Svoj među tuđima, tuđ među svojima

Svoj među tuđima, tuđ među svojima (Свой среди чужих, чужой среди своих) 

1974.

***(*)

3+

Nemam bogzna kakvo iskustvo s filmovima Nikite Mihalkova. Nekad davno Varljivo sunce mi se prilično dopalo, dok mi je Sibirski berberin bio dibidus bezveze. A sad pogledah i prvi dugometražni film ovog reditelja, i bogami utisci su pozitivni.

U pitanju je primerak zanimljivog žanra, takozvanog osterna, ili isterna (eastern) – istočnoevropske varijante vesterna. U skladu s tim, ovde je okosnica zapleta pljačka voza i sudbina otete torbe sa zlatom.

Milje u koji su zbivanja smeštena jeste Rusija neposredno posle revolucije, zemlja u previranju, u kojoj poredak još uvek nije uspostavljen. Iako je već pobedila ona strana koja je pobedila, zemljom i dalje haraju bande i predstavnici poraženih snaga.

Što se tiče vizuelnog identiteta filma, pred gledaočevim očima su železnične pruge, vozovi, konji, jahanje po kojekakvim stenčugama i serpentinama, telegrafski aparati, čupavi ljudi u dugačkim mantilima i sa šeširima (kô u Jahačima na duge staze) – nema šta, prava pravcijata vestern ikonografija.

I što je najvažnije, po takvom miljeu, u takvim uzburkanim društvenim okolnostima, kreću se i osobeni likovi. Ne toliko glavni junak (Jurij Bogatirjov), mada i njegov karakter ima svoje začkoljice i unutrašnje barijere s kojima se treba nositi i koje treba prevazići. On je taj koji se nalazi u specifičnom položaju iz naslova, koji sugeriše da ne pripada ni tamo ni ovamo. Međutim, njegov karakter je isuviše herojski, istrajan i preduzimljiv (i utoliko meni neinteresantan), tako da on na kraju dokazuje da ipak pripada jednoj od strana, i to onoj pobedničkoj.

Ovaj film, međutim, nose druga dva lika, koja igraju dva sjajna sovjetska glumca – Anatolij Solonjicin i Aleksandar Kajdanovski. Ovaj drugi je, dabome, Stalker lično, a prvi je Pisac iz istog filma, onaj što stalno nešto zanoveta i izvodi. Solonjicina sam gledao u još jednom remek-delu sovjetske kinematografije – filmu Uspenje (Восхождение) Larise Šepitko. Tu je imao epizodnu ulogu, ali kakvu! Igrao je nekakvog zlokobnog islednika koji ispituje glavne junake. Baš mi se vala gleda taj film ponovo.

Šta reći? Anatolij Solonjicin je jedna od najzanimljivijih faca koje sam ikad video na filmu. Ovde uglavnom nosi crno odelo i crni šešir. A njegovo lice i ti usporeni pokreti i govor koji deluje kao da ga ni za šta živo nije briga – čine od njega figuru koja kao da je videla ko zna kakve užase i saznala ko zna šta o čemu mi pojma nemamo. Ovde igra nekakvog šefa koga svi slušaju, i dok ga čovek gleda, mora da se zapita: kakvu li vrstu mudrosti, pomešane s nečim ledenim i strašnim nosi u sebi ova individua. Kadar u kojem on, s tom svojom facom, stoji u jednoj praznoj prostoriji, a iza njega na zidu visi Lenjinov portret, jedna je od upečatljivijih filmskih slika koje znam. Iako su svi njeni elementi potpuno realistični, ima u njoj nečeg čudno nadrealnog.

A Aleksandar Kajdanovski – on je učinio kraj ovog filma zaista vrednim pamćenja. Njegov Lemke je oficir, pripadnik snaga poraženih u revoluciji, koji po svaku cenu hoće da se domogne zlata. I posle raznoraznih peripetija, u završnoj sceni vidimo ga ranjenog, kako se batrga po zemlji i jedva se vuče, a ktome ga je još i zarobio glavni junak. Između njih dvojice, pripadnika različitih strana, uspostavlja se čak i nekakva vrsta prijateljstva. Elem, Lemke našem junaku predlaže da uzme zlato, kad je već došao do njega, i lepo zbriše preko granice kô normalan čovek. To zlato ima smisla jedino ako se njime koristi jedan čovek, a ne svi, ne kolektiv, ne celo društvo, rezonuje oficir Lemke. Junak, međutim, i ne pomišlja da ga posluša. Kada to shvati, Lemke (tj. Kajdanovski) onako kljakav i nikakav zavapi:

„Господи! Ну почему ж ты помогаешь этому кретину, а не мне?!“

Kakva replika! I kakva sjajna situacija – dva potpuno suprotna lika: jedan negativac, teški individualista, čovek koji sve podvrgava sumnji; i jedan nazovi pozitivac, pravolinijskih pogleda na stvari, sklon dogmatskom mišljenju, čovek koji polazi od neke već unapred utvrđene istine i koji svoju individualnost potčinjava kolektivu. I dabome, ovaj drugi pobeđuje. Ali su zato gledalačke simpatije uz prvog.

Još mi valja spomenuti i sugestivnu muzičku temu čiji je autor Eduard Artemjev, jedan od najvećih sovjetskih (i kasnije ruskih) kompozitora filmske muzike. Njegova saradnja s Mihalkovim nastavila se i posle ovog filma, a čovek je inače poznat i kao autor muzike za neke od filmova Tarkovskog (Solaris, Ogledalo i dabome Stalker).

Najzad, gornju ocenu (koja bi značila: vrlo dobro) ne treba shvatati kao konačnu. Najčešće se filmovi ne mogu adekvatno oceniti iz samo jednog gledanja (tj. neko možda može, ali ja ne). Svoj među tuđima je na mene ostavio utisak gledljivog, zabavnog, pomalo egzotičnog filma, sa veoma zanimljivim likovima i ambijentima, tako da će me verovatno povući da ga pogledam ponovo. Tada će i moj sud o njemu biti donekle drukčiji. Ali zasad je ovako.