***(*)
4 –
Ovaj Kaneto Šindo je majstor. Do sada mi je bio poznat
jedino po filmu Onibaba (鬼婆), ali ovo je još bolje. Igra ista ona glumica iz Onibabe, Nobuko Otova, što je i
razumljivo, pošto je ona bila Šindova supruga.
Evo mog utiska. Ovo je izuzetan film, u kojem sam
veoma uživao i u pojedinim svojim delovima zaista mi je mnogo pružio. Ali
istovremeno, osećao sam da mi nešto u njemu i smeta. Film sam gledao ujutru
(inače najviše volim da gledam filmove ujutru, kad naleti neki neradan dan), a
tek po podne sam shvatio šta mi je to smetalo. Otkriću nešto kasnije.
Prvo bih probao da artikulišem šta me je to ovom filmu
toliko privuklo. Dabome, i pre gledanja sam znao da u njemu nema reči, pa sam
se, kad sam ga tek pustio, pribojavao da će me smoriti. E sad, nisam baš
siguran u kom sam trenutku shvatio da ne samo što me ne smara, nego proizvodi
na mene potpuno suprotan utisak. Možda kada mi je prezentovao glavne činioce
svakodnevnog života svojih junaka. Mislim da me je pridobila ta transparentnost
sa kojom je prikazano kako junaci obezbeđuju svoju egzistenciju. I to što je
ambijent u kojem se ta njihova egzistencija odvija prikazan toliko pregledno da
postaje gotovo opipljiv. I to što se transparentnost i ogoljenost egzistencije
glavnih junaka dopunjuje sa transparentnošću i ogoljenošću ambijenta.
Nešto konkretnije, ovde je reč o četvoročlanoj
porodici (roditelji i dva sina) koja predstavlja jedine stanovnike malog ostrva
negde u takozvanom japanskom Unutrašnjem moru (dakle, u onom parčetu vode koje
se uguralo između ostrva Honšu, Kjušu i Šikoku). Oni žive od poljoprivrede
(sekundarno i od ribolova), međutim na njihovom ostrvu nema slatke vode, te su
primorani da je dovlače sa susednog, većeg ostrva. Kako oni to čine, prikazano
je vrlo detaljno. Mi vidimo sve etape tog procesa – kako oni (to jest, muž i
žena naizmenično) u dva velika drvena vedra vodu transportuju čamcem koji
pokreću nekom vrstom vesla (nisu u pitanju ona uobičajena dva vesla, već samo
jedno veslo, koje se nalazi sa zadnje strane čamca – nespretan opis, ali u
pomorstvo se ne razumem). A kad stignu do svog ostrva, oni vade vedra iz čamca,
stavljaju ih na takozvanu obramicu, a ovu na ramena. I onda tako upregnuti u
jaram kreću krivudavom stazom uzbrdo, pošto obalu njihovog ostrva čini jedna
prilično nagnuta padina. Pri vrhu te padine nalazi se bašta, kojoj je voda
namenjena. Mi onda vidimo junake kako polivaju kulture koje gaje i kako zemlja
žedno upija vodu.
Pročitah šta sam dosad napisao i verujem da sam nekog
odbio od toga da ikad u životu pogleda Golo
ostrvo. Međutim, ja sam bio prilično ushićen gledajući ono opisano u
prethodnom pasusu. Jer to je osnova na kojoj život počiva. To je ona težina
koju i ja, a verujem i potencijalni čitalac, moramo da nosimo svakog dana kad
otvorimo oči. Jer bez nje ne možemo da egzistiramo. E, pošto je ovo film bez
reči, pokreti dobijaju još veći značaj. Zato se toliko detaljno prikazuje kako
junaci stavljaju obramicu na ramena, kako idu onom krivudavom stazom itd – a to
je gotovo nalik nekoj koreografiji. Time se na jedan veoma direktan način
iskazuje ona najbazičnija ravan ljudske egzistencije.
Šindo se međutim ne zadržava samo na tome. Golo ostrvo, iako nema reči, ima zaplet,
zbivanja i sve što čini narativni film. A to se sastoji u sledećem. Porodicu
čiji život pratimo zadesi tragedija (smrt jednog od članova), pa je to prilika
da vidimo kako se oni nose sa tzv. graničnim ljudskim situacijama. Reditelj to
pokazuje kroz izvestan broj sitnih, ali veoma rečitih detalja. Ko se bude
odlučio da gleda film, neka obrati pažnju recimo na završetak scene sahrane.
Oni koji su pogrebu prisustvovali odlaze s ostrva jednim motornim brodićem, a
neko ih posmatra i trči po ostrvu da bi mu oni što duže bili pred očima. Taj
mali, dirljivi detalj gotovo da nadmašuje veličanstvenu scenu sahrane koja mu
je prethodila.
I šta da kažem osim da je Kaneto Šindo car. Pokreti
likova, muzika i ambijent u Golom ostrvu
čine savršenu celinu. Zbivanja su uklopljena u koherentnu strukturu koja dosta
toga govori o ljudskom bitisanju. Gledano s jedne strane, verujem da mnogo
bolji film od ovoga nije moguće snimiti. Međutim, sad nastupa trenutak da kažem
i šta mi je to u njemu smetalo. Ja sam već nekoliko puta ovde na blogu pisao
kako ne volim labave pripovedne strukture u koje može da se uplete sve i svašta.
Ovde je međutim reč o drugoj krajnosti – bukvalno je sve pod konac i ništa ne
ostaje da štrči. Zbivanja su toliko čvrsto spletena da sam imao utisak izvesne
iskonstruisanosti i neprirodnosti. To još i nije tolika zamerka, ali iz nje,
čini mi se, proizlazi jedan znatno krupniji nedostatak. On se sastoji u tome
što događaji u ovom filmu (naročito u drugoj polovini), po svojoj prirodi i po
načinu kako su saopšteni, podsećaju na neku vrstu parabole. To se naročito vidi
u sceni na samom kraju, koja je, gledano s jedne strane, izvanredna, ali s
druge strane, ja nisam mogao da se otmem utisku da ona treba da bude ilustracija
neke opštije teze. Zato ne volim parabole; smetaju mi te narativne forme koje
nastoje da ukažu na nešto drugo i to čine isuviše očigledno. Volim priče, koje
su pažljivo ispričane, ali ne iskonstruisane, koje slede neku svoju unutrašnju
logiku i u kojima idejna ravan nije direktno iskazana. Dakle, vrlo je tanka
linija između onoga što me je u Golom
ostrvu oduševilo i onoga što mi je smetalo. Zbog ovog drugog, znatno
smanjujem ocenu. Međutim, moguće je da je na drugo gledanje povećam. A više
volim da najpre dam umereniju ocenu, pa da je eventualno podižem, nego da dam
previsoku, pa da je onda spuštam.
Нема коментара:
Постави коментар