Muzička ponuda na početku 2013. (2)

Evo i prvih „najboljih“ ploča u ovoj godini.

Ako mi aktuelni album grupe Yo La Tengo nije naročito legao, izuzetno mi je prijala nova ploča jednog drugog američkog alternativnog benda oformljenog otprilike u isto vreme kad i trio iz Hobokena (dakle, tamo u prvoj polovini 80-ih), ali na suprotnom kraju zemlje, u Kaliforniji. I oni imaju prilično bleskasto ime, a zovu se – Camper Van Beethoven. Dakle, Dejvid Lauri i ekipa ponovo su prisutni.

Ploča je iščašena do panja. Na početku, Lauri prilično iritantnim tonom doziva Esmeraldu, Rozalindu, Magdalenu, Izabelu, Gabrijelu, Džozefinu i Valentinu, a zatim sledi sve i svašta. Od zahteva da mu se donese protivotrov i napravi sendvič, pa do povesti o izvesnom caballero jenkiju zvanom Flako Flako i tome koga je ovaj sve ubio i zaklao bežeći u Meksiko i pričajući broken Spanish.

Žanrovski, ovde je zamešeno boga pitaj šta sve ne – od pop zvukova pa do bezoblične buke. Ne nedostaje, bogami, ni kantroidnih i teks-meksoidnih momenata (violina i mandolina koje svira Džonatan Sigel zvuče sjajno). Naravno, sve je to iskrivljeno, izvrnuto, okrenuto tumbe i na momente potpuno zaumno. A kao rezultat takvog jednog kalemljenja nesrodnih elemenata dobijen je album koji je izuzetno zabavan za slušanje i neopevano duhovit.

Sad kupimo pinkle iz Kalifornije i palimo na Floridu. Još jedna sjajna skupina aktivirala se posle duže pauze. Ako su Camper Van Beethoven prethodni studijski album imali 2004, ovi su ih prešišali za godinu dana, dakle poslednje izdanje im je bilo 2003. U pitanju je ekipa predvođena Raulom Malom, a zovu se The Mavericks. In Time je ploča kojoj sam se najviše obradovao u dosadašnjem toku godine, pošto su The Mavericks, jelte, jedan od mojih omiljenih bendova. I mogu reći da je novi album ispunio očekivanja.

Nisam baš pametan šta da kažem o ovoj ploči, pa ću iz rukava da izvučem nešto što se pre petnaestak godina, kad je bio aktuelan album Trampoline, moglo pročitati u jednom od poslednjih brojeva časopisa X Zabava. Elem, Žikica Simić je tada recenziju započeo sa: „The Mavericks su veliki bend“, a završio na sledeći način: „Da li ste nekad bili u situaciji da slušate vrhunski kafanski bend? Onaj sastavljen od sjajnih muzičara raznovrsnog repertoara, živahne svirke, koji ostavlja utisak da svira samo za vas i vaše dobro raspoloženje. Početkom sedamdesetih na terasi nekog hotela u Tučepima slušao sam Dragu Diklića i Profesionalce. Bila je to jedna od najboljih svirki koje sam čuo. The Mavericks su ta vrsta sastava.“ Eto vam.

A sad se situacija „usložnjava“ jer stižemo do najboljeg albuma koji sam čuo od početka ove godine. Prelazimo 49. paralelu i idemo u Kanadu, odakle dolazi skupina zvana Lee Harvey Osmond (tačnije: LeE HARVeY OsMOND). Za potrebe nastanka aktuelne ploče, druge po redu u katalogu ovog benda, glavni član Tom Vilson udružio se s nekim veoma uvaženim sunarodnicima, kakvi su Margo i Majkl Timins iz grupe Cowboy Junkies.

Žanrovski, zvuk ove grupe određuje se kao acid folk, ali već i sam naslov albuma dobro opisuje ono što se na njemu može čuti. Sintagma The Folk Sinner precizno izražava to sumorno, opskurno, ruralno ludilo koje isijava tokom cele ploče. U pitanju je, dakle, ono mračnije lice američke tradicionalističke muzike, koje neke prekookeanske novindžije opisaše sledećim galimatijasom: Canadiana cottage-country wierdness.

Veliki poglavica čija je glava ucenjena i koji „ne može da veruje šta su uradili s njegovom decom i njim“ ili čovek na „gladnom i mračnom putu“, natovaren đavoljim tererom, neki su od protagonista pesama. Pevanje Toma Vilsona na momente ume da pređe u zlokobno, potmulo šaputanje, a briljantne deonice na usnoj harmonici i pedal stilu ili starinsko pevanje u duetu smenjuju se sa praštećim, škripećim gitarama i stihovima koji slede jedan drugi sa repetitivnošću neke industrijske mašine. Sve u svemu, The Folk Sinner je tmurna, ozbiljna i na svoj način veoma otmena ploča, čiji izlazak predstavlja jedan od lepših događaja na neizvesnom početku godine.