MADŽARSKA POSLA

Ko je čitao moje filmofilske ispovesti nazvane Ovih trinaest, video je da tamo, osim filmova manje-više opšteprihvaćenih kao remek-dela, ima i izvestan broj poprilično opskurnih naslova od kojih je i bog digô ruke. Najveća takva nebuloza na listi verovatno je mađarski Sindbad (mislim da je ipak to pravilan oblik, a ne Sinbad kako sam ja u svojoj neukosti napisao).

Tako ja izvukoh taj film iz kupusne kace, pa ga turih u isti koš sa Felinijem, Hičkokom i ko je već sve na toj listi bio, i ostadoh živ. Verujem da su jedan takav vrednosni sled i jedno takvo preosmišljavanje kanona mogući i da se ne protive bogzna koliko nekom elementarnom „merilu ukusa“, onako kako ga je recimo shvatao Dejvid Hjum u eseju s tim naslovom (Of The Standard Of Taste). Ni kritičar koji zadovoljava onih pet Hjumovih uslova ne bi trebalo da ima nešto protiv jednog takvog aksiološkog poretka stvari.

Direktnije rečeno, nešto mi se čini da je Sindbad film koji se nema rašta sramiti pred najvećim kinematografskim biserima i da mu je, štaviše, u tom društvu i mesto.

To je jedan od onih filmova koji su me iznenadili i zbunili, pa sam se češao po glavi i nisam znao šta da mislim, a opet omogućio mi je da vidim nešto što nigde drugde nisam video i da otkrijem jedan potpuno različit način ustrojstva činilaca od kojih se filmovi inače sastoje. I naravno, da sve to, po nekoj neočekivanoj „logici reke, pruge i otpada“, na kraju ipak, gle čuda, funkcioniše.

Taj film za mene i dalje predstavlja popriličnu zagonetku i nisam baš siguran na koji bi mu način bilo najbolje pristupiti i koji bi bili najpogodniji ključevi za njegovo tumačenje. Inače sam nesklon raznim avangardnim i eksperimentalnim postupcima na filmu, ali konkretno kod ovog Mađara privukao me je upravo balans narativnih i nenarativnih elemenata. Ovi nenarativni i nemimetički imaju izuzetnu autonomiju, ama su ipak u funkciji narativnih, rekao bih, samo što omogućavaju da se logika same naracije potpuno promeni i da to više ne bude onakvo pripovedanje na kakvo smo navikli, već jedno mnogo slobodnije i nesputanije, a opet vrlo disciplinovano i nimalo proizvoljno.

Što se tiče nekih činjenica vezanih za ovaj film, ni one mi ne zvuče nezanimljivo. Reditelj Zoltan Husarik je osim Sindbada snimio samo još jedan dugometražni film, koji su svi živi ispljuvali, a on se posle toga ubio. Glavni glumac Zoltan Latinović, koji je igrao Sindbada, takođe se ubio. Husarik je imao 50 godina, a Latinović 46. Treći ključni čovek kad je reč o ovom filmu jeste direktor fotografije Šandor Šara (koji je inače i sam bio režiser). Taj se nije ubio, kol’ko znam, i on je zaslužan za zadivljujući izgled ovog filma. Tako nešto nigde nisam video osim možda kod Sergeja Paradžanova u Senkama zaboravljenih predaka (Ті́ні забу́тих пре́дків), samo što je ovo ovde još razrađenije, još obuhvatnije, još bolje. Mislim na to kako su činioci iz prirode vizuelnim sredstvima učinjeni funkcionalnim elementima pripovedanja i ustrojstva ovog filma.

E sad, pošto je jedna od notornih informacija takođe i ta da je film nastao po pričama (dakle, ne po jednoj priči nego po više priča) stanovitog Đule Krudija (Krúdy Gyula), madžarskog pisca iz prve polovine XX veka, to ti se ja stuštim u knjižaru Delfi da u’apsim tu knjigu. Jesu me malo ošamarili po džepu, al’ ko mi je kriv kad ja zapeo pa ’oću da čitam. Još jedna suvoparna informacija: knjigu je sa madžarskog preveo niko drugi doli Sava Babić (daklem naš najugledniji hungarolog, osnivač katedre za hungarologiju na Filološkom fakultetu u Beogradu i čovek koji je prevodio Belu Hamvaša), a izdao je novosadski Prometej. Godina izdanja – relativno nedavna 2007. I prilično lepo to izgleda, nema šta – tvrde korice, strana bogami 700 i kusur, znači popriličan zalogaj, tako da mi i nije žao para, mada, pošto se ja ni literaturom ni filmom ne bavim profesionalno, već onako za po kući, to ovakva merkantilna avantura za mene predstavlja luksuz.

