Kanonski albumi (prvi deo)

Rešio sam da pročeprkam kroz ono što sam slušao i proverim šta je od toga kroz sve ove godine ostalo u meni. Rezultat je spisak albuma nastalih u periodu od 1968. godine do sada, koji predstavljaju moj muzički kanon. Naravno, mogao bih da navedem mnogo napomena koje bi se odnosile na mane i nedostatke ove liste, ali neću da tupim. Neću da kažem ni zašto spisak počinje baš tada kada počinje. Jedino što je važno jeste da su ovo albumi koji su postali deo mog bića. A to znači sledeće. Jedan od prvih prizora koje je moj um primio u sebe jeste: zapadna kapija OFK-ovog stadiona, sastavljena od plavih šipki, crveni zid bogoslovije, ona siva, prljava zgrada sa ćoškastim balkonima, iza nje dotrajala zelena konstrukcija Pančevačkog mosta, a levo okretnica tramvaja koja se tek gradila. Tramvaji su tada okretali kod Novog groblja, a na mestu gde će nići sadašnja okretnica bila je visoka trava, u kojoj smo moj deda i ja jednog dana videli velikog pacova. Albumi sa spiska sačinjavaju jedan isti takav prostor, samo što on u mojoj glavi, iz te polazne forme ume da se transformiše i u drukčija obličja. Kada se muzika koju čujem uklopi u tu sliku, ona postaje deo mog kanona.

Lista je podeljena u dva dela, pa u prvom nastavku dajem albume od 1968. do 1989. godine.

1968.

Safe at Home – The International Submarine Band

For the Sake of the Song – Townes Van Zandt

The Fantastic Expedition of Dillard and Clark – Dillard & Clark

1969.

Mendocino – Sir Douglas Quntet

The Gilded Palace of Sin – The Flying Burrito Brothers

Through the Morning, Through the Night – Dillard & Clark

Our Mother the Mountain – Townes Van Zandt

1970.

Kristofferson – Kris Kristofferson

Townes Van Zandt – Townes Van Zandt

1971.

Delta Momma Blues – Townes Van Zandt

1972.

High, Low and in Between – Townes Van Zandt

1973.

Nobodyʼs Fool – Dan Penn

GP – Gram Parsons

Doug Sahm and Band – Doug Sahm

1974.

Grievous Angel – Gram Parsons

Paradise And Lunch – Ry Cooder

Keep On Smilinʼ – Wet Willie

1975.

Pieces of the Sky – Emmylou Harris

Old No. 1 – Guy Clark

Born To Run – Bruce Springsteen

1976.

Warren Zevon – Warren Zevon

Chicken Skin Music – Ry Cooder

Texas Cookinʼ – Guy Clark

1977.

Joe Ely – Joe Ely

1978.

Honky Tonk Masquerade – Joe Ely

Excitable Boy – Warren Zevon

Darkness on the Edge of Town – Bruce Springsteen

1979.

1980.

Happy Woman Blues – Lucinda Williams

Bad Luck Streak In Dancing School – Warren Zevon

1981.

El Rayo X – David Lindley

Stand In the Fire (live) – Warren Zevon

Fire of Love – The Gun Club

The Blasters – The Blasters

The South Coast of Texas – Guy Clark

1982.

Nebraska – Bruce Springsteen

The Envoy – Warren Zevon

Miami – The Gun Club

Strait from the Heart – George Strait

Marshall Crenshaw – Marshall Crenshaw

1983.

Violent Femmes – Violent Femmes

Proof through the Night – T-Bone Burnett

Better Days – Guy Clark

1984.

Hallowed Ground – Violent Femmes

Meat Puppets II – Meat Puppets

Las Vegas Story – The Gun Club

How Will the Wolf Survive – Los Lobos

Born In the USA – Bruce Springsteen

1985.

Gas, Food, Lodging – Green On Red

Tim – The Replacements

Lost Weekend – Danny and Dusty

Up On The Sun – Meat Puppets

Lost and Found – Jason and the Scorchers

No Free Lunch – Green On Red

Poor Little Critter On the Road – The Knitters

The Many Moods of Ben Vaughn – Ben Vaughn

1986.

Guitars, Cadillacs, etc, etc – Dwight Yoakam

Still Standing – Jason and the Scorchers

Born Sandy Devotional – The Triffids

Guitar Town – Steve Earle

Storms Of Life – Randy Travis

Lyle Lovett – Lyle Lovett

T-Bone Burnett – T-Bone Burnett

1987.

Bring the Family – John Hiatt

Pleased To Meet Me – The Replacements

Exit O – Steve Earle

At My Window – Townes Van Zandt

Get Rhythm – Ry Cooder

The Killer Inside Me – Green On Red

So Rebellious a Lover – Gene Clark & Carla Olson

1988.

Diamonds & Dirt – Rodney Crowell

Lucinda Williams – Lucinda Williams

The Trinity Session – Cowboy Junkies

Pontiac – Lyle Lovett

Buenas Noches From a Lonely Room – Dwight Yoakam

Copperhead Road – Steve Earle

Here Come the Snakes – Green On Red

Very Greasy – David Lindley

Stolen Moments – John Hiatt

1989.

Poor Man’s Dream – Tom Russell Band

Killin’ Time – Clint Black

Garth Brooks – Garth Brooks

Don’t Tell a Soul – The Replacements

Ovde pravim pauzu. Osamdesete godine su mi najdraži period, tada je snimljena većina mojih omiljenih albuma. A moja prva, i ujedno najuzbudljivija opažanja sveta koji me okružuje takođe potiču iz osamdesetih.

Ružičasti snovi (Ružové sny) 1976.

