Moj filmski kanon (2)

Šta je meni film i šta sam ja filmu – stvarno pojma nemam. Ali činjenica je da me želja za njihovim gledanjem drži, manjim ili većim intenzitetom, već skoro dve decenije. Za to vreme, odgledao sam mnoštvo naslova koje ne vredi gledati drugi put, a bogami i hrpu onih zbog kojih se kajem što sam ih i taj jedan put gledao. Dabome, bilo je i tušta i tma filmova za koje sam morao priznati da su solidni, dobri ili vrlo dobri, ali i zaključiti da takvih kao što su oni ima na stotine, tako da na kraju krajeva u suštini i nisu bogzna šta. Sve to međutim prolazi i zaboravlja se – ostane samo neki bezukusni trag u ustima.

Zato sada podvlačim crtu – hoću da vidim za čije sam babe zdravlje provodio tolike sate pred filmskim platnom (ili kompjuterskim monitorom). Ovom prilikom otpada sve što može da otpadne, ostaju samo oni filmovi koji su mi toliko ušli pod kožu da ih više ne mogu odstraniti od sebe. Ne znam kako je kod drugih gledalaca, ali u mom slučaju takvih nema mnogo. U pitanju je ograničen, relativno mali broj. On ujedno predstavlja i prethodnih dvadesetak godina moje egzistencije, svedenih na najfundamentalniju ravan.

U prethodnom nastavku krenuo sam redom, od filma M iz 1931. i stigao do Kratkog susreta iz 1945. godine. Odeljak koji sad sledi proteže se do druge polovine pedesetih, a čini ga još šest filmova.

Kasno proleće (晩春 – Banshun) 1949.

Ovo je stvarno čudo od filma. U pitanju je nazovi porodična, nazovi domaća priča o obudovelom ocu i ćerki prispeloj za udaju. Međutim, umesto onoga što bi gledalac očekivao da vidi u jednom filmu s ovakvom tematikom, sve vreme se zbiva nešto potpuno levo. Kao prvo, radnja je usporena do daske, a svi likovi su smoreni do bola. Glavnu junakinju najpre vidimo s nekim dilberom i taman pomislimo: aha, sad će između njih nešto da se dešava, a onda otkrijemo da je junakinji do njega stalo taman kol’ko do lanjskog snega i Alajbegove slame. S druge strane, mladoženju za koga se ona na kraju udaje uopšte i ne vidimo, kao ni sam čin venčanja, ka kome nominalno ceo film stremi. Umesto toga, priča se koncentriše na neobičnu motivaciju junakinjinog oca. On ne želi da mu se ćerka uda (kao što ni ona sama to ne želi) niti mu je to u interesu, ali ipak sve vreme svesno radi na sklapanju tog braka – prosto zato što je „takav poredak stvari“.

U ovom filmu, dakle, događaji se sagledavaju iz jednog ugla iz kojeg nismo navikli da ih posmatramo. Priča se koncentriše na one njihove aspekte koji se najčešće smatraju drugorazrednim i sporednim i koji se obično stavljaju van fokusa. U tome je, po mom mišljenju, glavni kvalitet Kasnog proleća. Ovaj film može nešto da učini za našu percepciju stvarnosti utoliko što skreće pažnju na onu njenu dimenziju koja je sve vreme tu samo što se ne vidi. Ili se čak i vidi, ali mi jednostavno nismo navikli da na nju obraćamo pažnju. A kad ona jednom bude uočena, onda sve može izgledati poprilično drukčije.

Belo usijanje (White Heat) 1949.

Nastao iste godine, samo na suprotnoj strani Pacifika, ovaj film deluje kao potpuni antipod Kasnom proleću. Ovde je sve direktno, eksplicitno, brzo, dinamično. Dakle, dve poetike koje teško da bi mogle biti različitije jedna od druge, a zajedničko im je samo to što su obe dale vrhunski rezultat.

Kad gledam Belo usijanje, meni se osmeh razvuče od uva do uva. Naravno, ništa tu nije smešno. Ovo nije nikakva komedija, već film o jednom gangsteru i psihopati koji ubija ljude kao muve. Ali ono što mene nagoni da se kezim kô budala (a može i bez ovog „kô“) jeste to što je ovaj film od početka do kraja napravljen besprekorno. Taj američki način pravljenja filmova, u kojem je sve racionalno, iskonstruisano i svi se delovi uklapaju bez ostatka kao u nekoj slagalici, nigde, čini mi se, nije dao tako dobar rezultat kao ovde. Prosto je milina gledati kako je sve do poslednjeg detalja urađeno bez greške i radi kao mašina, pa ga čak ni na kraju ne upropaste, kako to Amerikanci inače znaju. I kako onaj Falon svaki put zezne Džareta i izvuče se kô mufljuz, sve dok se u nevreme ne pojavi Bo Kril, koji bi ga „prepoznao u mraku“. A kad onda Džaret, s osmehom u kome se neverica meša s čistom mržnjom i ubilačkom agresivnošću koja samo što se nije otela kontroli, izgovori: „A copper, and his name is Fallon“, sve se zaista usija kako se to na filmu inače retko viđa.

Vrata pakla (地獄門 – Jigokumon) 1953.