Elem, hteo sam da vidim može li čitanje literarnog predloška da doprinese razumevanju filma. Još nisam načisto s tim. Bacio sam se na knjigu kô ala na berićet, ama pročitao sam tek prvu trećinu – nekih 250 strana. Ipak, evo šta je isplivalo.

Kao prvo, Sindbad Đule Krudija nije neka uobičajena zbirka priča. To je prilično heterogen skup od 90 pripovesti, koji je nastajao u rasponu od desetak godina, jer je tom tipu prosto dunulo u glavu da piskara priče o Sindbadu. Dakle, sve priče povezuje zajednički glavni junak i mene to podseća na logiku po kojoj su obično povezane epizode nekog strip-serijala.

Junak je izgleda i jedino što ove male povesti povezuje – nema nikakvog vremenskog, prostornog, biografskog, hronološkog, logičkog sleda u razvoju događaja koji bi se na bilo koji način poštovao. I ne samo što ga nema, nego stičem utisak da pisac namerno ne želi da ga uspostavi. Tako je Sindbad čas odrastao čovek, čas mladić, čas se za njega kaže da ima 100 godina, čas da ima 300 godina, čas umre pa se pojavljuje kao duh. Dakle, od biografskog vremena nema ni „b“.

Što se tiče prostora, tu je ’ajde kao malo logičnije. Sve priče se odvijaju po madžarskoj provinciji, po nekim varošicama sa crkvenim tornjevima, po železničkim vagonima, seoskim imanjima, provincijskim pozorištima i kafanama. Ali opet, ni tu nema mnogo reda. Sindbad je đa ovamo, đa onamo, sreće ovoga, sreće onoga, ide kod ove žene, ide kod one žene. Sve u svemu: jedan neobičan hronotop (što bi rekô onaj Rus), načisto rasklimatan i razdrndan.

To se u filmu ne vidi toliko direktno, ali sasvim je jasno da s vremenom i prostorom uopšte nisu čista posla. Vreme protiče, on je na početku filma, kao, mrtav, a onda u toku filma opet rikne, ali pod skroz drukčijim okolnostima, pa je mator, pa kao evocira neke uspomene, ali u suštini protok vremena i nema neki fundamentalni uticaj na njega i njegove aktivnosti, onako kako to inače ima na nas, regularnu čeljad. Daklem, vreme protiče, struktura filma je skroz epizodična i rascepkana, i svaki se patrljak dešava na drugom temporalnom planu, a opet kanda i ne protiče stvarno, jer ne donosi neke stvarne promene. Postoji tu neka atemporalna crta. Slično je i sa prostorom – mesto zbivanja se stalno menja, a opet je to sve nekako jedan te isti ambijent. Uf, ala bi bilo lepo živeti u svetu u kojem vlada takav prostorno-vremenski kontinuum.

E sad, što se tiče onih nemimetičkih deonica u filmu, mene je zanimalo ima li u prozi nekog podsticaja za njih ili su to Husarik i Šara sami dodali. To još nisam baš uspeo da raščivijam, ali u Krudijevim pričama svakako postoji jedna alogička nota i one se ne svode u potpunosti na naraciju, to jest na saopštavanje događaja. I same narativne sekvence često ne vode nekoj bogzna kako logičnoj ili zaokruženoj poenti. To ne treba shvatiti kao zamerku ili vrednosni sud, već samo kao napomenu da se ovde uopšte ne radi o čehovljevsko-mopasanovskom tipu kratke proze, već o nekom koji funkcioniše na drugojačijim osnovama.

Dobro, mogao bih ja još da drvim na ovu temu, ali neka bude ovoliko zasada. Možda se oglasim nekom drugom prigodom. Sad ću još da dam jednu priču iz knjige, manje-više nasumično odabranu, tek da se oseti taj šmek i ta atmosfera. Što se tiče filma, on je svima dostupan na internetu, đuture sa engleskim titlovima.