Moram priznati da sam prilično izgubljen što se tiče
percepcije nove muzike. A ove godine i nisam bogzna koliko toga slušao.
Ne volim da pratim trendove. Ne volim značajne ploče.
Ne volim da aplaudiram nečemu samo zato što poseduje kvalitete kakvi su
hrabrost, inovativnost ili subverzivnost. Ne volim da aplaudiram onome što
drugi hvale, pa čak ni ako je reč o ljudima do čijeg mišljenja držim. Naravno,
prilikom traženja albuma oslanjam se na preporuke. Ali dotične ploče onda
podvrgavam slušanju s ciljem da utvrdim da li one meni nešto govore. I pritom
umem debelo da pogrešim. Pribojavam se situacija u kojima mi se neka ploča u
vreme kad je nova veoma dopadne, a kasnije me više ne privlači da joj se
vraćam. Tada, kao i u nekim drugim neretkim prilikama u životu, osećam da sam
ispao budala. Izgleda da ploče kad su nove zvuče na jedan način, a sasvim
drukčije, i tačnije, kada to više nisu. Kao i situacije u životu: nešto u datom
trenutku izgleda dobro, a onda, kako se stvari razvijaju, ispadne bezveze.
Mrzim to. I bojim se te varljivosti sadašnjeg vremena. Bez distance, teško mi
je da procenim i vrednujem bilo šta. Zato sam sigurniji kad kopam po
osamdesetim i devedesetim i otkrivam meni ranije nepoznate stvari. S tim
periodom sam načisto, pa mu pristupam bez bojazni. On ne može neprijatno da me
iznenadi.
Dakle, kao što se vidi, za nekog ko piše o muzici,
imam krajnje sumnjive kriterijume i krajnje sumnjive sposobnosti rasuđivanja i
vrednovanja. Ali zato i pišem na blogu, a ne u nekom ozbiljnom mediju. To,
naravno, ne znači da eventualni čitalac ne može da me pljune.
Ipak, onaj ko je čitao moju listu kanonskih albuma
zapazio je da je Dejv Alvin na njoj jedan od ubedljivih favorita, i to još od
vremena kad je svirao s bendovima The Blasters i The Knitters. Sedam godina
nakon svog poslednjeg velikog solo albuma, Ashgrove,
on je svojoj diskografiji dodao jedinicu koja će, verujem, ostati zapamćena kao
jedan od vrhunaca njegove karijere. To jest, nadam se da ću je ja tako
zapamtiti. Ploča Eleven Eleven ima
one elemente koji su me privlačili kod ranijih Alvinovih velikih ploča (Blue Boulevard,
King od California, Blackjack David), ali i kod najboljih
albuma njemu bliskih kantautora – tu pre svega mislim na Džona Hajata i Toma
Rasela. Interesantno je da i ta dvojica mojih velikih favorita ove godine imaju
nove albume, ali oni ne spadaju u vrh njihovih karijera, dok Dejvov spada u vrh
njegove. Dakle, Alvin je uspeo u onome što sam od njega i očekivao – (1) da
isporuči album sastavljen od autorskih pesama u kojima se pričaju priče o
ljudskom usudu, (2) da to uradi na vrhunski način, tako da se te pesme zaista
dotiču nekih prelomnih trenutaka u ljudskom životu, nekih ljudskih slabosti,
nekih načela koja su, gledano s jedne strane, ispravna, ali s druge strane, na
one koji ih se čvrsto drže imaju poguban efekat, nekih izgubljenih ljubavi,
nekih davnih, neobičnih prijateljstava i (3) da se muzički žanr kojim se služi
oslanja na jednu bogatu tradiciju koja se već mnogo puta pokazala kao
najpogodnije sredstvo za saopštavanje baš ovakvih priča. A nije u tome uopšte
lako uspeti. Čak i oni najveći retko to postižu. Sam Alvin poslednji put na Ashgrove (2004). Džon Hajat poslednji
put na Master of Disaster (2005). Tom
Rasel poslednji put na Love and Fear
(2006). Ne viđaju se ovakvi albumi svaki dan.
