Košmari (Zmory) 1978.

4

****

„Poslednja i najveća od svih muka tog strašnog mesta je večnost pakla. Večnost! O, strašne li i grozne reči. Večnost! Koji čovekov um može to da shvati? I, upamtite, to je večnost patnje. Čak i kad paklene muke ne bi bile tako strašne kao što su, ipak bi postale beskrajne, pošto je određeno da traju zauvek. Ali ako su večite, one su istovremeno, kao što znate, nepodnošljivo žestoke, nepodnošljivo velike. Podnositi celu večnost makar samo i ujed kakvog insekta, bilo bi strašno mučenje. Kako li mora da je, onda, podnositi mnogostruke muke pakla zauvek. Zauvek! Za čitavu večnost!“

Ovo je, dabome, iz Portreta umetnika u mladosti. Tako su irski popovi u školi koju je Džojsov junak pohađao plašili dečurliju. A slično je prošao i junak ovog filma. On je živeo manje-više u slično vreme, ali je bio podanik Austro-ugarske carevine, a po nacionalnosti Poljak. Film je smešten u istorijsku epohu kad je njegova rodna gruda Galicija (ne ona u Španiji, nego ona između Poljske i Ukrajine) bila deo Dvojne monarhije. Rekao bih da je reč o godinama, možda ne baš neposredno, ali tu negde pred Prvi svetski rat i pred slom ove države, koja je, sudeći prema svim prikazima u umetničkim delima za koje znam, izgledala krajnje sumorno i monstruozno, i kao da je bila napravljena da satre sve ljudsko u čoveku. Sad, kako se stvarno živelo u toj Austro-ugarskoj, ja pojma nemam.

Film traje oko sto minuta. U prvih pedesetak, junak ima recimo 11 godina i kreće u tu jezivu školu. U drugoj polovini filma on je već momak, maturant, dakle nekih 18 godina.

Ova prva polovina poprilično me podseća na dva meni veoma draga filma koja za temu imaju detinjstvo, ali jedno sumorno i odvratno detinjstvo, u kojem se deca suočavaju sa smrću i čamotinjom života. To su Bergmanov Fani i Aleksandar (Fanny och Alexander) i Zmija u nedrima (Cría cuervos) Karlosa Saure. 

Ovaj film nije baš tako dobar kao ova dva (nije ni mnogo slabiji), ali je sredina u kojoj se odvija znatno sumornija. U Fani i Aleksandru milje je buržoaska Švedska spočetka XX veka, u kojoj ima i dekadencije i religioznih stega i jevrejskog misticizma, ali koja je svakako jedna kulturna i prosvećena sredina, čiji žitelji umeju i da se zezaju i da se zabavljaju i da se bave intelektualnim radom. U Zmiji u nedrima one tri devojčice izolovane su u generalskoj kući u Frankovoj Španiji, odsečene od sveta i primorane da prisustvuju seriji turobnih događaja. Junakinja tog filma kaže kako se o detinjstvu obično govori kao o nekom lepom životnom periodu, ali da ja njeno detinjstvo bilo nalik dugačkom, mračnom tunelu čiji se kraj nije nazirao. Ipak, i ta kuća u kojoj one stanuju je imućna i živi se na jednom visokom, ne samo materijalnom, već i kulturnom nivou. Tako Švedska i Španija. Austro-ugarska iz ovog filma, međutim, mnogo je odvratnija sredina za život. 

I roditelji ovog dečaka, kao i roditelji dece iz ova druga dva filma, pripadaju obrazovanoj, prosvećenoj, pa i relativno boljestojećoj klasi. Ali ovde su čitava sredina i sistem na kojem ona počiva upereni protiv čoveka. Otac je neka vrsta izopštenika iz društva, majka je muzičarka koja iz nekog razloga ne može da se bavi svojom profesijom. Plus, oboje su bolesni. I cela država je bolesna. Školstvo je mehanizam za maltretiranje. Profesori muče, ponižavaju, vređaju đake, đaci između sebe jedan drugoga maltretiraju. Država i katolička crkva u jednoj su sprezi koja od te sredine čini monstruozno mesto. Mali junak filma nosi se sa svim tim, plus sa demonima svoje seksualnosti, koja se tek budi.

Turoban je to jedan svet i jedno neveselo detinjstvo, prikazani, dabome, bez ulepšavanja, ali i bez padanja u drugu krajnost. Dakle, bez želje da se bude grozan, gnusan i ekstreman po svaku cenu. (To je, recimo, zamka u koju je upao Elem Klimov, o kome sam ovde već pisao.) Ne, ovaj reditelj saopštava svoju priču kao normalan čovek, bez potrebe za tim da nešto suviše jakim bojama i suviše oštro ističe. Ton je ovde vrlo odmeren. Zbog toga u ovom filmu većina elemenata dobro funkcioniše i uspešno ocrtava jednu sredinu, logiku po kojoj ona funkcioniše, društvene, psihološke i porodične procese koji oblikuju sudbine njenih žitelja.

U drugih pedesetak minuta, junak je, rekoh, već momak. U njegovoj sredini niču sada neke napredne ideje, koje se suproststavljaju retrogradnim težnjama klera i države. Oličene su u jednom slobodoumnom profesoru fizike i u sve jačem socijalističkom pokretu. Zanimljiv je recimo junakov razgovor s tim profesorom, koji poriče sve one gluposti o paklu i grehu koje su đacima drugi profesori napričali, poriče, dabome, i postojanje boga, ali isto tako poriče i neke duhovne vrednosti do kojih je junaku stalo. Junak se ne priklanja ni reakcionarnim idejama koje mu je servirala škola, ali ni tom militantnom ateizmu, ni revolucionarima, već bira svoj sopstveni put. Sličan je taj put po nečemu onome koji je izabrao Džojsov Stiven Dedalus, a po nečemu i onome iz Jejtsove pesme „Sailing To Byzantium“. Individualizam kod junaka odnosi prevagu nad svim vrednostima koje mu sredina nudi, bilo da su reakcionarne ili napredne.

Naravno, sve to ide u paketu sa sjajnom atmosferičnošću ovog filma. Mračna porodična kuća u kojoj roditelji nešto tiho govore iza vrata, a iz mraka se pomaljaju kojekakvi uznemirujući predmeti, sumorna dvorišta i oguljene fasade junakovog pansiona u gradu, mantije, građanska odela, izleti u polje, priroda – sve to odlično uslikano, sa raskošnim bojama. Onirički i košmarni prizori, kao i tema na klaviru, koja se ponavlja, doprinose upečatljivosti ovog filma.