Do ovoga sam došao zahvaljujući Thingu, koji mi je
ljubazno ustupio svoj primerak, podsetivši me tako na nešto što je svojevremeno
u Strip artu izlazilo pod naslovom Robin
sa zvijezda (i to, ako se ne varam, negde pred kraj postojanja te revije –
u vreme kad se Thing rodio, a ja polazio u prvi razred). Nije mi sad Strip art
pri ruci, ali mislim da su tamo izašle prve tri epizode. A evo, neki Hrvati su
u’vatili pa izdali kompletan strip, svih 12 epizoda, na 150 strana.
Elem, Hodočasnik
zvezda dolazi s jedne od najjačih svetskih strip scena – argentinske.
Scenario potpisuje Karlos Triljo, čovek s čijim radom nisam ni približno
upoznat kako treba, ali koji je moje simpatije davno pridobio stripom Mr Lopezova mala vrata (Las puertitas del
Sr. López). To sam pre sto godina čitao u Stripoteci, nažalost samo dve kratke
epizodice, ali i dalje ih se odlično sećam. I Hodočasnik zvezda se
sastoji od kratkih epizoda (po 12 strana), a i u jednom i u drugom stripu
glavni junaci se susreću sa fundamentalnim slojevima sopstvenih bića, do kojih
nije lako dopreti, ali koji čine osnovu njihovih ličnosti. To je izgleda bio
Triljov specijalitet. Mr Lopeza je po njegovom tekstu crtao Orasio
Altuna, dok u Hodočasniku crtež
potpisuje Enrike Breča, čovek koji nosi slavno prezime kada je argentinski
strip u pitanju.
Od 12 epizoda, samo se jedna završava koliko-toliko optimistično. Ostale su –
ne toliko pesimistične, koliko gorke. Tačnije, setno, melanholično gorke. U
njima, junaci se uglavnom suočavaju sa razočaranjima, a krajevi skoro svake
epizode ukazuju na neku ljudsku slabost. Ne na slabost nekog određenog čoveka,
nego na izvesna ograničenja i nesavršenosti koje su svojstvene ljudskoj
prirodi. Junaci putuju kosmosom, sleću na različite svetove, naizgled drukčije
od ovog našeg, ali taj kosmos bi isto tako mogao da predstavlja i
mikrouniverzum ljudskog mozga. Svaki svet na koji sleću otkriva poneki od
mehanizama na koji ljudsko biće sagledava stvari oko sebe i reaguje na njih.
Uticaje
koje su autori pretrpeli nije teško prepoznati. Guliverova putovanja
(vanzemaljske rase koje ne znaju za nasilje i oružje, a ljudi ih s tim upoznju),
Lemov Solaris (planeta – živo biće, koja generiše ljudske želje), i
moglo bi se tu još štošta iščeprkati. Ti uzori su na momente vrlo očigledni. Ali
nekad su i malo suptilniji. Prisutna je, recimo, izvesna faustovska težnja ka
prevazilaženju ograničenosti ljudskog znanja i traganju za nekim konačnim
istinama. Te dve epizode, u kojima se junacima pridružuje čarobnjak Merlin,
koji želi da pronikne u suštinu čovečijeg usuda, možda su i najbolje u celom
serijalu. Nesklad ljudskih očekivanja i stepena u kojem ih je zaista moguće
ispuniti prilično je uspešno uhvaćen.
Nije
tako u celom serijalu. Pojedine epizode deluju zbrzano i nedovoljno razrađeno i
samo bledo nagoveštavaju poentu na koju su ciljale. Ali zato neke poentu
pogađaju usred srede. To se postiže pre svega dobro odmerenim krajevima. Taj
poslednji kadar, koji se najčešće sastoji od velikog crteža preko cele strane,
uglavnom je vrlo promišljen, usklađen s onim što mu je prethodilo i efektno
stavlja tačku na epizodu. I to takvu tačku iz koje izbija dubina i gorčina
ljudskog razočaranja, kao i slabosti za
koje se čovek nada da će ih prevazići, a ne shvata da one predstavljaju
organski deo njegovog bića.
Karikatura Karlosa Trilja
I
sve to uz sjajne Brečine crteže kojekakvih stvorenja i ambijenata, katkad
bizarnih, katkad grotesknih, i prizore ljudi izgubljenih u crnom bespuću iz
kojeg ne umeju da se izbave. I naravno uz Triljov tekst, koji se ne ogleda samo
u dijalozima, već i u odličnim didaskalijama, koje nisu dosadni komentari onoga
što se ionako na crtežima vidi, već polupoetske upadice koje stripu dodaju
potrebnu dozu melanholije i gorčine. Sjajni scenarista Karlos Triljo, koji je
umro pre nekoliko meseci, čovek je sa čijim opusom imam želju da se upoznam
kako valja.
Нема коментара:
Постави коментар