Kremator (Spalovač mrtvol) 1968.

***

3

Ovo je jedan pametan film, vrlo osobenog stila, i neko bi mu sigurno dao i znatno više od ove moje trojčice. Ipak, ja sam uzdržan. Reći ću zašto.

Ali najpre dobre strane. Kad sam ovo počeo da gledam, setio sam se najbolje replike koju sam ikad čuo u nekom domaćem filmu. Ona glasi: „I ti si u ovom sranju hteo da saʼraniš moga dedu“. Dakle, Kremator ne samo što ima sličnu temu kao dotični domaći film, i što je tretira sa dosta crnog humora, nego je smešten i u istu istorijsku epohu. Ako se tamo radnja dešava posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, ovde je okvir s jedne strane nemačka aneksija Austrije (Anschluß, kako su to oni zvali), a s druge sam početak Drugog svetskog rata. Mesto zbivanja je Češka, u kojoj je još prisutno jako nasleđe Austro-ugarske carevine. Ono se ogleda i u ambijentima, tj. u životnom prostoru likova. To su sve odreda veliki stanovi u kojima obavezno ima posluge, sa zidovima punim slika, sa klavirima i sa vlasnicima opsednutim uređivanjem enterijera. Ali pre svega Austro-ugarska se vidi u samim likovima, sve nekim mrtvo ozbiljnim individuama u odelima, besprekorno začešljanim i doteranim, koje svojim uglađenim ponašanjem i zadrtom privrženošću nazovi tradicionalnim vrednostima prikrivaju suštinsku pokvarenost i želju za bogaćenjem i vlašću. Znate već one što se busaju u prsa nekom svojom čašću, patriotizmom ili već čime, skloni su da vas osuđuju zbog sitnica i da se zgražaju nad vama, a sami su neopojana đubrad. E, sredina u kojoj se odvija film Kremator iza te visokocivilizovane i konzervativne fasade otvorena je za ono najgore u ljudskom biću, za ono ljigavo, prikriveno, ćiftinsko, jajarsko zlo.

Toliko o miljeu. Sledeća stvar je režiser Juraj Herc. Ovaj film je nastao u zajedničkoj državi Čehoslovačkoj, ali je češki. Njegov režiser je, međutim, slovački Jevrejin. Od njega ranije ništa nisam gledao, ali me je stilom demonstriranim u Krematoru prijatno iznenadio. Originalnost i svežina ovog filma leže koliko u samoj priči, toliko i na vizuelnom planu i u načinu na koji je ona saopštena. Mnoštvo neočekivanih uglova, iskrivljenih perspektiva, krupnih planova i detalja deluje samo za sebe, nezavisno od događaja. Vidim po internetu da se govori o uticaju nemačkog ekspresionizma na ovaj film. Taj manir je, naravno, prisutan. Ali još bolja je fora kad različiti prizori, recimo detalji nekog ambijenta, krenu da se brzo, odsečno nižu jedan za drugim. Divan postupak, koji gledaocu potpuno zavrti mozak. Tako nešto sam video recimo kod mađarskih majstora, pre svega kod najvećeg od njih – Zoltana Husarika, ali i kod Karolja Maka i Šandora Šare. Elem, tim stilom, u kojem stalno vadi neke trikove iz rukava, Juraj Herc uspeva da postigne jedno suštinsko obogaćenje sveta koji želi da predoči.

Pa zašto onda samo tri zvezdice, to jest tek solidno, pristojno, dobro? Pa, zbog jakog pamfletskog karaktera filma, koji svoja značenja prezentuje kroz isuviše direktne alegorije. Likovi, pre svega glavni junak, i nisu ljudi nego neke jednodimenzionalne kreature. Većina toga u ovom filmu dobro funkcioniše. I ti stanovi i taj grad u kojem obitava uštogljena gospoda i taj krematorijum, nalik na staroegipatski hram. I prelazak junaka na tamnu stranu i njegova inicijacija u zlo odlično su napravljeni. I veza između dima iz njegovog krematorijuma i onog dima dobro se sve vreme provlači. I senka tog drugog dima, kako film odmiče, sve više pada na celu priču. Samo, ja bih više voleo da su sva ta značenja saopštena suptilnije i indirektnije. 

Junak se, dakle, pridružuje nacionalsocijalistima, prihvati sve one njihove bljuvotine o rasi i ne znam čemu, ali istovremeno njegova ličnost se cepa. On ludi. A ja se pitam – zar je zaista neophodno da čovek bude lud da bi prigrlio zlo. Zar nije ovaj film, s obzirom na to kako je počeo, trebalo da prikaže nešto drugo? Zar nije trebalo da prikaže jednu sredinu savršeno racionalnu, koja na zlo pristaje svesno, prikrivajući ga kojekakvim teorijama da bi održala licemerni privid morala i samodopadnost do koje joj je toliko stalo?

No, ovo je ipak dosta dobar i vizuelno svež film, pa je, i pored toga što su i glavni lik i njegovi ukućani pre karikature nego celovita ljudska bića, ipak zanimljivo gledati šta se s njima dešava. Juraj Herc uspeo je da nesrećno zatiranje ove porodice ispripoveda kroz prelepe, često bizarne slike, od kojih neke u sećanju ostaju i malo duže. I ne najmanje važno – ovo je film tokom kojeg sam se bar dva-tri puta pocepao od smeha. A bilo je lepo videti i kako je smušenog, komičnog, ali i nesrećnog pana Dvoržaka odigrao niko drugi do lično Jirži Mencl.