PIXOTE (1981)

**** (4)

„Al tada bih ja opet nešto učinila razbila bih šoljicu ili nešto ja sam strašno nespretna to kaže moja mama pa bi mog malog Batu nekud vodila a moj tata ili moja mama bi me udarali. I udarali bi me sve dok se ne upiškim. Onda bi se oko naših vrata opet svi skupili i vikali dosta dosta zvaćemo miliciju i moja mama i moj tata bi me pustili. Ali onda su se moja mama i moj tata opet setili pa je posle moja mama mog malog Batu nekud vodila a moj tata me kaišem vezivao za krevet a šalčetom mi ovako stegnuo usta i jednim štapom me udarao udarao udarao i ja više nisam mogla ni da bežim ni da vičem ni da plačem. I više me niko nije branio.“

Tako je to bilo u Beogradu, u nekom slamu pored hotela Srbija, a sasvim drukčije je u gradovima u kojima se ovaj film dešava – Sao Paulu i Rio de Žaneiru. Tamo klinci nose pištolje. Ali suština je ista – jedno užasno, mučeničko detinjstvo.

Od dece na filmu, ko se najviše mučio? Možda oni brat i sestra iz Groblja svitaca (火垂るの墓 - Hotaru no Haka) koji su živeli u onom napuštenom bunkeru. Možda ona mala iz Zabranjenih igara (Jeux interdits) koja je vukla mrtvo kučence na uzici. Sa Pišoteom, međutim, stvari stoje donekle drukčije. Naime, on nije samo žrtva surovih okolnosti u kojima odrasta, već postaje i njihov akter. On nasilje ne samo da trpi, već ga i čini.

Zato se ovaj brazilski film o jednom siromašnom i napuštenom dečaku razlikuje od evropskih ili japanskih filmova sa sličnom tematikom koje ja znam. Naime, u njemu ima mnogo više žanrovskih elemenata. Akcija, pištolji, tuča, jurnjava ovde su mnogo prisutniji nego u gore pomenutim primerima. Hektor Babenko služi se matricom gangsterskog filma i pripoveda o jednoj maloletničkoj bandi (naslovni junak Pišote je najmlađi, ima desetak godina, ostali članovi su nešto stariji) koja se vremenom osipa dok knjiga ne spadne na dva slova. Zato nisam baš uspeo da odredim koliko je ovaj film napaljen, a koliko je zaista odraz realnosti. To jest, koliko je njegova priča, što bi rekao moj profesor Leon Kojen – plauzibilna. Film inače počinje dokumentaristički – narator stoji ispred neke favele i priča koliko dece u Brazilu živi ispod granice siromaštva. Meni je, logično, mnogo bliži gornji scenario iz beogradskih baraka pored hotela Srbija, pa mi je ovaj brazilski delovao egzotično kao da se na Marsu dešava. No, moja ograničena perspektiva nije me sprečila da uživam u ovom filmu.

Mnogo toga lepog ima da se vidi. Scena sa ženom na WC šolji pored pobačenog fetusa. Dve scene ubistva, od toga naročito ona prva (nožem): jedno od najlepših ubistava na filmu. Po socijalnom kontekstu, ali i po kinematografskoj lepoti deriviranoj iz nečeg ružnog i gnusnog staje uz rame sceni ubistva iz jednog od mojih najdražih filmova – Manila: U kandžama svetlosti (Maynila: Sa mga Kuko ng Liwanag). Tamo je junak nešto stariji, ali oba filma govore o bujanju socijalne patologije na dnu prenaseljenog velegradskog inferna.

I naravno, završna scena. Ne umem da opišem kakav jad, tuga, čemer i gorčina izbijaju iz nje. Mislim, umem, ali bih onda morao da otkrijem sadržaj. U pitanju su dva groteskna prizora, u kojima se spaja ono što ne bi trebalo i ne bi smelo da bude zajedno. Ali ta groteska u datom kontekstu ne deluje izveštačeno i prenaglašeno, već sasvim realno i očekivano.

Hektor Babenko, mada se u znatnoj meri služi žanrovskim obrascima, uspeva da prodre i do one najobičnije, najordinarnije ljudske bede. Do toga da ti već kad se rodiš predstavljaš i samome sebi i okolini problem: moraš nešto da jedeš, moraš nešto da obučeš i moraš negde da stanuješ. A kad živiš u sredini od deset miliona takvih istih jedinki kao što si ti, onda sve postaje još grđe.

Ovom filmu, dakle, pretila je s jedne strane opasnost da se iscrpi u sleđenju jedne žanrovske matrice, a sa druge da se zadovolji pukim dokumentarističkim i verističkim beleženjem. Babenko zaista u znatnoj meri eksploatiše ove dve paradigme, ali ih i prevazilazi i nadrasta (ne uvek, ali najvećim delom). Upravo zbog toga, on uspeva da ponudi nekoliko zaista upečatljivih slika ogoljenog ljudskog stanja, koje se nezavisno od mimetičke verodostojnosti osećaju kao istinite. I zato će se Pišote na mojoj listi filmova o tome koliko detinjstvo može da bude odvratno kotirati prilično visoko.