Ovo je knjiga o
granicama ljudskog saznanja. Iako nam se često, i prečesto, čini da sve znamo i
da smo posisali svu pamet sveta – u stvari pojma nemamo. Postoji toliko toga
što ljudski mozak, ovakav kako je napravljen, uopšte ne možʼ da apsorbuje,
primi u sebe, obradi i razume. To su informacije koje su prosto nekompatibilne
s ljudskim saznajnim aparatom, koje ostaju van delokruga čovekove moći
poimanja. A opet, koje se čoveka veoma tiču. Neke od njih vezane su, na primer,
za ono što zovemo smrt.
I baš se s tim Leonid Andrejev ʼvata ukoštac u knjižici
koju pronađoh u svom ormaru, a nisam siguran čak ni kako se uopšte stvorila kod
mene, a koja se vika Рассказ о семи повешенных.
Normalno, ja sam čitô prevod, pošto mi ruski nije ni približno toliko dobar da
bih ovo mogao da čitam u originalu. Eto jedne od želja čijim ostvarivanjem mi
sada prosto nije moguće da se bavim – da naučim jednom ruski kako treba.
Leonid Andrejev je
pisac baš po mojoj meri. Kad njega čitam, ja sam svoj na svome.
Leonid Andrejev i Maksim Gorki
Elem, ovde je
tema susret čoveka sa smrću. I to jok jednog čoveka, nego, kako naslov i kaže,
njih sedmoro. Od toga, dvojica su psihopate, a ovih drugih petoro su kao
normalni, a među njima su neki stabilniji, a neki opet labilniji. I svi oni
reaguju na neke svoje načine, međusobno različite, ama sve mu se na kraju svodi
na isto.
E sad, šta biva s
ljudskim bićem kad se nađe u takvoj situaciji – da mu je smrt tu pred nosom?
Sledi odlomak članka koji je svojevremeno (negde sredinom devedesetih)
objavljen u našoj periodici, a koji na to pitanje može da baci malo svetlosti.
Kaže ovako:
Svet u kojem živimo počiva na strahu od smrti. Bežeći od zlokobnog ništavila, čiji kužni dah oseća na potiljku u svakom trenutku svog bitisanja, čovek je izgradio svet i sebe u tom svetu. Brojne mentalne strukture implantirane su u mozak i dušu čovekovu s namerom da ga odvoje od ništavila i da na neki način osmisle besmisao kojim veliko ništa urla s one strane uma. Oni koji imaju sreću da, kako bi rekli klinički psiholozi, poseduju stabilnu psihičku strukturu, nikad se ne suočavaju sa smrću i ništavilom na drastičan i užasan način. Iskeženo lice ničega neće ugledati do sudnjeg dana. Ti srećnici ne znaju, i treba im zavideti zbog toga, da je sve što su postigli u životu posledica bega od straha od smrti. Civilizacija i kultura, čiji su verni podanici, opskrbila ih je sredstvima, znanjima i predrasudama, koje ih, dajući smisao besmislu, nežno dovode, onda kad je zapisano, do užasnog zjapa velike provalije ništavila. Oni, međutim, u čijim dušama postoje šupljine, a u psihičkim strukturama pukotine kroz koje se čuje ledeni šapat smrti, žive drugačije. Njihovi životi prožeti su smrću. Ledeni vetrovi nepodnošljive anksioznosti duvaju u njihovim nesrećnim glavama. Njihova izopačenost nije amoralni hir. To je jedini način da se sa kakofoničnim urlicima smrti u glavi izdura dosuđeni vek.
E, kod Andrejeva se sa
smrću suočavaju i jedni i drugi. Sve ono što se naziva život, a što je u stvari
niz privida koje čovekov um stvara, nestalo je, zastori iluzije su pali i
otvorio se pogled na ono do čega ljudska svest ne dopire. Prelazi se „na onu
stranu uma“. A tamo stvarno nema ničega. To jest, ima nečeg, ama ljudski mozak
nije u stanju to da pojmi. I otud taj sveprožimajući užas. On je reakcija na
nepojmljivost.
No mi smo ipak još s
ove strane, tako da ovo nije knjiga o nečemu nerazumljivom nego o stvarnosti i
našem opažanju iste. Život je ono što postoji samo zahvaljujući našim opažajnim
moćima, a smrt je ono što postoji nezavisno od njih. I kad se ka tom nepoznatom
terenu krene, svi se ponašaju isto. Nestaju sve individualne razlike, ostaje
samo golo čeljade. Na delu su oni fundamentalni mehanizmi funkcionisanja,
upisani u kôd zajednički svim ljudskim bićima, na delu je onaj ogoljeni
supstrat ljudskog.
U šest poglavlja (3, 4,
7, 8, 9 i 10) Andrejev opisuje kako se svaki od sedmoro likova suočava sa
bliskom smrću. Od toga, jedine dve žene obrađene su u glavi 7, dok svaki od
petorice muškaraca ima svoje poglavlje. Jasnoća, preglednost i egzaktnost
kompozicije jedan su od većih kvaliteta ove knjižice. Andrejevljevo sjajno
pripovedačko umeće ogleda se u tome što u tim kratkim poglavljima ocrtava i
prethodni život svakog od likova, njegov mentalni sklop i njegove nazore. I sve
to bez trošenja mnogo ʼartije i prosipanja mnogo mastila, bez filozofiranja,
jasnim, razumljivim rečenicama, a opet sasvim uverljivo i vrlo obuhvatno. I tek
kad svakog od likova sagledamo kao kompletno ljudsko biće, ta njihova
predsmrtna egzistencija dobija pravu težinu.
I tada, sve razlike karaktera, sve što je činilo život, potpuno se niveliše, ostaju samo oni
osnovni ljudski instinkti. I čak i onog među njima koji ima najstabilniji karakter, koji je u
svemu što je u životu radio bio uspešan, kome je bila urođena vedrina i životna radost –
i njega obuzima strah. Ali to se ne boji on, on je hrabar, neustrašiv i sve što ide uz to.
Boji se njegovo telo. Ništa mu više ne vredi ni um, ni karakter, ni mentalni sklop, ni sve
ono što ga je činilo celovitim bićem, ni sve ono što ga je u životu činilo uspešnim i dobrim
čovekom. Došao je u situaciju u kojoj principi koji važe u životu, među ljudima, ne
vrede ni poʼ lule duvana. Došao je u neljudsko stanje, kako veli pisac, u kojem ljudski
pojmovi i ljudska logika više, brajko moj, ne funkcionišu. On, međutim, i u takvom stanju
ipak nastavlja sa svojim redovnim ljudskim aktivnostima, ama sa novim uvidom u stvari,
sažetim u sledećem zaključku (ovo sad moram na ruskom):
Глупо это, Мюллер, но ничего не поделаешь – приходится.
I stvarno vala. Glupo je, ama mora se.
Нема коментара:
Постави коментар