Džoni Ejs i Hoakin Murijeta na čelu su galerije likova
koje Alvin ovom prilikom izvodi na pozornicu. U centar pažnje on dovodi, a šta
bi drugo nego njihove smrti. Posežući, dakle, za mitskom građom, iz svoje
vizure interpretira legendarnu auru koja okružuje ove dve ličnosti. Taj
kvalitet mitskog i antiherojskog nije ništa slabiji ni kada Dejv peva o nekim
imaginarnim likovima kakvi su propali bokser zvani Koneho (zec na španskom),
koji se izgubio negde po krčmama i auto-putevima, ili radnik iz čeličane koji
se sa svojim saborcima iz sindikata 1959. godine u mestu Gari u Indijani
suprotstavio glavešinama Ju Es stila. U svim tim pesmama Alvin rafinira
stvarnost, izvlačeći iz nje onu najfundamentalniju ravan, u kojoj individua
ostaje nasamo sa fatumom, oličenim u proticanju vremena, gubitku, nestanku i
smrti.
Dabome, u jednoj ovakvoj priči važno je i nešto sasvim
drugo. Ova ploča kao veliki favorit nametnula se tokom leta. A ovo leto za mene
je bilo bolje od mnogih prethodnih. (Lakše mi je da govorim o letu, pošto je
taj period poodavno završen, nego o čitavoj godini, koja neće biti skroz gotova
ni kad kalendarski pređemo u sledeću, jer se mnoge stvari koje su u njoj počele
da se odmotavaju neće odmotati još neko vreme.) Dakle, ovo leto podrazumevalo
je dosta kilometara pređenih jednim crvenkastim renoom talija po problematičnim
putevima na području gde centralna Srbija prelazi u istočnu. Znači, nije ruta
Alvinovih junaka from New York to Nogales and every joint in between, već potez
Rekovac–Jagodina–Ćuprija–Despotovac i brojna polunapuštena sela između. Vožnja
kroz područje omeđeno tim koordinatama uključivala je posetu izvesnom broju
prilično opskurnih lokaliteta iz kojih su se mogle izvući uglavnom poražavajuće
ekonomske i demografske spoznaje. Nije to bila privlačna, visoko mitologizovana
slika pustoši i propasti kakvu je Dejv Alvin ponudio na novom albumu, već nešto
mnogo prozaičnije i mnogo rudimentarnije u svojoj zapuštenosti i zatiranju.
Takav milje, kao najrelevantnije nametnuo je sledeće stihove:
Fifty years disappeared in the blink of an eye
And I feel like Iʼm a stranger in a world that isnʼt
mine
My dear wife died, my kids all moved away
Cause there ainʼt nothing round here to make them want
to stay
Cause the factories are in ruins, decent jobs are hard
to find
And you canʼt get ahead no matter how hard you try
Cause the big boys make the rules, tough luck for
everyone else
And out on the street, brother, itʼs every man for
himself
Ti stihovi donekle su opisivali, a odnekle i
nadograđivali, dodavali novu dimenziju i činili smislenijim i shvatljivijim
prizore sa opskurnih lokaliteta centralne i istočne Srbije koje sam letos
gledao kroz prozore crvenkaste talije dok je iz zvučnika pevao Dejv Alvin.
Царски. Живео!
ОдговориИзбришиGracias, hombre.
ОдговориИзбриши''And I feel like Iʼm a stranger in a world that isnʼt mine''
ОдговориИзбришиKo kaže da se nikad nije ovako osećao, ili je neverovatan srećnik ili lažov.
Sjajan ti je ovaj post Naopaki.
Da, da, znam kako je to. Nisam ja džabe naopak.
ОдговориИзбриши