петак, 06. јануар 2012.

Kočija za Beč (Kočár do Vídně) 1966.



****(*)
4+

Izvadih jedan film sa dna kace, a on – remek-delo. Eto, nekad se desi da tako nenadano, jureći kô muva bez glave, naletim na pravi opskurni biser. Tada se osećam kao da otkrivam nepoznato, zaboravljeno blago. Ili kao da mi je neko dao moć da prevrednujem kanon filmske umetnosti onako kako ja mislim da treba – da lepo neka precenjena dela svrgnem, a druga, potpuno skrajnuta, ustoličim.


Ovde je reč o filmu Čeha Karela Kahine. Njegovo Uho (Ucho), po kojem je i najpoznatiji, po meni je odličan film – tema, prisluškivanje, kao jedno od lica totalitarne države, i strah koji uz to ide, obrađena je sa dosta grotesknih elemenata i na jedan burleskno-eruptivan način. To bih mogao da repriziram u skorije vreme. Na osnovu prethodnog gledanja, dao bih mu negde oko četvorke, a sad bih video da li bi se to promenilo.


A ova Kočija za Beč je počela prilično bezveze. Posle deset-petnaest minuta rekoh: da gasim, more, ja ovo, nema vajde. Ali ne ugasih, rekoh – traje svega sat i frtalj, nije problem da se odgleda. A onda, kako je film postajao sve bolji i kako su obrti u zapletu počeli da se ređaju, ja sve više počeh da brinem. Rekoh – saʼ će garantovano da se desi neka budalaština koja će sve da pokvari. Ne možʼ da ostane ovako dobro do kraja. Znate ono kad se u filmu radnja odvija super, dinamično, postaje sve bolje, sve napetije, sve nestrpljivije očekujete šta će se dalje desiti. A onda pred kraj, kad se konačno dođe do onog glavnog, krenu neke gluposti i sve ono prethodno se sruši kao kula od karata. E, ali ovde se to ne desi. Sudbina junaka se u poslednjoj trećini filma jedno tri-četiri puta preokrene, ali nikad tako da bi to ugrozilo način na koji su njihovi karakteri, odnosi i okolnosti u kojima se nalaze građeni, ili izneverilo glavnu ideju filma (već naprotiv, tako da je stalno sve više unapređuje). Jedino mi onaj sam samcit kraj, bukvalno poslednji prizor, malo nije legao. Ali ono resto je savršeno.


Elem, po miljeu (Drugi svetski rat), po svedenosti (ograničen broj likova i ogoljen ambijent – priroda u kojoj nema bogzna čega), po tematici (bežanje, skrivanje), a i po trajanju (svega nešto više od sat vremena) ovo podseća na onaj mnogo izvikaniji češki film Dijamanti noći (Démanty noci), koji se obično kuje u zvezde. Što se mene tiče, to je jedan od najnemogućnijih filmova koje sam ikad gledao. Jedva sam živ izdržao tih 60 i kusur minuta. Toliko mi je muke zadao da stvarno ne nameravam da ga repriziram u dogledno vreme. To je neka avangardna burgija bez bogzna kako čvrstog zapleta, u kojoj se prepliće ono što se desilo s onim što se nije desilo a moglo je, pa nit znaš ko pije ni ko plaća. Mani me toga.
Ako se vratimo listi najboljih filmova o Drugom svetskom ratu, evo nečega što bi se svakako našlo na mojoj. U samom vrhu bi verovatno bili Treći deo noći (Trzecia część nocy) Andžeja Žulavskog i Uspenje (Восхождение) Larise Šepitko, a ovo bi bilo tu negde odmah iza i svakako se pred ova dva moja velika favorita ne bi obrukalo.


Dakle, šta imamo ovde? Jednu šumu i jedna kola koja vuku dva konja. Ta kola idu kroz šumu i to gledamo tokom celog filma. E sad, kad kažem šuma, to nije bilo kakva šuma nego najlepša šuma koju sam video na filmu, zahvaljujući tome što je ovo jedan od najlepše uslikanih filmova koje znam. Direktor fotografije: Jozef Ilik – nemam pojma ko je dotični, ali ga je rasturio (a vidim da je on radio i Uho). To kako se svetlost i magla probijaju između stabala, pa kako se vidi tekstura kore drveća i zemlje, pa svetlost i tama na licu glavne junakinje (inače prilično mračan lik) u nekim odsudnim trenucima. Vrhunski ugođaj.


Pošto film dobrim delom počiva na obrtima u zapletu, hteo bih da izbegnem spojlere (mislim, one šipke na zadnjem delu automobila), pa da probam ovako. Kolima upravlja zarobljena Čehinja (25-godišnja Iva Janžurova), a pozadi su oni koji su je zarobili – dva neprijateljska vojnika, Austrijanca. Jedan je mladić, a onaj drugi, stariji, teško je ranjen, ali svestan. U kolima su još – jedna puška, jedan bajonet, jedan pištolj i jedan veliki nož. Sve to pripada vojnicima. A skriveno s donje strane kola nalazi se nešto što pripada ženi – sekira.

Inače, lik žene i mlađeg vojnika potpuno su suprotni stereotipima koji bi se u takvoj situaciji očekivali. Odnosi između njih stalno vibriraju, menjaju se i vidi se koliko je, zahvaljujući bogatstvu tih likova, situacija beskrajno složenija i iznijansiranija nego što bi inače bila. Pa i kad se između njih desi ono što gledalac očekuje, to opet nije banalno motivisano i nije konačno stanje, već samo omogućava novi preokret. Tih temeljnih preokreta, rekoh, ima nekoliko, a svaki od njih uzdiže film na novi nivo uzbudljivosti i na novi nivo bogatstva značenja, sve dok se na kraju ne pokaže i šta je rat i šta je mir i kakvi zakoni i u jednom i u drugom važe i šta je tu važno, a šta se ne ferma ni za suvu šljivu. A sad moram nešto i da otkrijem – odnosi između njih dvoje kreću se od jednog do drugog ekstrema, pa tako u jednom trenutku dođe i do tuče. I tu žena tipa baš dobro propusti kroz šake i obriše njime patos, čime sam ja bio prilično oduševljen. Sve u svemu, Kahinina Kočija za Beč – opskurno remek-delo evropskog filma.

2 коментара:

  1. Zvuči zanimljivo. A hvala ti što si spomenuo i ovaj Démanty noci, pošto mi on zvuči još zanimljivije. :D

    ОдговориИзбриши
  2. Da, Dijamanti noći je debitantski film Jana Nemeca i obično se nalazi u vrhu svih lista najboljih čeških filmova. Za moj ukus je previše avangardan i dosta je teško pohvatati šta se tu u stvari dešava.

    ОдговориИзбриши