1985.
***
3
I kad otvori četvrti pečat, čuh
glas četvrte životinje gdje govori: dođi i viđi.
I vidjeh, i gle, konj blijed, i
onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se
dade oblast na četvrtom dijelu zemlje da ubije glađu i mačem i smrću i
zvjerinjem zemaljskijem.
Otkrivenje Jovanovo 6, 7–8
Naslov,
dakle, potiče iz Otkrivenja, i u skladu je sa apokaliptičkim izgledom ovog
filma, a on je stvarno vrlo, vrlo apokaliptičan.
Film
je režirao Elem Klimov, meni pre svega poznat kao muž Larise Šepitko (najbolje
žene-reditelja za koju znam; mislim, odlična je i Lilijana Kavani, a ni Kira
Muratova nije za bacanje, ali...). I muž i žena su u tadašnjem Sovjetskom
Savezu snimali nepodobne filmove, imali problema s cenzurom i sve što ide uz
to, a onda je Larisa 1979. poginula u saobraćajnoj nesreći, usred rada na nekom
filmu, koji je Elem kasnije završio. Elem je nadživeo ženu za skoro 25 godina,
ali za to vreme snimio je samo jedan dugometražni film – ovaj o kojem se ovde
govori, i to mu je bilo poslednje. Imao je raznorazne ambiciozne planove (da
ekranizuje Majstora i Margaritu itd),
ama ništa se od toga nije ostvarilo.
Elem,
kakvo je to ime Elem? Элем – to je u stvari nepostojeće ime, koje je ad hoc skrpljeno od prezimena энгельс, Ленин i Маркс. Čovek je rođen
1933, i to ne bilo gde, nego baš u Staljingradu. I kad je imao desetak godina,
desilo se već to što se desilo. Klimov je u vezi s tim izjavio: „Kao dečak, bio
sam u paklu“. On, njegova majka i mlađi brat bili su evakuisani iz grada na
nekakvom splavu kojim su prešli Volgu. Prema Klimovljevim rečima, grad je
goreo, nebo je gorelo, reka je gorela, bombe su padale na sve strane, itd. I
nekih četrdeset godina kasnije taj čovek je snimio ratni film koji je u svoja
dva i nešto sata sabio toliko infernalnih prizora da je verovatno uspeo da se
približi tom paklu koji je njegov autor zapamtio iz detinjstva.
Dođi i vidi
se ne dešava u Staljingradu, već u Belorusiji, a junak je dečak od nekih 14
godina. I šta biva? Ovaj film je pun PRELEPIH, mislim užasno, jezivo, ogavno
prelepih slika. Malo se na početku vuče, ama kad krene, krenuo je. Ono kad
junak i jedna devojka njegovih godina gacaju kroz vodurinu punu nanosa skorelog
blata, mulja i krvi, a za to vreme se čuje zujanje koje dopire direktno iz
junakove glave, a koje se povremeno pretapa u infernalne krike, pa prelazi u
muziku (mislim da je u pitanju Mocart), pa onda opet u zujanje koje ne
prestaje. Pa čovek koga su polili benzinom i zapalili, a koji, još živ,
uništenog tela, krklja pravo u kameru. Pa krava koja gine od paljbe i muče u
ropcu, a u krupnom planu je njeno oko koje mahnito podrhtava dok se oko njega
skupljaju muve. Itd, itd, itd.
I
sve je to super. Ovako nešto se ne viđa često na filmu i ocena bi mogla da bude
veća, ama nešto mi tu fali. Jeste, film eksplicitno i sa ogromnom vizuelnom
ekspresivnošću prikazuje ratne užase i pokazuje to kako junak postepeno gubi
razum, kako se na njegovom dečačkom licu pojavljuju bore, a kosa mu sedi. Ipak,
to mi nekako sve ostaje na površini. Kao da je reditelj rekao: rat je
užasan, sa’ ću vam pokažem koliko – i nije otišao dalje od toga.
Kraj
mi je naročito slab. Junak jedno pola sata puca u Hitlerovu sliku, a s tim se
smenjuju dokumentarni snimci iz koncentracionih logora, sa Hitlerovih govora
itd, a pojavljuje se i natpis koji obaveštava gledaoca da je u Belorusiji
spaljeno toliko i toliko sela, sa sve žiteljima. Razvučeno preko mere, a i
suviše direktno, kao da mi autor pokazuje prstom i govori: eto, vidiš, a ne uspeva da na neki suptilniji način u svoje delo
utisne širi spektar značenja.
Ceo
film se nekako svodi na puko pokazivanje. I pored sve te vizuelne raskoši i
obilja, stičem utisak suštinske praznine i ograničenosti. Elem Klimov ne uspeva
da postigne ono što je u filmu Uspenje
(Восхождение,
isto Belorusija i isto Drugi svetski rat) uradila njegova njegova supruga, ili
ono što je napravio onaj ludi Poljak Andžej Žulavski u čudu od filma Treći deo noći (Trzecia część nocy, isto
Drugi svetski rat, a naslov filma je takođe iz Otkrivenja). Neke šire
antropološke reperkusije, nešto o logici ponašanja čoveka u ratnim uslovima,
ostaje van domena ovog filma. Iako je ovde glavni junak jedan dečak (ili nešto
između dečaka i mladića), ovaj film ne prikazuje način na koji se deca i oni
nešto stariji nose sa smrću onako sugestivno i iz onako neočekivanog, ali
pravog ugla kako je to uspelo Reneu Klemanu u filmu Zabranjene igre (Jeux interdits).
Hoću da kažem – ti filmovi su sadržajni; ne svode se na nizanje labavo
povezanih slika užasa i nemaju otvoreno propagandistički i prozaičan kraj.
I
još je Dođi i vidi proglašen najboljim
filmom o Drugom svetskom ratu. Ta nemojte kasʼti. A na listi nema nijednog od
tri filma iz prethodnog pasusa.
Naopaki...ne seri.
ОдговориИзбриши