ELEAZAR, LEONID ANDREJEV

Posle Sedmoro obešenih, Naopaki Indijanac se pretrgô pa je pročitao još jednu pričicu Leonida Andrejeva. Reč je o znatno kraćoj, strukturno jednostavnijoj i manje razvijenoj formi, ali oba teksta pripadaju žanru zvanom pripovetka. Sjajna jedna forma, i ja spadam u one koji veoma vole da čitaju pripovetke, a ne samo romane. Lepo je to kad neko napravi jednu takvu malu strukturu, zaokruženu, formalno disciplinovanu i sa jakim nabojem. I znam dosta pisaca kojima bih mogao da prilepim kvalifikaciju majstora tog zanata. A jedan od njih jeste bez sumnje i Leonid Andrejev.

Dva portreta Leonida Andrejeva

koja je naslikao Ilja Rjepin

Eleazar nije tako sjajno delo kao Sedmoro obešenih, nema tu ni one čvrstine forme, ni onog nizgled jednostavnog poniranja do najosnovnijih slojeva čovekovog bića. Ali je tema obeju priča bliska. I ta tema je dabome smrt. Šta bi drugo? Onamo su bili ljudi koji se  neposredno suočavaju sa smrću, licem u lice, a ovde se smrt posmatra s drugog kraja. Reč je o čoveku koji je bio mrtav pa se vrnuo u život. Došao je s one strane.

Vaskrsenje Lazarevo,

ruska ikona, XV vek

Taj Eleazar iz naslova je u stvari Lazar iz Jevanđelja po Jovanu. Onaj: „Bijaše pak jedan bolesnik, Lazar iz Vitanije, iz sela Marije i Marte, sestre njezine“. I onda, dabome, dođe Isus i odvali onu svoju čuvenu: „Ja sam vaskresenije i život, koji vjeruje u mene, ako i umre življeće“. I onda ovaj izađe iz pećine onako umotan u pokrov. E, Andrejevljeva priča počinje od tog trenutka kada je Lazar (tj. Eleazar, kako se to valjda na hebrejskom izgovara) vaskrsnuo i vratio se u kuću Marije i Marte. 

 Vaskrsenje Lazarevo, Đoto

On je sada obogaćen saznanjima stečenim za ona četiri dana (Andrejev kaže tri) što je bio u grobu i predstavlja neku vrstu žive smrti – ide okolo i ljudi u njegovim očima vide ono što se ne može saznati, ono što je ljudskom umu neshvatljivo. Taj pogled na onu stranu je naravno užasavajući. Dakle opet Andrejev hoće da pronikne iza kulisa koje omeđavaju što nazivamo životom. I dobro mu to, bogami, uspeva. Znao je taj znanje.

Priča ima epizodičnu strukturu. Eleazar sreće raznorazne ljude, ljude koji su se potpuno prepustili životu i uživanju u njemu. I svi oni u njegovim očima vide jednu drugu stvarnost, koja je mnogo stvarnija od ovoga što mi smatramo stvarnošću, ali je narazumljiva. I oni su svi, dabome, time užasnuti i svako reaguje na neki svoj način.

Vaskrsenje Lazarevo, Karavađo

Ta serija susreta kulminira time što Eleazara prima rimski car Avgust lično. Kako je izgledao duel njih dvojice i njihovih nazora, odnosno duel između zemaljskog i onostranog, nek pročita onaj koga zanima. Ja uzgred skrećem pažnju na to da je Eleazarov susret sa Avgustom istorijski nemoguć. Ako grešim, neka me neko ispravi, ali Eleazar je vaskrsnuo nešto pre Hristovog raspeća, to je trideset i neka godina 1. veka, a Avgust je u to vreme bio pokojni bar 15 godina. Ali naravno, ko haje za istorijsku tačnost u ovako uspeloj umetničkoj prozi.

Vaskrsenje Lazarevo, Rembrant

Vaskrsenje Lazarevo, Blejk

E, meni je najzanimljivija bila epizoda kad se Eleazar sreće s nekim slavnim i omiljenim rimskim vajarom, koji uživa čast, ugled i sve ostalo. Posle tog susreta vajar pošandrca, vrati se kući u Rim i napravi delo za koje niko živi ne ume da kaže šta predstavlja. Vajar je to uspeo da opredmeti i otelovi ono nesaznatljivo i onostrano, smrt koju je video u Eleazarovim očima. Samo što niko to nije umeo da prepozna, pa je delo uništeno. A kako je ta skulptura izgledala, izvolite pročitati kod Andrejeva. Pa vidite da lʼ to vama nešto kazuje.