Još „najboljih“ albuma

Od svega što sam slušao u proteklih mesec dana moglo bi se probrati desetak sasvim pristojnih albuma, ali ovom prilikom ću se usredsrediti na tri koja bih izdvojio u prvi plan.

Počinjem s jednom ultra giga mega zvezdom, pa se osećam malo čudno jer obično takve ne slušam. Prosto ne znam ni šta bih uopšte mogao da kažem o Eriku Kleptonu, a da ne ispadnem budalčina. Vidim da se njegov novi album mnogima nije dopao, međutim u mom slučaju je „odradio posao“, to jest naveo me je da ga u proteklih nekoliko nedelja slušam skoro svakodnevno i da prilično uživam u njemu. U pitanju je ona vrsta ploča kakve ja inače volim – dve nove pesme, a resto obrade, među njima dosta starijih numera. Malo tradicionalnih američkih žanrova, malo koketiranja s regeom. Na momente me podseća na ono što su nekada radili Raj Kuder ili Dejvid Lindli. Dovoljno da uvrstim Old Sock među najbolje ploče koje sam čuo ove godine. A nova verzija numere Goodnight, Irene, jedne od mojih omiljenih iz klasične američke pesmarice, dodatni je argument za to.

A sad – pravac Nešvil. Kantri dueti koje čine bračni parovi nekad baš umeju da osvetlaju obraz. Da ne pominjem one notorne primere, evo jednog skorašnjeg. Prošle godine briljantnu ploču snimili su Kejsi Čejmbers i Šejn Nikolson, zvezde australijske kantri scene, a sada su to uradile njihove američke kolege – Keli Vilis i Brus Robison. Inače, sestra Brusa Robisona – Robin Ludvik (Vilisova joj, dakle, dođe snaha, a ona njoj zaova, da proširimo priču na šire porodične odnose) takođe je kantri pevačica, i to bogami jedna od najboljih koje znam.

Što se tiče podele nove pesme – obrade, na ploči Cheaterʼs Game odnos je otprilike pola–pola. Među obradama se krije i glavni razlog što mi se ovaj album toliko dopao. Naime, Vilisova i Robison su na repertoar uvrstili pesmu Border Radio Dejva Alvina, autora koji je za mene još odavno zakucan u samom vrhu „songrajterstva“. I znali su kako s njom treba da se postupa. Dakle, opet je ponoć, njega nema, dete spava u drugoj sobi, otac ga neće videti kako raste, a ona sluša radio i nada se promeni u svom životu, scenario kao iz priče Rejmonda Karvera – pa sve to u eksplicitnom kantri ruhu i eto jednog od najvećih uživanja ove godine.

Pored Alvina, na albumu je zastupljen i Teksašanin Hejs Karl, jedan od najtalentovanijih autora – htedoh reći mlađe, ali to je sad već ipak srednja generacija. A tu je i momenat sa devet miliona devetsto devedeset devet hiljada devetsto devedeset devet suza u kojem Vilisova briljira (pesma Rezija Bejlija iz 1966). Što se Robisona tiče, on do izražaja najviše dolazi u dve brze, poletne pesme – svojoj sopstvenoj Lifeline, kao i u Born To Roll, gde peva kako je odrastao po kamiondžijskim svratištima i auto-putevima, te kasnije prokrstario od Nešvila do Noksvila i od Bostona do Ostina. Sve u svemu, prvorazredan kantri ugođaj.

Treći album koji ovde izdvajam snimila je kantautorka i nekada profesionalna kuvarica Meri Gošej, žena koja je u životu sve i svašta preturila preko glave. U pitanju je lajv ploča s njenim dobro poznatim pesmama.

Meri Gošej sam prvi put čuo u numeri u kojoj je proklamovala kako su joj se od onih što idu u dobre škole i bave se sportom oduvek više dopadali kojekakvi dreg kvinovi, raspopi, dileri, pijanice koje filozofiraju, glumci, pisci i ostala bulumenta i polusvet. Iste te protuve muvaju se i ovim albumom. Ima među njima skitnica, beskućnika i vagabunda, ali i osuđenih ubica. Za sve njih Meri Gošej gaji velike simpatije, tolike da na momente ume da bude i patetična, ali joj to nekako čak i pristaje. S druge strane, u njenim pesmama toj ekipi pridružuju se, ni manje ni više nego Hemingvej, Keruak i Stajnbek.

Osim sopstvenih, u koncertni repertoar Meri Gošej je uključila i tri numere svog kanadskog kolege Freda Iglsmita. Krajnji rezultat je jedna mračna svirka, sa sporim, dugačkim pesmama, gudačima koji jezivo škripe i Merinim umornim glasom, koji često ume da zazvuči neverovatno tužno. Jedan od momenata u kojem to najviše dolazi do izražaja jeste numera I Drink, verovatno najbolja na albumu. Tu njena junakinja pripoveda o svom čemernom, usamljeničkom, alkoholičarskom životu i zaključuje sa „I know what I am, but I donʼt give a damn“, kao konačnom, neopozivom presudom samoj sebi.

Toliko u ovom javljanju. Ima još albuma, nije da nema, ali ova tri su mi ipak najbolja.