Car Edip

O građani otadžbine Tebe, evo Edipa,

znalca čudesne zagonetke i prvog čoveka,

čiju sreću niko nije gledao bez zavisti!

Gledajte u kakav ponor sudbe grozne pade on!

Zato nikog, dan dok onaj poslednji ne dočeka

neću proslavljati kao srećna, pre no doplovi

kraju veka svog a nikakav ne pogodi ga jad.

Prvo: Sofoklov Car Edip govori o čovekovom opažanju tzv. stvarnosti, koje je – pogrešno. To što čovek prepoznaje kao stvarnost u stvari je privid. Drugo: ta drama govori o čovekovom položaju prema onoj sili s kojom, hteo – ne hteo, uvek ima posla, a koja se zove fatum ili sudbina ili bogovi ili kako god hoćete.

Ovde će biti reči i o samom Caru Edipu, ali još pre o izvesnim paradoksalnim antropološkim karakteristikama koje postaju vidljive kada se Sofoklov tekst ukrsti sa dva mnogo novija, koja su neposredno iz njega proistekla. U pitanju su eseji čiji su autori jedan Poljak i jedan Severni Irac – Jan Kot i E. R. Dods. Ta dva teksta ima smisla čitati i kao uspela tumačenja Sofoklove tragedije, ali i nezavisno od nje, zbog tih tekstova samih.

Jan Kot: Bogovi lojalno opominju junaka da mu je fatum odredio sudbinu oceubice i muža vlastite majke. Junak ima punu slobodu izbora i delatnosti. Bogovi ne intervenišu, samo gledaju. Čekaju da učini grešku. Tada ga kažnjavaju. Bogovi su pravdeni, kažnjavaju junaka za zločin koji je stvarno počinio. Kažnjavaju ga tek onda kad je zločin počinio. Ali junak je morao da počini zločin.

Posle toga Poljak pravi ono poređenje koje toliko toga otkriva – ono sa čovekom koji igra šah protiv elektronskog mozga.

Čovek mora da igra i u toj igri mora da izgubi. Gubi časno jer gubi prema pravilima igre, gubi jer je učinio grešku. Ali dobiti nije mogao.

Igra je pravdena, ali je u isto vreme konstruisana tako da u njoj uvek dobije jedna ista strana.

Ovakvo stanje stvari, u kojem su dve naizgled nespojive pozicije dovedene u vezu, razmatra i E. R. Dods:

Mi razmišljamo o dva oštro razgraničena alternativna pogleda – ili verujemo u slobodnu volju ili smo deterministi. Ali Grk iz petog veka nije razmišljao u ovim pojmovima ništa više od Homera. Ni kod Homera ni kod Sofokla božansko saznanje o pojedinim budućim događajima ne podrazumeva da su sva ljudska delanja predodređena.

Dakle ovako:

1. Edip dela slobodnom voljom;

2. Bogovi ga ni na šta ne prisiljavaju – oni ga kažnjavaju tek kada počini grešku;[1]

3. Ali on je grešku morao počiniti;

4. Znači, predodređenje i slobodna volja postoje istovremeno.

Ili: ono što će se desiti, desiće se jer smo ga izazvali mi sami, ali u isto vreme i zato što je moralo tako da se desi.

To je prvi paradoks na koji ovaj post želi da ukaže. Ima još jedan.

Druga stvar je sledeća, a na nju ukazuje E. R. Dods. On postavlja pitanje da li Sofokle u ovoj drami nastoji da opravda božje postupke prema čoveku. Odgovarajući na njega, iznosi dve tvrdnje o Sofoklovim religijskim stavovima. One su naizgled protivrečne, ali jedna s drugom čine celinu. Glase:

1. Sofokle nije verovao da su bogovi pravedni u bilo kom ljudskom smislu;

2. Sofokle je verovao da čovek bogove mora duboko poštovati.

Povezujući ove tvrdnje, Irac daje ovakvo objašnjenje:

Za hrišćanina, nužan deo pobožnosti je verovanje da je bog pravedan. Tako je bilo i za Platona i stoike. Ali stariji svet nije uočavao takvu nužnost. Neverovanje u božansku pravdu merenu čovekovim merilima može sasvim lepo biti udruženo sa dubokim religijskim osećanjem.

Tragedija Car Edip nema nameru da opravdava božje postupke. Ona ukazuje na to da se na sam pojam pravde, kao i na druge fundamentalne pojmove, može gledati različitim očima. Postoje razni načini posmatranja tzv. stvarnosti. Možemo je opažati onako kako to uvek činimo i kako smo naučili da činimo – onako kako Edip sebe vidi na početku Sofoklove tragedije. Edipu, međutim, neki đavo nije dao mira sve dok nije razobličio sve te pojavne oblike stvari, koji nam se nameću, a koji predstavljaju čist privid. Tada se ljudski život može sagledati, što reče Dods: onako kako ga vide vreme i bogovi. Verujem da neko sa ljuskim saznajnim aparatom, a opet kadar za takav jedan pogled mora naći da su stavri zamršene i pune paradoksa i nespojivih suprotnosti, koje su međutim sasvim logične.

Napomene:

1. Stihovi iz Cara Edipa su, dabome, u prevodu Miloša Đurića;

2. Razmatrani eseji su: Jan Kot – „Kralj Lir ili kraj igre“ u knjizi Šekspir naš savremenik i E. R. Dods – „O pogrešnom razumevanju Kralja Edipa“ u zborniku Opšta književnost, priredio Zoran Milutinović.

---

[1] Tj. bogovi ga čak i ne kažnjavaju; on sam sebe kažnjava slobodnom voljom kad shvati kakav je užas napravio (i pored toga što ga je napravio ne znajući šta čini).