Prethodnu godinu, u glazbenom smislu, sumirali smo, i to dva puta. Došli smo do zaključka da su najbolje ploče snimili Rej Vajli Habard i
Pol Torn i pri tome ostajemo i dalje. U međuvremenu je počeo nov kalendarski
interval, označen brojem 2013, pa sad s jednog makroperioda zvanog godina
prelazimo na sumiranje utisaka iz mikroperioda zvanog „nepuna dva meseca“.
Elem, od svega što se na mom „sajmonu i gramofonu“ vrtelo
između 1. januara i današnjeg datuma, izdvajam sedam ploča. Četiri od njih, po
mom sudu, mogu se okarakterisati kao veoma dobre, a preostale tri bogami
naginju i ka odličnom.
Zasad se bavim ovom prvom skupinom, a na drugu ću preći
naknadno.
Neobično za mene, počinjem sa jednim prilično zvučnim imenom
koje je, verujem, poznato i široj publici, a u pitanju je Nora Džouns. Ploča Covers, doduše, ne predstavlja njen
regularni album, čak nije ni iz 2013, nego se pojavila 31. decembra 2012, a
sastoji se od obrada tuđih pesama koje su se uglavnom već mogle čuti na ranijim
izdanjima Džounsove i još su uz to neke od njih snimljene uživo. Dakle, ad hoc prikupljen materijal, koji,
međutim, sasvim fino zvuči kao celina i evo, ja ga već danima preslušavam i još
mi nije dosadio.
Inače veoma volim albume koji se u potpunosti sastoje od
obrada, a ovde je reč o pesmama odličnih autora u odličnoj, prilično svedenoj
interpretaciji. Ima opštepoznatih naslova (I’ll
Be Your Baby Tonight Boba Dilana), preovlađuje
kantri ugođaj (Parsons, Keš, Klajnova, Nelson), ali zastupljeni su i autori koji dolaze iz drugih voda (Fets
Domino, Tom Vejts). Reč je uglavnom o staroj gardi (rođeni 20-ih, 30-ih i
40-ih, a neki, kao Petsi Klajn i Grem Parsons, već decenijama i mrtvi), ali se
našlo mesta i za novije izvođače, pa je tako ovde uvrštena pesma koja je pre
desetak godina bila hit, između ostalog, i na ovdašnjim radio-stanicama – Jesus, Etc. grupe Wilco.
Sledi još jedna devojka „s pedigreom“ – i ona potiče iz umetničke
porodice, a i generacijski je bliska Džounsovoj (starija je od nje godinu
dana), samo što, dabome, nije toliko poznata. Sredina iz koje dolazi je Teksas,
njen tata Dejvid, singer-songrajter s tamošnje scene, stari je drugar s Lajlom
Lovetom, svojevrsni mentor bio joj je Čip Tejlor, a ona se zove Keri Rodrigez i
u januaru je objavila peti solo album.
Tejlor je, dabome, i na njemu uzeo učešća, i to kao autor,
ali bogami ni one dve pesme koje Keri sama potpisuje ne zaostaju po kvalitetu. Muzičar
iz Mineapolisa Luk Džejkobs drugi je važan saradnik na ovoj ploči. Pojavljuje
se i kao autor i kao izvođač, a završna pesma gde Keri i on pevaju zajedno
jeste dobar egzemplar pravovernog kantri dueta. I ostatak albuma je prilično
kantroidan, ali se prepoznaju i određeni pop elementi.
Tu se krije i nešto što mojim ušima nije baš toliko prijalo.
Dobrih pesama nipošto ne nedostaje, Kerin glas i violina zvuče odlično, ali se
stiče utisak da ova ploča na momente deluje previše ušminkano, ispeglano i
milozvučno, pa bi se to moglo uzeti kao minus.
Sledeći je Ričard Tompson, veteran i opet jedno prilično
zvučno ime. U pitanju je, dabome, Britanac, a ja muzici koja dolazi s Ostrva
nikad nisam bio naročito sklon, ali ovo je sve snimljeno usred Nešvila, a
producent je jedan od glavnih protagonista američke tradicionalističke scene,
Badi Miler, tako da je rezultat odličan. Svirka je razbarušena i bučna, a
glasina Ričarda Tompsona zapinje iz petnih žila. Na momente, ugođaj zvuči
prilično engleski, a na momente opet ultraamerički. „Anglokana“, kako reče sam
Tompson.
Ploča sadrži nekoliko briljantnih pesama, koje su mi već
dobro ušle u uši i zavukle mi se pod kožu. Recimo, pitanje upućeno Čarli Boju:
„Will you be a good whore for the people once more“, koje se može čuti na bonus
CD-u u deluks izdanju ovog albuma. Detaljno objašnjenje zašto je Will You Dance, Charlie Boy pesmetina i
po može se pročitati ovde. Izdvajam i završnu numeru regularnog dela, jednu toliko
pravovernu kantri pesmu da se gotovo zaboravlja kako je njen izvođač poreklom
sa Ostrva. A najbolji momenat, rekao bih, jeste Stuck on the Treadmill, gde se peva o tome kako pare odlaze, računi
pristižu, a ti se vrtiš kao hrčak na točku od devet do pet sve dok ti ne pokažu
vrata posle dvadeset godina službe. Prvorazredan primer songrajtinga.
Prelazimo na četvrtu ploču koju ovom prilikom izdvajam i, gle
čuda, nismo se mrdnuli ni makac iz Nešvila. Ugođaj je sada još tradicionalniji
i još ruralniji, a označava se odrednicom blugras. Reč je o grupi The
SteelDrivers, čiji članovi sviraju samo akustične instrumente. Violina,
mandolina i bendžo, zajedno s gitarom i basom, u najčešće poletnim, živahnim
temama sitno vezu dok se u pesmama naveliko toči viski i odigravaju raznorazna
nepočinstva.
Tako ova starovremska muzika stvara okvir pogodan recimo za
pričanje porodičnih priča o majci koja se udavila u moru „džim bima“ i ocu koji
je tukao decu dok ne poplave i pocrne i dok mu se ne polomi štap. Tu su i tzv. murder balade, u kojima ubijena draga
biva saʼranjena uz pomoć mašine koja se koristi za kopanje u rudniku. A svakako
najprijemčiviji trenutak albuma predstavlja apologija tzv. honky-tonk lokala. „I like the music they play and the whiskey they
pour“, kaže se u toj pesmi. I stvarno, kud ćeš bolji razlog za odlazak u honkitonk.
A isto bi se moglo reći i za moj stav prema slušanju ove grupe.
Toliko zasad, jedva i ovo napisah. Naknadno ću o ona tri
preostala albuma koja sam pomenuo. U međuvremenu sam došao do još nove muzike.
Toliko toga ima, samo pljušti sa svih strana. Ali da se zasad držim ovih sedam
ploča koje sam najavio. U sledećem nastavku – tri odlična albuma iz 2013.
godine.
Нема коментара:
Постави коментар