve sređujemo! Samo što nema od popa uši!“, a BP: „Vidi ti ovaj šabački vašar! Danas sređuješ! U tim fiokama ima svega...“ (Ova „tarapana“ i „uši od popa“ potpuno su mi genijalni, ali ni „šabački vašar“ bogami nije za bacanje – vidim da izdanje BP i inače dosta forsira te pojmove sa domaćim prizvukom.)
Zatim štos kad Gaša, trudeći se da hoda uspravno, tresne Fantaziju staklena vrata u lice. Veli Fantazio Gaši – izdanje DN: „Mlitav si kô barena makarona! Daj malo, majku mu, ispravi se, isprsi se!“, a u BP: „Silovitost prekuvane špagete! Daj, sto mu gromova! Malo živosti u pokretima, dođavola!“
U štosu kad Fantazio šutne Gašu u debelo meso, ovaj drekne – izdanje DN: „Ajaobrestilud?! Štatijetebi?!?“, a BP: „Koji ti je sad?! Ti nisi normalan!“ A kad Fantazio diže babu koja se skršila jer je sela na gumenu stolicu, onaj brkajlo se dernja – DN: „... Jer to... to je baraberija... gunđađđa... našnja omladina... gunđ... gunđ... nđ“, a BP: „Gnusan fazon grmhgrmbhl baraberija grmbl današnja omladina“.
A kad Fantazio ukruti Gašu pomoću neke plastike za stvrdnjavanje, ovaj u izanju DN vikne: „Šupeljdaro!“, a u BP: „Smotanko jedan!“, a kad mu Gaša metne novine u šešir, Fantazio ga u DN prekoreva rečima: „Je li, šaldžijo, meni si gurnuo novine u šešir, a?“, a u BP: „Ah, dobrano me ti zeznu sa hartijom u šeširu, šaljivdžijo!“
Ali kad Gaša ljosne Spiruu i Fantaziju na šahovsku tablu, Spiru u oba slučaja uzvikne: „Utijammublesavu!“ (doduše, u izdanju BP je izostavljeno „a“ iza „j“).
E sad, šta je u svemu tome zanimljivo? U izdanju Dečjih novina, kao prevodilac potpisan je Đorđe Dimitrijević – to je onaj isti koji je prevodio i Asteriksa i Taličnog Toma. Onda ti ja pogledam izdanje Belog puta, kad ono: Preveo Đorđe Dimitrijević. A tolike razlike. Te se ja zapitam: dobro, v čjom djela. Pogledam bolje, i vidim da je ispod prevodiočevog imena potpisan i redaktor. Aha, znači u tom grmu leži zec.
Onda probam da se malo bolje obavestim o tome i nađem na jednom forumu objašnjenje urednika Belog puta. Kaže čovek da je preuzet stari prevod Đorđa Dimitrijevića, ali je kompletno pretresen i sređen. Prema urednikovim rečima, redaktor je pri radu na svakoj tabli imao ispred sebe original i različite varijante izdavane kod nas, pa je iz svega toga probao da izvuče ono najbolje.
Pošto ovo izdanje Belog puta sledi hronologiju Gaše, bilo je potrebno da se izvrši ujednačavanje svih imena i pojmova, koji su u ranijim našim izdanjima bili šareni. Inače, na istom forumu urednik kači tekstić u kojem se objašnjava Gašin kanon, to jest razlika između tzv. klasične i definitivne kolekcije, kao i koji album klasične kolekcije odgovara kom našem albumu Dečjih novina odnosno Biser stripa. Vrlo je zanimljivo, pa koga zanima, može da baci pogled.
U svakom slučaju, po mom mišljenju, redaktor je ovde obavio dobar posao – iz celog izdanja se vidi koliko je tom zadatku ozbiljno pristupljeno. Sviđa mi se što je Fantazio postao Ćira – ja sam, doduše, navikao da ga zovem Fantazio zbog izdanja Dečjih novina, ali on je i ranije kod nas bio prevođen kao Ćira (u Biser stripu ili ne znam već gde, dok je Spiru, dabome, bio Spira). Uostalom, ako je Gaston Gaša, a Monsieur De Mesmaeker gospodin Gužvić, logično je i da Fantasio bude Ćira.
Ne znam da li je u ovim slučajevima koje sam naveo redaktor pred sobom imao još neki prevod osim Dimitrijevićevog i da li sva promenjena rešenja potiču od njega, ali imam utisak da mu je, osim ujednačavanja imena i pojmova, cilj bio i da malo osavremeni jezik. Tako su izbačene recimo one „uši od popa“ i slične fraze koje deluju arhaično, dok se s druge strane mogu pročitati izrazi poput „retarde“ ili „tupsone“.
E sad, ja mnogo ne „ljubim“ (još jedna reč koja se ovde dosta javlja) savremeni način izražavanja, koji često ume da bude izuzetno banalan – mada nisam neki matorac, iako već zalazim u ozbiljne godine. Zato, neka mi se dopusti izjava kako znatno boljim smatram onaj prevod iako razumem koliko su sve te redaktorske intervencije bile potrebne u jednom ovakvom izdanju. I nije da i ovde nema dobrih rešenja: „šabački vašar“ je recimo odličan primer. Međutim, onaj prevod je toliko dobar da bi mogao predstavljati stripovski ekvivalent onoga što su u oblasti prevođenja literature radili recimo Stanislav Vinaver ili Đorđe Popović Daničar, dok se ovde stiče utisak da je taj duh ipak malo suzbijen u korist potrebe da jezik zvuči savremeno.
No dobro, to su samo razmišljanja jednog filologa koji u retkom trenutku dokolice malo krsti jariće. Uglavnom, Gaša je stigao u grad, pa kada u rukama imate jednu ovakvu knjižurinu (to jest, tri ovakve knjižurine), onda se nema šta reći osim one arhaične čestitke: alal ćufte!

