Simon pustinjak (Simón del desierto) 1965.

****

4

La más despreciable de tus criaturas es el hombre, Señor. su sola presencia me aleja de ti. Ili, ako ćemo da govorimo srpski da nas ceo svet razume: „Čovek je najništavnije od svih Tvojih stvorenja, Gospode. Sâmo njegovo prisustvo udaljava me od Tebe“. Tako reče Simon, a ja reših da odrešim kesu (mislim, onu sa zvezdicama) pa da raspalim četvorku, jer na ovom filmu stvarno ne treba štedeti.

Simon pustinjak je još jedno Bunjuelovo delo iz meksikanskog perioda i treći film u kojem mu glavnu ulogu igra Silvija Pinal. Ova diva meksikanskog filma je u Viridijani igrala Viridijanu, u Anđelu uništenja domaćicu kuće u kojoj su se gosti upleli kô pile u kučinu, a ovde igra – pazi sad! – nikog drugog nego satanu lično. I to kakvog satanu – satanu koji zadiže suknju i pokazuje podvezice, koji raskopčava bluzu i pokazuje sise. Mislim, satanu i po. 

Sva tri gore pomenuta filma snimljena su o hrani i džebani Silvijinog muža Gustava Alatristea, nekog muljatora koji je svuda gurao svoj nos. E sad, šta je zanimljivo – Luis je naškrabao scenario za dugometražni film, ama je Gustavu nestalo love, pa je film morao da bude srezan na pola, tako da ovo čudo traje svega 42 (i slovima: četrdeset dva) minuta. Što u krajnjoj liniji uopšte nije loše, jer je priča skroz profiltrirana, pa nema ni s od smaranja. Ovo je čisto i intenzivno gledalačko zadovoljstvo.

Daklem, ovo je Bunjuelovo viđenje života Simeona Stolpnika, koji je delovao sredinom petog veka, i to negde u Siriji, koja je tada pripadala Istočnom rimskom carstvu. Ono zapadno se u to vreme još držalo đene-đene, ama ne zadugo. A stolpnici su bili neka fela koja se pentrala na vrh stuba e da bi se onde potpunim iznurivanjem tela približili gospodu. To je po tim sirijskim pustarama, izgleda, bila rasprostranjena praksa, ama ovaj naš Simon (mi i Rusi ga zovemo Simeon) bio je jedan od prvih stolpnika, tako da za njegovog vakta to još nije bilo toliko uobičajeno.

Simeon Stolpnik, ruska ikona, XV vek

Simeon Stolpnik, vizantijska minijatura, X vek

Ambijent u kojem se zbivanja odvijaju jeste polupustinjski predeo, sa mnogo gole zemlje, prašinčine, džbunja i kojekakvog niskog rastinja. Tuda se muvaju pastiri s kozama, popovi i polk koji dolazi da vidi Simona, a kljasti i bangavi među njima mole ga za izlečenje raznoraznih telesnih nedostataka. I tu je, dabome, Simonov stub (ili stolp), na čijem vrhu on ordinira. Vrh je jedna mala ravna površina, na kojoj nema nikakvog zaklona, tako da je Simon izložen svim atmosferskim uticajima. Hrani se tako što pomoću kanapa spušta torbu na zemlju, pa mu popovi unutra stave malo zelene salate i mešinu vode. E sad, zanimljivo je pitanje kako se, jelʼte, prazni. Bunjuel je, to sam negde našao, kazao da bi bilo interesantno snimiti kako se niz taj stub cede Simonova da ne kažem šta kao otopljeni vosak niz sveću. Ipak, ništa od toga – Simon u jednom trenutku izjavljuje da, pošto tako malo jede, njegov izmet izgleda kao kozji brabonjci. 

Pričao sam malo duže o ambijentu u kojem se film odvija zbog toga što se pri kraju, i to bukvalno četiri minuta pred sam kraj, ambijent radikalno menja. Dakle, nekih trideset devet minuta gledamo taj krš od sirijske pustare, i navikli smo se na njega kao na prirodan ambijent priče koju nam film priča, nekako radnja i ambijent čine logičnu celinu, a onda PAF! – sve se menja i radnja ode bestraga, na potpuno sedamnaesto mesto, koje s celom pričom dibidus nema veze. I jok samo da se menja ambijent, nego se menja i istorijska epoha, i sve se obrće tumbe. I taj prelaz, taj rez koji je presečen kô nožem, verovatno niko živi ne bi umeo da napravi tako kao brljivi Bunjuel.

Za taj prelaz je zaslužan, a ko bi drugi nego satana. Dakle, satana nema preča posla nego kao što je onomad Isusa kušao u pustinji, sad uʼvatio da kuša Simona. „Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu. I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče njemu Isus: Idi od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi“ (Matej, 4, 8–10). 

E, ovde Simon isto govori: „Idi od mene, sotono“. Samo što satana izgleda nešto drukčije. Silvija Pinal ovde predstavlja jednog neuobičajenog satanu, koji tri puta dolazi da kuša Simona, i sva tri puta drukčije izgleda. Čas opsceno, čas zavodljivo, čas smešno, čas iritantno, čas groteskno. Prva dva puta Simon ga, što bi rekô naš narod ispudi, ama treći put satana pokaže da ne možeš da ga uʼvatiš ni za glavu ni za rep i uradi nešto potpuno neočekivano i u datom kontekstu nezamislivo. Školska definicija groteske glasi da je to spoj nespojivih elemenata, da su to muze s rogovima. E, tako nešto se desi na kraju Simona pustinjaka. U ta poslednja četiri minuta Simon i satana dolaze na svojevrsni, kako satana kaže, sabat, na kojem se odvija nešto što se zove „la carne radioactiva“ (radioaktivno meso). Način na koji se to radioaktivno meso pomahnitalo trese i satanin frenetični krik sred tog mesa za svaku su antologiju. Svaka čast Silviji Pinal. Svaka čast Bunjuelu. Ovo je film, bato.