Moj filmski kanon

Odmah da kažem – za film nisam vezan ni na koji način. Nije mi to zanat i ne živim od toga. Nemam ni adekvatno obrazovanje.

Ja sam samo tip koji već godinama prekopava po istoriji tog medija, nasumice i bez orijentira. Gledao sam hrpu opskurnih nebuloza, a neke ključne stvari sam uspeo da propustim. Zato sve što budem rekao treba uzeti s rezervom.

A opet, nabio sam u guzicu popriličan broj godina i valjda mi je nešto ipak ušlo u glavu.

Bilo kako bilo, ovo što sledi jesu najbolji filmovi na koje sam u svojoj potrazi nabasao.

Ovde sam već govorio o onima koji bi, po meni, trebalo da stoje na samom-samcijatom vrhu piramide. Nabrojao sam ih trinaest.

Sad se spuštam za jednu nijansu niže, a taj nivo je nešto širi. Naseljavam ga sa trideset komada.

Broj nije konačan. Ima na ovoj stepenici mesta za još filmova, ali ipak ne za još mnogo njih.

Ovih trideset naslova debelo su zaslužili povlašćen status koji kod mene uživaju. Mrzim kad me neki film na prvo gledanje oduševi, a posle provalim da baš i nije bogzna šta. Tada se osećam kao poslednja budala. Zato su ovde filmovi proveravani više puta, koji su na kasnija gledanja ispadali još bolji nego na prvo.

Hteo bih ja da im odam i neko veće priznanje, da im napravim neki bolji omaž, ama ne umem to da učinim drukčije nego ovako.

Hronološkim redom, prvih šest.

M 1931.

Ovde mi se dopao način na koji je pristupljeno jednoj, u osnovi prilično nezanimljivoj temi – priči o decoubici i pandurima koji ga vijaju.

Film se, naime, ne iscrpljuje u onome što bi se moglo očekivati – ni u elaboraciji psihopatskog karaktera ubice, ni u ispitivanju toga koliko su jedno društvo i njegove institucije efikasni i spremni da zaštite sopstvene podanike, ni u nadmudrivanju policije i ubice, niti u paradiranju pojmovima pravde i krivde.

Ne, ovde se zbiva nešto mnogo zanimljivije. Podzemlje izlazi na scenu i pokazuje se kao organizovanije i efikasnije od državnog aparata, s kojim slučajno deli isti cilj (hvatanje ubice), ali ga na to nagone sopstvene pobude, koje s društvenim redom i mirom nemaju nikakve veze.

Taj neuobičajen pristup dobro poznatoj matrici i to što je tema koja nije mnogo obećavala sagledana iz čudnog i svežeg ugla doveli su film na ovu listu.

I da, Peter Lore je moj omiljeni glumac.

Pravilo igre (La Règle du jeu) 1939.

Оvo je gorko kô pelen. Ne zna se ko je u ovom filmu od koga lukaviji, pretvorniji i namazaniji svim farbama. A pritom, ne radi se ni o kakvim moralnim nakazama koje bismo mogli etiketirati kao mnogo gore od mene ili vas. Ne, ovo su obični ljudi. Neki su bogatiji, a neki siromašniji, ali niko od njih ne radi ništa naročito – oni samo igraju one „igre koje ljudi igraju svaki dan“, kako reče Džo Saut u svojoj čuvenoj pesmi. I to iz prostog razloga što logika života kojim žive to zahteva od njih.

Tu se, međutim, pojavljuju i neka dvojica koja se ne pridržavaju „pravila igre“. Oni igraju po drugim pravilima i drže do drugih vrednosti, pa zbog toga sve vreme ispadaju potpune budale i na kraju prođu kô bosi po trnju. Da citiram Nikolu Miloševića, oni bi se mogli odrediti kao „rđavo prilagođeni ljudi koji su kao takvi osuđeni na to da u životu ne prođu dobro“.

Malteški soko (The Maltese Falcon) 1941.

Izgleda da nema toga što jedno čeljade neće učiniti zarad novca. Jedini jači motiv od srebroljublja jeste samoodržanje.

U ovom filmu ta dva pokretača ljudskog delanja potpuno su razotkrivena.

Sem Spejd, Džoel Kairo i Debeli Čovek odlučuju da žrtvuju Vilmera i o tome se dogovaraju – njemu u oči. Dogorelo je do nokata i nema se vremena za maskiranje i ulepšavanje činjeničnog stanja.