Šta sam slušao u 2012. godini

Evo, još malo pa doćerasmo cara do duvara – primače se i kraj ovog kalendarskog intervala zvanog godina. Bila je takva kakva je bila i daleko joj lepa kuća. A kakva će biti sledeća, pojma nemam.

Nego, sad je red da se prisetim šta mi se to vrtelo na gramofonu dok sam cepao strane s kalendara. Sve što sledi skupljeno je zbrda-zdola i nipošto ne predstavlja nikakav reprezentativan presek ovogodišnje produkcije, pošto ja i nisam kritičar nego potpuno privatna individua, te mi se može da album koji mi ne odgovara ugasim posle dve pesme, pa makar mu novindžije naveliko plele lovorike.

Ne pravim listu – suviše je to pipav posao, ali ću ipak probati da amorfnoj masi preslušanih ploča dam kakav-takav oblik i rasporedim je u odgovarajuće fioke.

Kao prvo: našle su se, bogami, na mom „sajmonu i gramofonu“ i neke zaista velike face. Tako pominjanje u ovom pregledu zavređuju (ako ću je napit po starještvu): Leonard Koen, Bob Dilan, Nil Jang i Brus Springstin. E sad, kad bih pravio listu, nemam pojma gde bih njihove albume turio, što ne znači da mislim da su oni loši – naprotiv. To samo znači da ja prosto ne znam šta da radim sa zvezdama takvog kalibra i da su oni za mene prilično neupotrebljivi. 

Sledeću grupaciju čine neki od mojih omiljenih izvođača svih vremena, koji su ove godine, posle kraće ili duže pauze, ponovo bili nazočni. Dakle, i ovde je reč o starim kukama, ali sasvim drugog tipa od onih gorepomenutih – i meni mnogo bližim. Ako gornja četvorka spada u vrh nekog opšte shvaćenog muzičkog univerzuma, ovi spadaju u vrh mog muzičkog univerzuma. Tu skupinu čine: „zloglasni anđeo“ Ajris Dement, „čovek koji voli pingvine“ Lajl Lovet, „Master of Disaster“ Džon Hajat, „Honky Tonk Man“ Dvajt Joakam i Den Stjuart, koji je ove godine čak i fizički bio nazočan u našem prestonom gradu, te ga novindžije krstiše „revolveraš iz Gan kluba“. Albumi koje su ove godine snimili doduše nisu na nivou njihovih najboljih radova, ali je reč o veoma dobrim pločama koje bi na nekoj mojoj rang-listi zauzele sasvim pristojne pozicije.

Sad prelazimo na ostalu boraniju. Sledi ono što bi u konkurenciji za najbolji album sačinjavalo širi izbor. 

Širi izbor je, kao što mu i ime kaže, širok, pa da ne bih sad nabrajao do besvesti, svešću ga na desetak naslova. Ima i tu manje-više zvučnih imena, kao što su Boni Rejt i grupa Calexico. Pa i Paterson Hud, ovog puta ne kao član benda već sa solo pločom. A bogami i Riki Li Džouns je imala zanimljiv album sa obradama, na kojem se recimo mogu čuti nova čitanja obavezne lektire zvane „Sympathy for the Devil“ ili „The Weight“. I naravno, oglasio se još jedan ovogodišnji beogradski gost – Mark Lanegan.

Izdvajam i dve ploče koje potpisuje više izvođača. Prvu skupinu sačinjavaju David Idalgo iz Los Lobosa zajedno sa Luterom Dikinsonom, sinom Džimovim i bratom Kodijevim i stanovitim Matom Nandžijem, a o njihovoj ploči dobar tekst može se pročitati ovde. Druga skupina predvođena je Džejom Ferarom, a sledbenici su mu Anders Parker (Gob Iron), jedan iz grupe My Morning Jacket i još jedan. Njihov album sastavljen je od pesama nastalih prema stihovima Vudija Gatrija (dakle, nešto slično ploči Mermaid Avenue iz 1998, koju su radili Bili Breg i grupa Wilco). 

