Ružičasti snovi (Ružové sny) 1976.

***(*)

3+

Ovo sam skinuo zato što se nalazi na nekoj listi deset najboljih slovačkih filmova (onoj na kojoj je Bokser i smrt prvi). I umesto da čeka ko zna koliko na gledanje, pogledao sam ga odmah. Razlog za to leži u špici – bila je toliko dobra da me je povukla da odgledam ceo film. I bogami, ni ono što sledi nije mnogo lošije. Ružičasti snovi su za mene bili veoma prijatno iznenađenje.

Vremenski, ovde je reč o sedamdesetim godinama; i dalje zajednička država, ali period posle tzv. zlatnog doba čehoslovačkog filma. Mesto radnje je mirna, učmala slovačka provincija (porodične kuće s dvorištima, ljudi koji voze bicikle i jata gusaka na ulicama), a njeni stanovnici životni prostor dele s još jednom etničkom grupacijom – Ciganima. 

Na platnu, Cigani s tla centralne Evrope, kao glavna tema, mogli su se videti još pre ovog filma. Kod nas je, dabome, 1967. godine Saša Petrović snimio Skupljače perja, a kod severnih nam suseda u približno isto vreme ovom temom bavio se jedan drugi Saša, koji se, normalno, zove Šandor. A preziva se Šara. Njegov kratki dokumentarac iz 1962. zove se Cigányok, a 1968. godine ovaj reditelj snima i film koji se smatra jednim od najboljih mađarskih – Feldobott kő. Engleski prevod je The Upthrown Stone, a kako bi bilo na našem, pojma nemam. Taj film sam skinuo još odavno, ali nemam titlove, pa ne mogu da ga odgledam, a po onome što sam od njega video, deluje mi i te kako vredno pažnje.

E sad, kod mađarskih severnih suseda Slovaka, tu temu dotakao je reditelj ovog filma – Dušan Hanak. Konkretno, ovde je reč o ljubavi između belca, mesnog poštara, i Ciganke. Oni imaju, tako, 18 do 20 godina i normalno, i njeno i njegovo okruženje protivi se njihovoj vezi. I kad to ovako ispričam, postavlja se pitanje – zašto je to tako dobar film kad ima tako glupu temu.

A uz to je glavni junak još i prilično nesimpatičan (mislim, meni). On je jedan od onih, kao, zanesenih, optimističnih likova. Nešto slično onome što su odigrali Leonardo di Kaprio u Titaniku i Roberto Beninji u filmu Život je lep (La vita è bella). Zašto li sam uopšte gledao te filmove? I te dve kreature su tako bile zaluđene za određenu ženu i zbog nje se majmunisale na razne načine. Tako je i ovde. Ovaj naš palanački pismonoša se „ne boji drugova njenog frajera“, pa dobije „batine nasred plesnjaka“. I „peglaju ga bata đonovi“ i „krpe ga koncem doktori“. I svašta on zbog Ciganke tu uradi. Bije se, pa ripa s krova i lomi nogu, pa pljačka poštu i napipa mardelj. 

Samo, postoji jedna ključna razlika: ono što se može videti u filmovima Titanik i Život je lep ne samo da je lažno, nego je svojom banalnošću i podilaženjem masovnom ukusu uvredljivo za gledaoca. U ovom filmu, međutim, ni taj bezvezni, sapunasti karakter glavnog junaka ne smeta toliko. Pre svega, zato što reditelj na njemu i ne insistira mnogo i ne gura ga onako nametljivo i ljigavo u prvi plan. I ne manipuliše njime na način protivan svakom dobrom ukusu, pokušavajući da od svog junaka nekim nemogućim spletom okolnosti načini heroja.

U Titaniku se junak, dabome, žrtvuje za svoju dragu, a ovamo onaj pravi cirkus u koncentracionom logoru zbog sina. Nema hepienda ni u jednom ni u drugom filmu, ali njega u oba slučaja sprečavaju spoljašnji razlozi. Šta to, dakle, ne dâ ovim junacima da budu srećni sa izabranicama svojih srdaca? Najčuvenija pomorska katastrofa u XX veku i najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva. Znači, ispade da su potrebne kataklizme svetskih razmera da spreče ljudsku sreću. Ma, ajʼte, molim vas. Mnogo manje tu treba. Dovoljna je samo ljudska priroda. I Dušan Hanak je to znao i pokazao. I to ovaj film stavlja u sasvim drugu kategoriju od Titanika i ostalih bedastoća. Ni u Ružičastim snovima nema hepienda. Ali njega sprečavaju unutrašnji razlozi.

Naš poštar i njegova zgodna Ciganka prevladaju sve prepreke koje pred njih stavlja okolina. Nije u tome problem. Ali kad treba da dođe ono „živeli su srećno i dugovečno“, tu nastaju teškoće. Nikakve katastrofe nisu potrebne. Dovoljan je samo običan, svakodnevni život, pa da ta tako teško osvojena ljubav bude stavljena pred onaj pravi izazov. Koji, dabome, ne može da izdrži.

Sve u svemu, Ružičasti snovi je jedan gledljiv, komunikativan, pitak film, namenjen očigledno veoma širokom krugu publike. Međutim, u njemu nema ništa od onoga što karakteriše filmove namenjene veoma širokom krugu publike na koje sam ja navikao. Nema štoseva, nema vickastih replika, nema igranja na prvu loptu, nema jeftinih rešenja, nema patetike, nema likova koji na nemoguće načine ispadaju junaci, nema besmislenih situacija koje vam smetaju jer se protive elementarnom razumu, nema podilaženja masovnom ukusu, nema vređanja gledalaca ljigavštinom i banalnošću. Ima dosta ciganske muzike, ali ona nije onako jeziva i odbojna kao u našim filmovima, već zvuči kao najbolji pop. Eto, Dušan Hanak je pokazao da je sve to moguće i alal mu vera.