A tek završna scena između Spejda i OʼŠonesijeve. Ljubav, koja očigledno postoji, ne igra nikakvu ulogu već se povlači pred jačim motivima – golim očuvanjem sopstvene kože i pragmatičnom svešću o tome da predmet zaljubljenosti ne nudi bogzna kakvu perspektivu.

Konvencije koje smo navikli da viđamo u filmovima ovde su izneverene u korist nečega što je Jovan Hristić, citirajući Oldosa Hakslija, nazivao „potpunom istinom“ (the whole truth). Svi su likovi podjednako koristoljubivi i pokvareni, a pobeđuje onaj ko je najpraktičniji i ima najbolji osećaj za realnost. Onaj ko shvata „od čega su načinjeni snovi“.

Romansa u molu (Romanze in moll) 1943.

Možda ne izgledam tako, ali ja sam ljubitelj melodrame. Ipak, ne znam baš mnogo filmova koji poseduju melodramski patos kakav meni prija.

Ne znam ni kako bih to odredio. U melodramama koje volim ima određene vrste patetike, ali nije ljigava, pa čak i ako na momente izgleda jeftina, nekako se vidi da nije takva.

Do izražaja dolaze pre svega junakinje i određene specifičnosti njihovog karaktera kakve nismo navikli da srećemo kod ljudi, a koje na neki neobičan način skrivaju izuzetnu moralnu čvrstinu.

Romansa u molu je izrazito artificijelan film, urađen s mnogo stila i elegancije. Ljubavna priča je iskonstruisana i ne deluje mimetički verodostojno, ali dobro hvata složenost odnosa između jedne žene i dva muškarca.

Kad se umeša i treći, tikva puca i priča se završava potpunom katastrofom za sve četvoro umešanih. Prosto se ne zna ko je grđe nastradao i ko je od koga gore prošao. Detalj koji me je naročito oduševio jeste da na kraju filma čak i ptičica koju je glavna junakinja držala u kavezu – ugine.

Dvostruka odšteta (Double Indemnity) 1944.

Jeftina priča u koju je teško poverovati, cinično-vickasti izveštačeni dijalozi, likovi svedeni na nivo šablona – a opet, sve to funkcioniše besprekorno.

Ne kupuje mene ovde ta „noar“ ikonografija niti žanrovske konvencije. Kupuje me to što ovaj film jednostavno „radi posao“.

Polazi se od jedne proste premise: imamo ubistvo, treba ispričati šta je dovelo do njega i kakve je posledice ono izazvalo.

I svi elementi filma raspoređeni su na takav način da se iz te osnovne pretpostavke izvuče maksimum. Rezultat je struktura u kojoj je sve na svom mestu, sve je kako treba i pogađa tamo gde treba da pogodi.

Tandem Vajlder–Čendler vrhunski je obavio zadatak. Svaki put kad odgledam ovaj film, imam osećaj ispunjenosti.

Takvom utisku svakako doprinosi i to što se ovde pojavljuje jedan od mojih omiljenih glumaca, Edvard G. Robinson. Ona njegova oniža, zdepasta figura i ružna faca pravi su melem za moje oči.

Kratak susret (Brief Encounter) 1945.

Još jedna melodrama par excellence. I još jedan film koji je, po svojoj strukturi, blizak savršenstvu.

Prosto – filmovi ne bivaju mnogo bolji od ovoga.

Tematski, Kratak susret je blizak čuvenoj Čehovljevoj priči Dama s psetancetom (Дама с собачкой),  samo što nema tu dubinu. Ipak je u pitanju melodrama. Ovaj film dakle ne poseduje kvalitete koji krase dela visoke književnosti, ali ima onaj melodramski štimung koji sam malopre pominjao. I šta će mu više – to je takođe vrhunski kvalitet.

Sviđa mi se to što je priča o vezi udate žene i oženjenog muškarca ispričana na normalan i logičan način. Oni se upoznaju, zavole i najzad se, kao pametni, razumni ljudi, rastanu. Nema vriske, cike, seče vena.

Ali najbolji štos je u tome što onaj njihov najemotivniji trenutak, kada strasti dostižu vrhunac, biva pokvaren i potpuno upropašćen. I to na koji način – tako što logika svakodnevnog života prodre u njega.

U ovom filmu se, dakle, sudaraju dve logike. Logika njihove ljubavi i logika svakodnevnog života. I ova druga, dabome, kako to uvek i biva, odnosi prevagu.

Toliko zasad, pa nastavljamo.