Album sastavljen od pesama jednog izvođača snimio je ove godine i Tod Snajder, a taj izvođač je pripadnik tzv. outlaw kantri družine – Džeri Džef Voker. Pored toga, Snajder je u 2012. imao i ploču sa svojim pesmama, pa obe stavljam u širi izbor. Kad smo već kod outlaw kantrija, ove godine je ploču imao i čovek koji nosi slavno prezime Dženings, ali se dabome ne zove Vejlon nego Šuter.

Još nekoliko albuma ću uvrstiti u ovaj širi izbor. Tokom 2012. mogao se čuti izvestan broj zanimljivih ženskih glasova, od kojih ovde izdvajam Tift Merit i Keli Hogan, kao i Ejmi Lavir i Šenon Makneli u zajedničkom poduhvatu. A oglasio se i jedan od mojih favorita iz mlađe generacije – Rajan Bingam, mada mi je ovogodišnja ploča manje prijala od nekih njegovih ranijih radova. S druge strane, grupa Titus Andronicus potvrdila je reputaciju koju je kod mene stekla pre neku godinu sa debi albumom. Kvalitet ove ploče dobro izražava naslov jedne od pesama: „Titus Andronicus vs The Absurd Universe (3rd Round KO)“. 

Eto, to su bili albumi koje smatram solidnim, dobrim, vrlo dobrim, ali koji opet na mene nisu ostavili bogzna kakav utisak niti su me nešto naročito oduševili.

A sad se situacija „usložnjava“ – prelazimo na uži izbor, sastavljen od onoga što sam najčešće slušao proteklih meseci. Delim ga na dve stepenice, obe sačinjene od po tri albuma.

Prvu čine ženski izvođači, i to različitih godina. Jedna od njih već je sredovečna, a u pitanju je osoba koja je pre neku godinu snimila sjajnu ploču u kolaboraciji s Tomom Raselom – „devojka iz cirkusa“ Grečen Piters. Druga je upravo pregazila tridesetu i snimila ubedljivo najbolju ploču u karijeri. Ona se zove Brendi Karlajl i prethodni albumi joj nisu bili nešto specijalno dobri, ali sad ga je baš razbila. Treća od njih je i najmlađa i iznenadio sam se što je uspela da snimi tako dobru ploču, ali izgleda da je talenat nasledila od oca, pošto je reč o devojci koja nosi slavno prezime Hajat, a ime joj je Lili.

Penjemo se još jednu stepenicu više, a samim tim i bliže vrhu onog što sam ove godine slušao. Tu je Alehandro Eskovedo, kome je Čak Profet pomogao da snimi trijumfalan album. Zatim, jedan predstavnik mlađe generacije – taj momak izbacuje jednu sjajnu ploču za drugom, pa je i ove godine još jednom osvetlao obraz i opravdao svoje ime, koje, pretpostavljam, uopšte nije lako nositi. Jer, ’ajde ono Džastin manje-više, ali i Tauns i Erl u isto vreme – mnogo je, prijatelju. I najzad, jedna grupa koja je snimila album obrada, odenuvši neke poznate pesme u potpuno neverovatno ruho. A oni se dabome zovu Counting Crows.

I stigosmo konačno do samog vrha. Ovo nije lista, pa nema proglašenja broja jedan, ali što se mene tiče, titulu najboljeg za 2012. dodelio bih, što bi rekli Latini ex aequo, dvojici opskurnih džentlmena – Reju Vajliju Habardu i Polu Tornu.

Nemam pojma šta da kažem o toj dvojici, čudni su to svati. Sudeći po muzici, obojica su žešći tradicionalisti, ali im to ne smeta da u isti mah budu potpuno razulareni i raspojasani. 

Rej Vajli je već mator, ima šest banki i kusur, ali bi mogao u zubima da me nosi. Izgleda kao gorštak koji je došao iz boga pitaj kakve zabiti, sa bardurinom i „kalpakom od samurovine“ na glavi. Na njegovom albumu gitare samo štekću, a striptizete iz toples barova, kockari i dileri sreću se s biblijskim Lazarom i dočekuju Novu godinu na vratima pakla.

Dok je on snimio album uglavnom sa svojim pesmama, ploča Pola Torna sastavljena je od obrada (jedna od njih je upravo i pesma Reja Vajlija Habarda). Krajnje rafinirani bluz, soul, kantri i gospel mogu se tu čuti, ali ja sve vreme imam utisak da taj tip te pesme peva s nekakvim zluradim smeškom na usnama. Tako jedan od veselih, poletnih i zaraznih refrena glasi otprilike: „raspalite ga u glavu, korisniji je mrtav, polomite mu ruke i bacite ga u reku, a ako neko pita, kažite da je izvršio samoubistvo“. Tokom proteklih meseci, ovo nisam uspevao da izbacim iz glave, stalno sam te stihove pevušio sebi u bradu. U vreme kad se sve gorče smejem, ovakva vrsta humora sve više mi odgovara.