***(*)

3+

Ovo sam skinuo zato što se nalazi na nekoj listi deset najboljih slovačkih filmova (onoj na kojoj je Bokser i smrt prvi). I umesto da čeka ko zna koliko na gledanje, pogledao sam ga odmah. Razlog za to leži u špici – bila je toliko dobra da me je povukla da odgledam ceo film. I bogami, ni ono što sledi nije mnogo lošije. Ružičasti snovi su za mene bili veoma prijatno iznenađenje.

Vremenski, ovde je reč o sedamdesetim godinama; i dalje zajednička država, ali period posle tzv. zlatnog doba čehoslovačkog filma. Mesto radnje je mirna, učmala slovačka provincija (porodične kuće s dvorištima, ljudi koji voze bicikle i jata gusaka na ulicama), a njeni stanovnici životni prostor dele s još jednom etničkom grupacijom – Ciganima. 

Na platnu, Cigani s tla centralne Evrope, kao glavna tema, mogli su se videti još pre ovog filma. Kod nas je, dabome, 1967. godine Saša Petrović snimio Skupljače perja, a kod severnih nam suseda u približno isto vreme ovom temom bavio se jedan drugi Saša, koji se, normalno, zove Šandor. A preziva se Šara. Njegov kratki dokumentarac iz 1962. zove se Cigányok, a 1968. godine ovaj reditelj snima i film koji se smatra jednim od najboljih mađarskih – Feldobott kő. Engleski prevod je The Upthrown Stone, a kako bi bilo na našem, pojma nemam. Taj film sam skinuo još odavno, ali nemam titlove, pa ne mogu da ga odgledam, a po onome što sam od njega video, deluje mi i te kako vredno pažnje.

E sad, kod mađarskih severnih suseda Slovaka, tu temu dotakao je reditelj ovog filma – Dušan Hanak. Konkretno, ovde je reč o ljubavi između belca, mesnog poštara, i Ciganke. Oni imaju, tako, 18 do 20 godina i normalno, i njeno i njegovo okruženje protivi se njihovoj vezi. I kad to ovako ispričam, postavlja se pitanje – zašto je to tako dobar film kad ima tako glupu temu.

A uz to je glavni junak još i prilično nesimpatičan (mislim, meni). On je jedan od onih, kao, zanesenih, optimističnih likova. Nešto slično onome što su odigrali Leonardo di Kaprio u Titaniku i Roberto Beninji u filmu Život je lep (La vita è bella). Zašto li sam uopšte gledao te filmove? I te dve kreature su tako bile zaluđene za određenu ženu i zbog nje se majmunisale na razne načine. Tako je i ovde. Ovaj naš palanački pismonoša se „ne boji drugova njenog frajera“, pa dobije „batine nasred plesnjaka“. I „peglaju ga bata đonovi“ i „krpe ga koncem doktori“. I svašta on zbog Ciganke tu uradi. Bije se, pa ripa s krova i lomi nogu, pa pljačka poštu i napipa mardelj. 

Samo, postoji jedna ključna razlika: ono što se može videti u filmovima Titanik i Život je lep ne samo da je lažno, nego je svojom banalnošću i podilaženjem masovnom ukusu uvredljivo za gledaoca. U ovom filmu, međutim, ni taj bezvezni, sapunasti karakter glavnog junaka ne smeta toliko. Pre svega, zato što reditelj na njemu i ne insistira mnogo i ne gura ga onako nametljivo i ljigavo u prvi plan. I ne manipuliše njime na način protivan svakom dobrom ukusu, pokušavajući da od svog junaka nekim nemogućim spletom okolnosti načini heroja.

U Titaniku se junak, dabome, žrtvuje za svoju dragu, a ovamo onaj pravi cirkus u koncentracionom logoru zbog sina. Nema hepienda ni u jednom ni u drugom filmu, ali njega u oba slučaja sprečavaju spoljašnji razlozi. Šta to, dakle, ne dâ ovim junacima da budu srećni sa izabranicama svojih srdaca? Najčuvenija pomorska katastrofa u XX veku i najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva. Znači, ispade da su potrebne kataklizme svetskih razmera da spreče ljudsku sreću. Ma, ajʼte, molim vas. Mnogo manje tu treba. Dovoljna je samo ljudska priroda. I Dušan Hanak je to znao i pokazao. I to ovaj film stavlja u sasvim drugu kategoriju od Titanika i ostalih bedastoća. Ni u Ružičastim snovima nema hepienda. Ali njega sprečavaju unutrašnji razlozi.

Naš poštar i njegova zgodna Ciganka prevladaju sve prepreke koje pred njih stavlja okolina. Nije u tome problem. Ali kad treba da dođe ono „živeli su srećno i dugovečno“, tu nastaju teškoće. Nikakve katastrofe nisu potrebne. Dovoljan je samo običan, svakodnevni život, pa da ta tako teško osvojena ljubav bude stavljena pred onaj pravi izazov. Koji, dabome, ne može da izdrži.

Sve u svemu, Ružičasti snovi je jedan gledljiv, komunikativan, pitak film, namenjen očigledno veoma širokom krugu publike. Međutim, u njemu nema ništa od onoga što karakteriše filmove namenjene veoma širokom krugu publike na koje sam ja navikao. Nema štoseva, nema vickastih replika, nema igranja na prvu loptu, nema jeftinih rešenja, nema patetike, nema likova koji na nemoguće načine ispadaju junaci, nema besmislenih situacija koje vam smetaju jer se protive elementarnom razumu, nema podilaženja masovnom ukusu, nema vređanja gledalaca ljigavštinom i banalnošću. Ima dosta ciganske muzike, ali ona nije onako jeziva i odbojna kao u našim filmovima, već zvuči kao najbolji pop. Eto, Dušan Hanak je pokazao da je sve to moguće i alal mu vera.