четвртак, 15. август 2013.

Vandaveer – Oh, Willie, Please...


Evo još jednog albuma sastavljenog od obrada, ali izabranih po žanrovskom ključu: u pitanju su takozvane murder balade. Što se tiče šire publike u našoj sredini, najpoznatija pesma ove vrste jeste Where the Wild Roses Grow. Bila je ogroman hit devedesetih, a i dan-danas se u našem etru često čuje. Meni je i tada, kao i sada, bila potpuno bezveze, ali vox populi kaže drukčije. Izvele su je dve velike australijske zvezde, čija imena, verujem, svi znaju, pa ih neću pominjati. Inače, ceo album s kojeg ta numera potiče zvao se upravo Murder Ballads i bio je sastavljen od pesama koje pripadaju ovom tematski određenom podžanru. Isto tako, u našoj sredini izvesnog odjeka imala je i pesma The Knoxville Girl, ali naravno ne u izvođenju braće Luvin, već ovde prilično omiljene grupe The Lemonheads.
A sad prelazimo na moje lične asocijacije. Kad je reč o dotičnoj vrsti pesama, na pamet mi najpre padaju dva albuma objavljena u poslednjih desetak godina, od kojih je jedan sastavljen od obrada, a drugi od originalnih napeva, a zajedničko im je, pored tematike, to što su oba po mom mišljenju izuzetno dobre ploče. Radi se o albumima World Without End Boba Frenka i Džona Marija i Seven Curses Džefrija Fukoa i Marka Erelija. Oni bi mogli predstavljati svojevrsni standard kvaliteta kad se govori o savremenoj interpretaciji ove vrste tradicionalnih folk pesama.
Na njihovom tragu je i ovogodišnja ploča grupe Vandaveer, gde su se našli neki od najpoznatijih naslova iz dotičnog podžanra. Svi elementi su tu: psihopatologija i morbidni prizori nasilja pomešani su sa nekim uzvišenim osećanjima i religioznim konotacijama. Po toj mešavini suprotnosti, ove američke folk pesme mogu da podsete na pripovesti kakve su ispisivali određeni ruski pisci, poput Leonida Andrejeva ili samog Dostojevskog. Nasilna smrt je u centru pažnje, a o njoj se govori na jedan visoko stilizovan i rekao bih artificijelan način. Tako se recimo ovde može čuti povest (koliko shvatam, istinita) o tome kako je Čarli Loson na Božić 1929. ubio svoju suprugu i šestoro dece, a zatim i samog sebe, nakon čega su svi sahranjeni u istom grobu „dok su anđeli s neba to posmatrali“. Stanje stvari slično je i u ostalim pesmama, a svakako treba napomenuti da je, osim tradicionalnih naslova, na repertoar stavljena i numera Poor Edward, koju potpisuje Tom Vejts.
Zvuk grupe Vandaveer izrazito je tradicionalistički. Oni očigledno pripadaju prilično velikom talasu novijih američkih bendova koji neguju starinski folk ugođaj. Bendžo, pedal stil ili dobro neki su od instrumenata kojima se služe. Kao rezultat toga, njihov novi album je zavodljiv, privlačan i, prosto rečeno, lepo ga je slušati. Ipak, pored svih neospornih kvaliteta ove ploče, nisam mogao a da u načinu na koji članovi grupe Vandaveer pristupaju pesmama koje su odabrali ne prepoznam i izvesni manirizam. Imam utisak kako je cilj bio da se napevi o morbidnim ubistvima zaodenu u znalačko i primamljivo folk ruho, te da se tako učine atraktivnim i dopadljivim probirljivoj intelektualno nastrojenoj publici. Međutim, što se mene tiče, ništa u vezi sa smrću nije naročito atraktivno i dopadljivo. Sve je to, što bi rekao jedan pesnik, „i mučno i tužno“. Uostalom, i Mihailovićeva Petrija je kazala: „Smrt ne meriše najbolje“. A Petrija bi bar trebalo da zna, s obzirom na to koliko se smrti nagledala. Ukratko, problem s ovim albumom je što on „miriše“ isuviše dobro. Zato mi više odgovara oporiji i rudimentarniji pristup kakav su demonstrirali tandemi Frenk–Mari i Fuko–Ereli. Čini mi se da je to bolji i primereniji način da se izađe na kraj sa sadržinom ovakvih pesama.


петак, 02. август 2013.

Slaid Cleaves – Still Fighting the War




Slejd Klivs je neka vrsta naturalizovanog Teksašanina. Rodom je sa istoka SAD, ali je Državu usamljene zvezde prihvatio kao svoju, što se s njegovog novog albuma odlično i čuje. U pitanju je sasvim solidna kantri-folk ploča koja mi je priuštila pristojnu količinu slušalačkog zadovoljstva. Na njoj se Klivs pokazuje kao pošten kantautor, već odavno u zrelim godinama (bliži se pedesetoj) koji ume da ispriča relevantne priče sa istaknutom socijalnom notom. U tome mu pomažu neki manje ili više poznati muzičari s teksaske scene, kakvi su Elajza Gilkison, Teri Hendriks ili Džimi Lafav.
Ratni veterani i radnici junaci su Klivsovih napeva. Sve njih zatičemo u nezavidnim situacijama i ćorsokacima u kojima dolaze do gorkih spoznaja o tome kako su odnosi u ljudskom društvu ustrojeni. Tako povratnici iz rata shvataju da kod kuće i dalje biju bitku, i to bitku za golo preživljavanje, dok radnici uviđaju kako im za njihove krvave zglobove i opekotine od zavarivanja niko neće reći hvala. No one’s hiring and no one wants to give you a loan, glasi jedna od dijagnoza stanja koje je zadesilo nesrećnu čeljad iz pesama ovog autora. Gotova beda u jednom jedinom stihu. Pa ti sad vidi šta ćeš.
Ipak, album Still Fighting the War ima i drugo lice, ono lokalno, ruralno, neposredno vezano za Teksas. Ono je naseljeno kaubojima, rodeima, honkitonkovima, pikap kamionetima i „džon dir“ traktorima. Reprezentuju ga dve vrlo dobre pesme, od kojih se u jednoj odaje počast preminulom kantri muzičaru Donu Volseru, poznatom po specifičnom načinu jodlovanja. Druga se prosto zove Texas Love Song i u njoj Klivs na indirektan i duhovit način pravi omaž ovoj državi. You got Mattson on the radio / Playing Robert Earl and Billy Joe, tako ovaj autor formuliše jednu od stavki, svakako ne najmanje važnu, zbog kojih je za svoju životnu sredinu odabrao upravo Teksas.