Pričesnici (Nattvardsgästerna) 1963.

***(*)

4 –

Ko prati ovaj krš od bloga, provalio je da ja malo-malo pa piskaram o filmovima u kojima figuriraju sveštenici, ako ne kao glavni likovi, onda bar kler kao jedna od preovlađujućih tema. Bio je Bunjuel, pa neki Poljaci, pa šta ti ja znam (čudo se Bresona još nisam doʼvatio). A kad je ovaj, ʼajde da kažem podžanr u pitanju, onda ne možʼ da prođe bez sina luteranskog pastora Erika Bergmana.

Elem.

„Užasi potresaju svet naših prostih, svakodnevnih života. Preplavljuju nas, a Bog je tako daleko. Osećam se potpuno bespomoćno, ne znam šta da kažem.“

Tako je nekako Gunar Bjernstrand, u ulozi prolupalog, antipatičnog luteranskog pastora, rekao ukočenom, dehumanizovanom, suicidalnom Maksu fon Sidovu u hladnom, ogoljenom, negostoljubivom ambijentu nekakve crkve u švedskoj palanci.

I to je bio trenutak kad sam ukapirao da je ovo film za mene.

Volim filmove o prolupalim, antipatičnim ljudima. I kad kažem antipatični, ne mislim na neke antiheroje i gubitnike koji prkoseći etabliranim vrednostima stiču izvesnu auru privlačnosti. Mislim na odbojne, slabe, kukavičke likove u kojima nema baš ničeg privlačnog.

Ingrid Tulin u jednom trenutku kaže našem junaku: „Tomase, ti stariš. Nezadovoljan si životom, a najviše samim sobom.“

On sam za sebe veli da je neznalica, razmaženi i zaplašeni bednik i nikakav sveštenik.

I stvarno, to je neki tip već zašao u godine, koji do podne mrzi sebe a od podne ceo svet, načisto se pogubio i nema pojma ni šta će sa sobom ni sa svojim pozivom sveštenika.

Druga stvar koja mi se sviđa jeste izuzetna neatraktivnost ovog filma. Sve se dešava u svedenim, praznjikavim ambijentima. Spoljašnjih zbivanja nema mnogo, a u prvi plan dolaze dijalozi i monolozi junaka. Ingrid Tulin u neprekinutom kadru drvi u kameru jedno pola sata o nekom osipu koji joj je zahvatio lice, pa se proširio po celom telu. Maks fon Sidov zuri u jednu tačku i jedva da nešto proglavi. A Gunar Bjernstrand drži prave tirade.

Ali kakve tirade, ljudi. Onaj delić što sam gore naveo samo je početak. Postaje sve bolje. Šta priča čovek, to je stvarno za pamćenje.

Obratiti pažnju: (1) priča o tome kako je stvorio predstavu očinskog Boga, koji voli čovečanstvo, ali najviše njega, a koji se, suočen s realnošću, pretvara u nešto ružno i odbojno, u Boga-pauka, čudovište; (2) njegovo razmišljanje o tome kako bi život postao razumljiv kad ne bi bilo Boga i (3) rasprava o najvećoj Isusovoj muci, koja se sastojala u tome što su ga prilikom hapšenja svi učenici napustili, a ionako nisu razumevali ono što im je govorio.

Ali apsolutni vrhunac je kad on saspe Ingrid Tulin u lice sve što misli o njoj. To stvarno moram da zapišem da ne zaboravim.

„Dosta mi je tvoje nežne pažnje. Tvog uzrujavanja oko sitnica. Tvojih dobrih saveta. Preko glave mi je tvoje kratkovidosti, tvojih nespretnih ruku. Tvoje zabrinutosti. Tvoje bojažljivosti u krevetu. Prisiljavaš me da se bavim tvojim fizičkim stanjem. Tvojim lošim varenjem, tvojim osipom. Tvojom menstruacijom, tvojim promrzlim obrazima. Jednom zasvagda moram da pobegnem s tog đubrišta. Muka mi je od svega toga, od svega što ima veze s tobom.“

E, nek joj je rekao, vala. Ne što je ona to zaslužila. Nego zato što je ovo jedan od boljih i pamćenja vrednijih filmskih momenata za koje znam.

Ono što mi se bogzna koliko ne sviđa jeste priča o njegovoj pokojnoj ženi i o tome kako je on pored nje funkcionisao, a posle njene smrti se pogubio. Ne volim kad se motivacija za ponašanje lika pokušava postići tim banalnim sredstvima. To mi je malo sapunasto. Pa i taj njegov odnos sa Ingrid Tulin. Kao, ona ga sve vreme obasipa pažnjom, a on je glat odbija, pa sad ona ispada nekakva mučenica. Malo mi je otužan taj njen lik.

Ali on mi je sjajan. Jedan slabi, izgubljeni, nesimpatični čovek lošeg karaktera, stvoren tako da ni kod jednog gledaoca ne izazove simpatije. Nisam često na filmu viđao takve likove.