***(*)
3+
3+
Kaže neki korisnik sajta SMz da je ovo jedan od pola
tuceta najboljih filmova o detinjstvu. Ostali su, po njemu: 400 udaraca (Les Quatre Cents Coups), Zabranjene igre (Jeux interdits), Duh košnice (El espiritu de la colmena), Pišote (Pixote, a lei do mais fraco), i neki Runner
i The Crow.
Što se tiče Udaraca
i Igara, njihovo prisustvo na listi
je, pretpostavljam, neosporno. Da li ima neko nešto protiv?
A ova Košnica
po meni i nije bogzna šta. Koju godinu kasnije, nešto vrlo slično, ali milion
puta bolje uradio je Karlos Saura filmom Zmija
u nedrima (Cría cuervos). Sličnosti idu dotle da u
oba filma čak igra ista devojčica, Ana Torent. I u jednom i u drugom filmu tu je
ta sumorna atmosfera puna nagovoštaja, ali je kod Erisea, koliko pamtim, sve
rasplinuto, razvučeno i poprilično dosadno. A i alegorijska komponenta je
preočigledna. Ali zato ga je Saura ubo baš kako treba. Mogao bi neko da napravi
uporednu analizu, pa da pokaže koje to komponente čine da između ova dva filma,
koja se bave manje-više istom temom i obrađuju je manje-više istim sredstvima,
postoji tolika razlika u kvalitetu.
Što se tiče četvrtog filma na spisku, to nisam gledao,
ali svakako mi deluje vrlo zanimljivo. Stavljam ga na listu za gledanje, tim
pre što s brazilskim filmom inače ne stojim baš dobro, pa tu rupu treba
koliko-toliko popuniti. Inače, Babenkov Karandiru
(Carandiru) pamtim kao vrlo dobar film, mada davno beše to kad sam ga gledao.
Ova poslednja dva filma – nemam pojma šta su. Ako neko
zna, neka mi javi, bio bih blagodaran.
A što se mene tiče, apsolutni favoriti u kategoriji
Najbolji film o detinjstvu jesu Bergmanov Fani
i Aleksandar (Fanny och Alexander) i Saurina Zmija u nedrima. Njima bi mogli da se pridruže i Košmari (Zmory) Poljaka Vojćeha
Marčevskog – mada je u tom filmu glavni junak samo u prvoj polovini dečak, dok
je u drugoj polovini već mladić, ali to ne smeta da se film uvrsti u pomenutu
kategoriju. (To jest, u ovaj svojevrsni podžanr određen temom. Tema nekada može
da uslovljava i izvesne strukturne i značenjske činioce dela, pa se utoliko
može govoriti o tematskoj specifikaciji žanra. Bilo bi zanimljivo razmotriti
gore pomenute filmove, pa videti da li to za njih važi.)
Što se tiče Blatnjave
reke Japanca Koheija Ogurija – nije to loše, naprotiv, ama ne bih ja to
svrstao među najbolje u ovoj kategoriji.
„Danas u ovoj zemlji“, kaže otac glavnog junaka, „ima
mnogo ljudi koji bi želeli da su poginuli u ratu“. Film je smešten u Japan iz
sredine pedesetih, u kojem preovlađuje jedno osećanje – beznađe. U takvom
miljeu odrastaju njegovi junaci – dva dečaka od 8–9 godina i jedna nešto
starija devojčica, čije se porodice nalaze na različitim stupnjevima siromaštva.
Straćare u Osaki, smeštene na obalu reke, kao sredina u kojoj se čitava radnja
odvija, reprezentuju opštu duhovnu klimu te nacije i tog vremena, nad koje se i
dalje nadvija senka pre deset godina završenog rata.
Dakle, kao i u najboljim egzemplarima ovog podžanra, i
ovde okruženje (najneposrednije porodično, ali na suštinskom nivou društveno i
istorijsko) ima ključnu ulogu. I ovaj film govori o deci prinuđenoj da
odrastaju u jednoj dehumanizovanoj sredini i o tome kako se ono bazično ljudsko
što deca u sebi nose modifikuje i deformiše pod uticajem miljea koji je svemu
ljudskom suprotan. I ovde ima nečega nalik na „zabranjene igre“ i to je jedna
od boljih scena, ama u filmu inače preovlađuje jedan tih, usporen ton. Kohei
Oguri odmereno gradi sasvim solidnu atmosferu, samo po mom mišljenju i previše
ga je razvukao, tako da nije baš uspeo da me uvuče u predočeni svet. A i sa
ovom decom, njihovim ponašanjem i njihovom osećajnošću nisam mogao bogzna
koliko da se identifikujem, možda i zbog velikih kulturnih razlika između naše
sredine i Japana. U svakom slučaju, mnogo sam bolje razumevao recimo one tri
male Špankinje iz Zmije u nedrima, izolovane
u kući punoj mraka, smrti i straha, ili onu malu Francuskinju sa mrtvim
psetancetom na uzici iz Zabranjenih igara.
Moguće je, međutim, da je meni tu ponešto i promaklo.
Film nije baš lak za praćenje i to sporo, razvučeno pripovedanje možda nosi u
sebi suptilnije utisnute nijanse značenja. Ja sam inače čovek koji sporo kapira
i kome treba mnogo vremena da shvati neke proste stvari, tako da će moj sud
možda biti drukčiji i kompletniji posle drugog gledanja – a njega će sigurno
biti, jer to ovaj film zaslužuje.
Нема коментара:
Постави коментар