***(*)
4 –
Ko prati
ovaj krš od bloga, provalio je da ja malo-malo pa piskaram o filmovima u kojima
figuriraju sveštenici, ako ne kao glavni likovi, onda bar kler kao jedna od
preovlađujućih tema. Bio je Bunjuel, pa neki Poljaci, pa šta ti ja znam (čudo
se Bresona još nisam doʼvatio). A kad je ovaj, ʼajde da kažem podžanr u
pitanju, onda ne možʼ da prođe bez sina luteranskog pastora Erika Bergmana.
Elem.
„Užasi
potresaju svet naših prostih, svakodnevnih života. Preplavljuju nas, a Bog je
tako daleko. Osećam se potpuno bespomoćno, ne znam šta da kažem.“
Tako je
nekako Gunar Bjernstrand, u ulozi prolupalog, antipatičnog luteranskog pastora,
rekao ukočenom, dehumanizovanom, suicidalnom Maksu fon Sidovu u hladnom,
ogoljenom, negostoljubivom ambijentu nekakve crkve u švedskoj palanci.
I to je
bio trenutak kad sam ukapirao da je ovo film za mene.
Volim
filmove o prolupalim, antipatičnim ljudima. I kad kažem antipatični, ne mislim
na neke antiheroje i gubitnike koji prkoseći etabliranim vrednostima stiču
izvesnu auru privlačnosti. Mislim na odbojne, slabe, kukavičke likove u kojima
nema baš ničeg privlačnog.
Ingrid
Tulin u jednom trenutku kaže našem junaku: „Tomase, ti stariš. Nezadovoljan si
životom, a najviše samim sobom.“
On sam za
sebe veli da je neznalica, razmaženi i zaplašeni bednik i nikakav sveštenik.
I
stvarno, to je neki tip već zašao u godine, koji do podne mrzi sebe a od podne
ceo svet, načisto se pogubio i nema pojma ni šta će sa sobom ni sa svojim
pozivom sveštenika.
Druga
stvar koja mi se sviđa jeste izuzetna neatraktivnost ovog filma. Sve se dešava
u svedenim, praznjikavim ambijentima. Spoljašnjih zbivanja nema mnogo, a u prvi
plan dolaze dijalozi i monolozi junaka. Ingrid Tulin u neprekinutom kadru drvi
u kameru jedno pola sata o nekom osipu koji joj je zahvatio lice, pa se
proširio po celom telu. Maks fon Sidov zuri u jednu tačku i jedva da nešto
proglavi. A Gunar Bjernstrand drži prave tirade.
Ali kakve
tirade, ljudi. Onaj delić što sam gore naveo samo je početak. Postaje sve
bolje. Šta priča čovek, to je stvarno za pamćenje.
Obratiti
pažnju: (1) priča o tome kako je stvorio predstavu očinskog Boga, koji voli
čovečanstvo, ali najviše njega, a koji se, suočen s realnošću, pretvara u nešto
ružno i odbojno, u Boga-pauka, čudovište; (2) njegovo razmišljanje o tome kako
bi život postao razumljiv kad ne bi bilo Boga i (3) rasprava o najvećoj
Isusovoj muci, koja se sastojala u tome što su ga prilikom hapšenja svi učenici
napustili, a ionako nisu razumevali ono što im je govorio.
Ali
apsolutni vrhunac je kad on saspe Ingrid Tulin u lice sve što misli o njoj. To
stvarno moram da zapišem da ne zaboravim.
„Dosta mi
je tvoje nežne pažnje. Tvog uzrujavanja oko sitnica. Tvojih dobrih saveta.
Preko glave mi je tvoje kratkovidosti, tvojih nespretnih ruku. Tvoje
zabrinutosti. Tvoje bojažljivosti u krevetu. Prisiljavaš me da se bavim tvojim
fizičkim stanjem. Tvojim lošim varenjem, tvojim osipom. Tvojom menstruacijom,
tvojim promrzlim obrazima. Jednom zasvagda moram da pobegnem s tog đubrišta.
Muka mi je od svega toga, od svega što ima veze s tobom.“
E, nek
joj je rekao, vala. Ne što je ona to zaslužila. Nego zato što je ovo jedan od
boljih i pamćenja vrednijih filmskih momenata za koje znam.
Ono što
mi se bogzna koliko ne sviđa jeste priča o njegovoj pokojnoj ženi i o tome kako
je on pored nje funkcionisao, a posle njene smrti se pogubio. Ne volim kad se
motivacija za ponašanje lika pokušava postići tim banalnim sredstvima. To mi je
malo sapunasto. Pa i taj njegov odnos sa Ingrid Tulin. Kao, ona ga sve vreme
obasipa pažnjom, a on je glat odbija, pa sad ona ispada nekakva mučenica. Malo
mi je otužan taj njen lik.
Ali on mi
je sjajan. Jedan slabi, izgubljeni, nesimpatični čovek lošeg karaktera, stvoren
tako da ni kod jednog gledaoca ne izazove simpatije. Nisam često na filmu viđao
takve likove.
Нема коментара:
Постави коментар