четвртак, 06. децембар 2012.

Šta sam slušao u 2012. godini




Evo, još malo pa doćerasmo cara do duvara – primače se i kraj ovog kalendarskog intervala zvanog godina. Bila je takva kakva je bila i daleko joj lepa kuća. A kakva će biti sledeća, pojma nemam.
Nego, sad je red da se prisetim šta mi se to vrtelo na gramofonu dok sam cepao strane s kalendara. Sve što sledi skupljeno je zbrda-zdola i nipošto ne predstavlja nikakav reprezentativan presek ovogodišnje produkcije, pošto ja i nisam kritičar nego potpuno privatna individua, te mi se može da album koji mi ne odgovara ugasim posle dve pesme, pa makar mu novindžije naveliko plele lovorike.
Ne pravim listu – suviše je to pipav posao, ali ću ipak probati da amorfnoj masi preslušanih ploča dam kakav-takav oblik i rasporedim je u odgovarajuće fioke.



Kao prvo: našle su se, bogami, na mom „sajmonu i gramofonu“ i neke zaista velike face. Tako pominjanje u ovom pregledu zavređuju (ako ću je napit po starještvu): Leonard Koen, Bob Dilan, Nil Jang i Brus Springstin. E sad, kad bih pravio listu, nemam pojma gde bih njihove albume turio, što ne znači da mislim da su oni loši – naprotiv. To samo znači da ja prosto ne znam šta da radim sa zvezdama takvog kalibra i da su oni za mene prilično neupotrebljivi. 


Sledeću grupaciju čine neki od mojih omiljenih izvođača svih vremena, koji su ove godine, posle kraće ili duže pauze, ponovo bili nazočni. Dakle, i ovde je reč o starim kukama, ali sasvim drugog tipa od onih gorepomenutih – i meni mnogo bližim. Ako gornja četvorka spada u vrh nekog opšte shvaćenog muzičkog univerzuma, ovi spadaju u vrh mog muzičkog univerzuma. Tu skupinu čine: „zloglasni anđeo“ Ajris Dement, „čovek koji voli pingvine“ Lajl Lovet, „Master of Disaster“ Džon Hajat, „Honky Tonk Man“ Dvajt Joakam i Den Stjuart, koji je ove godine čak i fizički bio nazočan u našem prestonom gradu, te ga novindžije krstiše „revolveraš iz Gan kluba“. Albumi koje su ove godine snimili doduše nisu na nivou njihovih najboljih radova, ali je reč o veoma dobrim pločama koje bi na nekoj mojoj rang-listi zauzele sasvim pristojne pozicije.


Sad prelazimo na ostalu boraniju. Sledi ono što bi u konkurenciji za najbolji album sačinjavalo širi izbor. 
Širi izbor je, kao što mu i ime kaže, širok, pa da ne bih sad nabrajao do besvesti, svešću ga na desetak naslova. Ima i tu manje-više zvučnih imena, kao što su Boni Rejt i grupa Calexico. Pa i Paterson Hud, ovog puta ne kao član benda već sa solo pločom. A bogami i Riki Li Džouns je imala zanimljiv album sa obradama, na kojem se recimo mogu čuti nova čitanja obavezne lektire zvane „Sympathy for the Devil“ ili „The Weight“. I naravno, oglasio se još jedan ovogodišnji beogradski gost – Mark Lanegan.



Izdvajam i dve ploče koje potpisuje više izvođača. Prvu skupinu sačinjavaju David Idalgo iz Los Lobosa zajedno sa Luterom Dikinsonom, sinom Džimovim i bratom Kodijevim i stanovitim Matom Nandžijem, a o njihovoj ploči dobar tekst može se pročitati ovde. Druga skupina predvođena je Džejom Ferarom, a sledbenici su mu Anders Parker (Gob Iron), jedan iz grupe My Morning Jacket i još jedan. Njihov album sastavljen je od pesama nastalih prema stihovima Vudija Gatrija (dakle, nešto slično ploči Mermaid Avenue iz 1998, koju su radili Bili Breg i grupa Wilco). 
Album sastavljen od pesama jednog izvođača snimio je ove godine i Tod Snajder, a taj izvođač je pripadnik tzv. outlaw kantri družine – Džeri Džef Voker. Pored toga, Snajder je u 2012. imao i ploču sa svojim pesmama, pa obe stavljam u širi izbor. Kad smo već kod outlaw kantrija, ove godine je ploču imao i čovek koji nosi slavno prezime Dženings, ali se dabome ne zove Vejlon nego Šuter.
Još nekoliko albuma ću uvrstiti u ovaj širi izbor. Tokom 2012. mogao se čuti izvestan broj zanimljivih ženskih glasova, od kojih ovde izdvajam Tift Merit i Keli Hogan, kao i Ejmi Lavir i Šenon Makneli u zajedničkom poduhvatu. A oglasio se i jedan od mojih favorita iz mlađe generacije – Rajan Bingam, mada mi je ovogodišnja ploča manje prijala od nekih njegovih ranijih radova. S druge strane, grupa Titus Andronicus potvrdila je reputaciju koju je kod mene stekla pre neku godinu sa debi albumom. Kvalitet ove ploče dobro izražava naslov jedne od pesama: „Titus Andronicus vs The Absurd Universe (3rd Round KO)“. 
Eto, to su bili albumi koje smatram solidnim, dobrim, vrlo dobrim, ali koji opet na mene nisu ostavili bogzna kakav utisak niti su me nešto naročito oduševili.