Vala, ništa mi u ovom filmu nije jasno. To je storija o ljubavnom trouglu čiji su protagonisti jedna žena i dvojica muškaraca, od kojih je prvi fin, uglađen i pomalo iracionalan u svojim postupcima, a drugi je prava-pravcijata sirovina koja preti da će joj pobiti članove porodice jednog po jednog ako ne pođe za njega. A da li je junakinja naklonjena ijednom od njih dvojice i ako jeste, kome – to stvarno nisam uspeo da raščivijam. Dotična dama sve vreme nešto mrsi i petlja, ali njena motivacija je prilično neprozirna. Čas mislim, ipak joj se sviđa ova sirovina, pa hoće da smrsi konce onom drugom, čas mi se čini – hoće sve da ispriča ovom drugom, pa da dohakaju sirovini. Kad ono, jok. Desi se nešto sasvim deseto, a to što se desi toliko je neočekivano i sumanuto da ja stvarno nemam reči. I onda film nagoni gledaoca da retrospektivno  pokuša sebi da odgovori na pitanje zašto je ta žena povukla tako suludo-radikalno-idiotski potez. A kad to pokušate, onda se tek nađete u totalnom ćorsokaku, jer vidite da bi se nekoliko potpuno oprečnih i suprotstavljenih opcija moglo zastupati sa podjednako jakim argumentima.

Do onog što se naziva istinom ponekad nije baš lako dopreti, to je sve što sam shvatio. Vi možete sklopiti priču koja deluje logično i pije vodu, a da li je to stvarno istinito – drugo je pitanje. Jer se najčešće može sklopiti i skroz suprotna priča koja isto tako deluje logično i pije vodu. Pa se onda vi već prema nekim svojim nazorima opredeljujete za jednu od njih i ubeđeni ste da ste u pravu. A koliko taj vaš izbor ima veze s onom pravom istinom koja je izvan vas i vaših uverenja – pojma nemam. Eto, zato se ovaj film našao ovde.

Ulica (La strada) 1954.

È arrivato Zampanò. Jad, tuga i čemer. Težak, surov život koji melje ljude. Đelsomina se brzo slomila, ali ni Zampano, „čovek s plućima od čelika“, nije mnogo bolje prošao. Ja kao pokušavam da se sačuvam koliko mogu, da se što manje istrošim. A to u borbi za svakodnevnu golu egzistenciju nije baš lako. Uvuče te taj vrtlog u sebe, pa se više ne izvadi odatle. To znamo i mi ovde, isto kao ova italijanska neorealistička gologuzija.

Ploveći oblaci (浮雲 – Ukigumo) 1955.

Opet smo na strani poraženih u Drugom svetskom ratu, a to se u ovom filmu odlično vidi, ali na jednom ličnom, privatnom nivou. Naravno, sve vreme je prisutan taj preovlađujući osećaj besperspektivnosti u posleratnom Japanu, međutim u prvom planu su ipak njih dvoje – Jukiko i Tomioka. Oni su neki čudni ljubavnici. Čas se sastaju, čas se rastaju, pritom oboje imaju i druge partnere, a on je još i oženjen. Tokom celog filma, potucaju se od nemila do nedraga, a na njih je zinula i ala i vrana. Prvo on ima posao, a ona nema, kasnije je obrnuto; ona balansira na rubu prostitucije i kriminala, njemu žena poboljeva, a dugovi se gomilaju; ona zatrudni pa izgubi dete, on zaradi infekciju očiju. I tako – vreme protiče donoseći jednu teškoću za drugom, a ništa se suštinski ne menja. Glavna vrlina filma jeste što uspešno hvata to bezoblično proticanje vremena koje čini ljudsku egzistenciju. A u pitanju je vreme koje radi protiv čoveka – ovo dvoje zlehudih ljubavnika sa svakim danom sve su stariji, sve umorniji, sve istrošeniji i sve manje snage imaju da se nose sa „životnim olujama“, što bi rekao Rendi Trevis. Ultimativni film o čeljadi izgubljenoj u bespuću zvanom svakodnevni život.

Pepeo i dijamant (Popiół i diament) 1958.

Oduvek mi je nedostajala društvena svest. Više razumevanja imam za privatne individue nego za nacije, kolektive i slične entitete. Valjda su takve kao ja stari Grci nazivali idiotima.

Ali opet, ovaj film se našao na mojoj ultimativnoj listi. Trebalo mi je više gledanja, u intervalu od nekoliko godina, da bih ga prepoznao kao jedno od najvećih remek-dela koje sam ikad video.

Nisam siguran šta me je tačno pridobilo. S jedne strane, sigurno formalni kvaliteti. Ovo je izuzetno stilizovan film, ali ta stilizacija uopšte mi ne deluje artificijelno i nametljivo, nego nekako sasvim prirodno. Prosto, jednu sjajnu scenu zamenjuje druga, za jednom opčinjujućom slikom dolazi sledeća. I tako do kraja. A pritom se ne zna šta je lepše – da lʼ ubistvo s vatrometima u pozadini, da lʼ krvarenje kroz čaršave (u crno-belom filmu), da lʼ naopaki Hristos koji visi u razrušenoj crkvi.

Slična stilizacija prisutna je i na narativnom nivou. Najveći deo filma zbiva se tokom jedne noći i narednog jutra. Ali trenutak je pažljivo odabran. U pitanju je odsudan momenat za čitavu jednu naciju, koja je podeljena između sebe i sada treba da se vidi kako će se prelomiti – na čiju će se vodenicu navrnuti voda, a ko će otići na „đubrište istorije“.

Najkraće: ovaj film hvata trenutak u kojem se istorija stvara, a to radi na način u kome su svi elementi – od najsitnijih detalja u kadru pa takvih krupnih i apstraktnih kategorija kakve su proticanje vremena ili kompletna slika predstavljenog sveta – toliko dobro usklađeni, toliko ekonomično upotrebljeni i toliko kompaktni da se čini kako su sabijeni u jednu jedinu tačku. Pa vi sad vidite da lʼ može bolje od toga.

Toliko u drugom delu. Nastavićemo kad nastavimo.