A sad se situacija „usložnjava“ – prelazimo na uži izbor, sastavljen od onoga što sam najčešće slušao proteklih meseci. Delim ga na dve stepenice, obe sačinjene od po tri albuma.
Prvu čine ženski izvođači, i to različitih godina. Jedna od njih već je sredovečna, a u pitanju je osoba koja je pre neku godinu snimila sjajnu ploču u kolaboraciji s Tomom Raselom – „devojka iz cirkusa“ Grečen Piters. Druga je upravo pregazila tridesetu i snimila ubedljivo najbolju ploču u karijeri. Ona se zove Brendi Karlajl i prethodni albumi joj nisu bili nešto specijalno dobri, ali sad ga je baš razbila. Treća od njih je i najmlađa i iznenadio sam se što je uspela da snimi tako dobru ploču, ali izgleda da je talenat nasledila od oca, pošto je reč o devojci koja nosi slavno prezime Hajat, a ime joj je Lili.



Penjemo se još jednu stepenicu više, a samim tim i bliže vrhu onog što sam ove godine slušao. Tu je Alehandro Eskovedo, kome je Čak Profet pomogao da snimi trijumfalan album. Zatim, jedan predstavnik mlađe generacije – taj momak izbacuje jednu sjajnu ploču za drugom, pa je i ove godine još jednom osvetlao obraz i opravdao svoje ime, koje, pretpostavljam, uopšte nije lako nositi. Jer, ’ajde ono Džastin manje-više, ali i Tauns i Erl u isto vreme – mnogo je, prijatelju. I najzad, jedna grupa koja je snimila album obrada, odenuvši neke poznate pesme u potpuno neverovatno ruho. A oni se dabome zovu Counting Crows.


I stigosmo konačno do samog vrha. Ovo nije lista, pa nema proglašenja broja jedan, ali što se mene tiče, titulu najboljeg za 2012. dodelio bih, što bi rekli Latini ex aequo, dvojici opskurnih džentlmena – Reju Vajliju Habardu i Polu Tornu.
Nemam pojma šta da kažem o toj dvojici, čudni su to svati. Sudeći po muzici, obojica su žešći tradicionalisti, ali im to ne smeta da u isti mah budu potpuno razulareni i raspojasani. 



Rej Vajli je već mator, ima šest banki i kusur, ali bi mogao u zubima da me nosi. Izgleda kao gorštak koji je došao iz boga pitaj kakve zabiti, sa bardurinom i „kalpakom od samurovine“ na glavi. Na njegovom albumu gitare samo štekću, a striptizete iz toples barova, kockari i dileri sreću se s biblijskim Lazarom i dočekuju Novu godinu na vratima pakla.


Dok je on snimio album uglavnom sa svojim pesmama, ploča Pola Torna sastavljena je od obrada (jedna od njih je upravo i pesma Reja Vajlija Habarda). Krajnje rafinirani bluz, soul, kantri i gospel mogu se tu čuti, ali ja sve vreme imam utisak da taj tip te pesme peva s nekakvim zluradim smeškom na usnama. Tako jedan od veselih, poletnih i zaraznih refrena glasi otprilike: „raspalite ga u glavu, korisniji je mrtav, polomite mu ruke i bacite ga u reku, a ako neko pita, kažite da je izvršio samoubistvo“. Tokom proteklih meseci, ovo nisam uspevao da izbacim iz glave, stalno sam te stihove pevušio sebi u bradu. U vreme kad se sve gorče smejem, ovakva vrsta humora sve više mi odgovara.

4 коментара: