Sveti Ćirakije, moli za nas

Thing kaže da više voli onaj kasniji period Gaše sa Žmurkom, Tuškom i ostalima negoli onaj prvi, sa Fantaziom. Ima više likova, crtež je bogatiji, razrađeniji itd. Ja, međutim, ne mogu da se odlučim. Koliko god da mi je Žmurko super lik, toliko mi je Fantazio apsolutno neponovljiv (i u Gaši i kao polovina dua Spiru i Fantazio iz onog perioda kad je radio Franken). Dabome, zanimljivo je i to zašto je Fantazio napustio serijal, a zamenio ga Žmurko, ali to je već neka druga priča.
Elem, Thing je bio na sajmu knjiga i ažurno kupio sva tri toma Gaše u izdanju Belog puta koja su premijeru doživela na toj manifestaciji. A prvi od njih ljubazno je ustupio meni. U pitanju je album koji obuhvata onaj rani period serijala, kroz koji bi Žmurko, Tuško i ostali tek ponekad minuli, a banku su držali Gaša i Fantazio, naravno uz svesrdnu pomoć gospodina Gužvića.
Određeni deo štoseva skupljenih između ovih korica ja znam odranije, pošto su kod nas bili obljavljeni u jednom od albuma Gaše u izdanju Dečjih novina, i to onom sa brojem 7, koji je nosio naslov Povratak šampiona.
Kad sam krenuo da čitam izdanje Belog puta, počelo je da me zabavlja uočavanje razlika u prevodu. U oči najpre upada da je Fantazio ovde Ćira, a zatim i da Gaša govori „missim“ i „paj ovo“, a koliko se sećam, tim se poštapalicama u izdanjima Dečjih novina nije služio.
Evo malo uporednog čitanja. Recimo, u onom štosu kad se Fantazio pojavi s nečim sličnim oreolu na glavi, Gaša u izdanju DN kaže: „Puahaha! Sveti Fantazio, blagoslovi i pomozi!“, a u izdanju BP: „Uahahahaha! Sveti Ćirakije, moli za nas!“
Onda, u štosu kad njih dvojica sređuju krš po redakciji, pa se Fantaziju zalepi nos za tubu superlepka, Fantazio na početku kaže – DN: „Vidi ti ovu tarapanu! Danas sve sređujemo! Samo što nema od popa uši!“, a BP: „Vidi ti ovaj šabački vašar! Danas sređuješ! U tim fiokama ima svega...“ (Ova „tarapana“ i „uši od popa“ potpuno su mi genijalni, ali ni „šabački vašar“ bogami nije za bacanje – vidim da izdanje BP i inače dosta forsira te pojmove sa domaćim prizvukom.)
Zatim štos kad Gaša, trudeći se da hoda uspravno, tresne Fantaziju staklena vrata u lice. Veli Fantazio Gaši – izdanje DN: „Mlitav si kô barena makarona! Daj malo, majku mu, ispravi se, isprsi se!“, a u BP: „Silovitost prekuvane špagete! Daj, sto mu gromova! Malo živosti u pokretima, dođavola!“
U štosu kad Fantazio šutne Gašu u debelo meso, ovaj drekne – izdanje DN: „Ajaobrestilud?! Štatijetebi?!?“, a BP: „Koji ti je sad?! Ti nisi normalan!“ A kad Fantazio diže babu koja se skršila jer je sela na gumenu stolicu, onaj brkajlo se dernja – DN: „... Jer to... to je baraberija... gunđađđa... našnja omladina... gunđ... gunđ... nđ“, a BP: „Gnusan fazon grmhgrmbhl baraberija grmbl današnja omladina“.
A kad Fantazio ukruti Gašu pomoću neke plastike za stvrdnjavanje, ovaj u izanju DN vikne: „Šupeljdaro!“, a u BP: „Smotanko jedan!“, a kad mu Gaša metne novine u šešir, Fantazio ga u DN prekoreva rečima: „Je li, šaldžijo, meni si gurnuo novine u šešir, a?“, a u BP: „Ah, dobrano me ti zeznu sa hartijom u šeširu, šaljivdžijo!“
Ali kad Gaša ljosne Spiruu i Fantaziju na šahovsku tablu, Spiru u oba slučaja uzvikne: „Utijammublesavu!“ (doduše, u izdanju BP je izostavljeno „a“ iza „j“).
E sad, šta je u svemu tome zanimljivo? U izdanju Dečjih novina, kao prevodilac potpisan je Đorđe Dimitrijević – to je onaj isti koji je prevodio i Asteriksa i Taličnog Toma. Onda ti ja pogledam izdanje Belog puta, kad ono: Preveo Đorđe Dimitrijević. A tolike razlike. Te se ja zapitam: dobro, v čjom djela. Pogledam bolje, i vidim da je ispod prevodiočevog imena potpisan i redaktor. Aha, znači u tom grmu leži zec.
Onda probam da se malo bolje obavestim o tome i nađem na jednom forumu objašnjenje urednika Belog puta. Kaže čovek da je preuzet stari prevod Đorđa Dimitrijevića, ali je kompletno pretresen i sređen. Prema urednikovim rečima, redaktor je pri radu na svakoj tabli imao ispred sebe original i različite varijante izdavane kod nas, pa je iz svega toga probao da izvuče ono najbolje.
Pošto ovo izdanje Belog puta sledi hronologiju Gaše, bilo je potrebno da se izvrši ujednačavanje svih imena i pojmova, koji su u ranijim našim izdanjima bili šareni. Inače, na istom forumu urednik kači tekstić u kojem se objašnjava Gašin kanon, to jest razlika između tzv. klasične i definitivne kolekcije, kao i koji album klasične kolekcije odgovara kom našem albumu Dečjih novina odnosno Biser stripa. Vrlo je zanimljivo, pa koga zanima, može da baci pogled.
U svakom slučaju, po mom mišljenju, redaktor je ovde obavio dobar posao – iz celog izdanja se vidi koliko je tom zadatku ozbiljno pristupljeno. Sviđa mi se što je Fantazio postao Ćira – ja sam, doduše, navikao da ga zovem Fantazio zbog izdanja Dečjih novina, ali on je i ranije kod nas bio prevođen kao Ćira (u Biser stripu ili ne znam već gde, dok je Spiru, dabome, bio Spira). Uostalom, ako je Gaston Gaša, a Monsieur De Mesmaeker gospodin Gužvić, logično je i da Fantasio bude Ćira.
Ne znam da li je u ovim slučajevima koje sam naveo redaktor pred sobom imao još neki prevod osim Dimitrijevićevog i da li sva promenjena rešenja potiču od njega, ali imam utisak da mu je, osim ujednačavanja imena i pojmova, cilj bio i da malo osavremeni jezik. Tako su izbačene recimo one „uši od popa“ i slične fraze koje deluju arhaično, dok se s druge strane mogu pročitati izrazi poput „retarde“ ili „tupsone“.
E sad, ja mnogo ne „ljubim“ (još jedna reč koja se ovde dosta javlja) savremeni način izražavanja, koji često ume da bude izuzetno banalan – mada nisam neki matorac, iako već zalazim u ozbiljne godine. Zato, neka mi se dopusti izjava kako znatno boljim smatram onaj prevod iako razumem koliko su sve te redaktorske intervencije bile potrebne u jednom ovakvom izdanju. I nije da i ovde nema dobrih rešenja: „šabački vašar“ je recimo odličan primer. Međutim, onaj prevod je toliko dobar da bi mogao predstavljati stripovski ekvivalent onoga što su u oblasti prevođenja literature radili recimo Stanislav Vinaver ili Đorđe Popović Daničar, dok se ovde stiče utisak da je taj duh ipak malo suzbijen u korist potrebe da jezik zvuči savremeno.
No dobro, to su samo razmišljanja jednog filologa koji u retkom trenutku dokolice malo krsti jariće. Uglavnom, Gaša je stigao u grad, pa kada u rukama imate jednu ovakvu knjižurinu (to jest, tri ovakve knjižurine), onda se nema šta reći osim one arhaične čestitke: alal ćufte!

Šta sam slušao u 2012. godini

Evo, još malo pa doćerasmo cara do duvara – primače se i kraj ovog kalendarskog intervala zvanog godina. Bila je takva kakva je bila i daleko joj lepa kuća. A kakva će biti sledeća, pojma nemam.

Nego, sad je red da se prisetim šta mi se to vrtelo na gramofonu dok sam cepao strane s kalendara. Sve što sledi skupljeno je zbrda-zdola i nipošto ne predstavlja nikakav reprezentativan presek ovogodišnje produkcije, pošto ja i nisam kritičar nego potpuno privatna individua, te mi se može da album koji mi ne odgovara ugasim posle dve pesme, pa makar mu novindžije naveliko plele lovorike.

Ne pravim listu – suviše je to pipav posao, ali ću ipak probati da amorfnoj masi preslušanih ploča dam kakav-takav oblik i rasporedim je u odgovarajuće fioke.

Kao prvo: našle su se, bogami, na mom „sajmonu i gramofonu“ i neke zaista velike face. Tako pominjanje u ovom pregledu zavređuju (ako ću je napit po starještvu): Leonard Koen, Bob Dilan, Nil Jang i Brus Springstin. E sad, kad bih pravio listu, nemam pojma gde bih njihove albume turio, što ne znači da mislim da su oni loši – naprotiv. To samo znači da ja prosto ne znam šta da radim sa zvezdama takvog kalibra i da su oni za mene prilično neupotrebljivi. 

Sledeću grupaciju čine neki od mojih omiljenih izvođača svih vremena, koji su ove godine, posle kraće ili duže pauze, ponovo bili nazočni. Dakle, i ovde je reč o starim kukama, ali sasvim drugog tipa od onih gorepomenutih – i meni mnogo bližim. Ako gornja četvorka spada u vrh nekog opšte shvaćenog muzičkog univerzuma, ovi spadaju u vrh mog muzičkog univerzuma. Tu skupinu čine: „zloglasni anđeo“ Ajris Dement, „čovek koji voli pingvine“ Lajl Lovet, „Master of Disaster“ Džon Hajat, „Honky Tonk Man“ Dvajt Joakam i Den Stjuart, koji je ove godine čak i fizički bio nazočan u našem prestonom gradu, te ga novindžije krstiše „revolveraš iz Gan kluba“. Albumi koje su ove godine snimili doduše nisu na nivou njihovih najboljih radova, ali je reč o veoma dobrim pločama koje bi na nekoj mojoj rang-listi zauzele sasvim pristojne pozicije.

Sad prelazimo na ostalu boraniju. Sledi ono što bi u konkurenciji za najbolji album sačinjavalo širi izbor. 

Širi izbor je, kao što mu i ime kaže, širok, pa da ne bih sad nabrajao do besvesti, svešću ga na desetak naslova. Ima i tu manje-više zvučnih imena, kao što su Boni Rejt i grupa Calexico. Pa i Paterson Hud, ovog puta ne kao član benda već sa solo pločom. A bogami i Riki Li Džouns je imala zanimljiv album sa obradama, na kojem se recimo mogu čuti nova čitanja obavezne lektire zvane „Sympathy for the Devil“ ili „The Weight“. I naravno, oglasio se još jedan ovogodišnji beogradski gost – Mark Lanegan.

Izdvajam i dve ploče koje potpisuje više izvođača. Prvu skupinu sačinjavaju David Idalgo iz Los Lobosa zajedno sa Luterom Dikinsonom, sinom Džimovim i bratom Kodijevim i stanovitim Matom Nandžijem, a o njihovoj ploči dobar tekst može se pročitati ovde. Druga skupina predvođena je Džejom Ferarom, a sledbenici su mu Anders Parker (Gob Iron), jedan iz grupe My Morning Jacket i još jedan. Njihov album sastavljen je od pesama nastalih prema stihovima Vudija Gatrija (dakle, nešto slično ploči Mermaid Avenue iz 1998, koju su radili Bili Breg i grupa Wilco). 

Album sastavljen od pesama jednog izvođača snimio je ove godine i Tod Snajder, a taj izvođač je pripadnik tzv. outlaw kantri družine – Džeri Džef Voker. Pored toga, Snajder je u 2012. imao i ploču sa svojim pesmama, pa obe stavljam u širi izbor. Kad smo već kod outlaw kantrija, ove godine je ploču imao i čovek koji nosi slavno prezime Dženings, ali se dabome ne zove Vejlon nego Šuter.

Još nekoliko albuma ću uvrstiti u ovaj širi izbor. Tokom 2012. mogao se čuti izvestan broj zanimljivih ženskih glasova, od kojih ovde izdvajam Tift Merit i Keli Hogan, kao i Ejmi Lavir i Šenon Makneli u zajedničkom poduhvatu. A oglasio se i jedan od mojih favorita iz mlađe generacije – Rajan Bingam, mada mi je ovogodišnja ploča manje prijala od nekih njegovih ranijih radova. S druge strane, grupa Titus Andronicus potvrdila je reputaciju koju je kod mene stekla pre neku godinu sa debi albumom. Kvalitet ove ploče dobro izražava naslov jedne od pesama: „Titus Andronicus vs The Absurd Universe (3rd Round KO)“. 

Eto, to su bili albumi koje smatram solidnim, dobrim, vrlo dobrim, ali koji opet na mene nisu ostavili bogzna kakav utisak niti su me nešto naročito oduševili.

A sad se situacija „usložnjava“ – prelazimo na uži izbor, sastavljen od onoga što sam najčešće slušao proteklih meseci. Delim ga na dve stepenice, obe sačinjene od po tri albuma.

Prvu čine ženski izvođači, i to različitih godina. Jedna od njih već je sredovečna, a u pitanju je osoba koja je pre neku godinu snimila sjajnu ploču u kolaboraciji s Tomom Raselom – „devojka iz cirkusa“ Grečen Piters. Druga je upravo pregazila tridesetu i snimila ubedljivo najbolju ploču u karijeri. Ona se zove Brendi Karlajl i prethodni albumi joj nisu bili nešto specijalno dobri, ali sad ga je baš razbila. Treća od njih je i najmlađa i iznenadio sam se što je uspela da snimi tako dobru ploču, ali izgleda da je talenat nasledila od oca, pošto je reč o devojci koja nosi slavno prezime Hajat, a ime joj je Lili.

Penjemo se još jednu stepenicu više, a samim tim i bliže vrhu onog što sam ove godine slušao. Tu je Alehandro Eskovedo, kome je Čak Profet pomogao da snimi trijumfalan album. Zatim, jedan predstavnik mlađe generacije – taj momak izbacuje jednu sjajnu ploču za drugom, pa je i ove godine još jednom osvetlao obraz i opravdao svoje ime, koje, pretpostavljam, uopšte nije lako nositi. Jer, ’ajde ono Džastin manje-više, ali i Tauns i Erl u isto vreme – mnogo je, prijatelju. I najzad, jedna grupa koja je snimila album obrada, odenuvši neke poznate pesme u potpuno neverovatno ruho. A oni se dabome zovu Counting Crows.

I stigosmo konačno do samog vrha. Ovo nije lista, pa nema proglašenja broja jedan, ali što se mene tiče, titulu najboljeg za 2012. dodelio bih, što bi rekli Latini ex aequo, dvojici opskurnih džentlmena – Reju Vajliju Habardu i Polu Tornu.

Nemam pojma šta da kažem o toj dvojici, čudni su to svati. Sudeći po muzici, obojica su žešći tradicionalisti, ali im to ne smeta da u isti mah budu potpuno razulareni i raspojasani. 

Rej Vajli je već mator, ima šest banki i kusur, ali bi mogao u zubima da me nosi. Izgleda kao gorštak koji je došao iz boga pitaj kakve zabiti, sa bardurinom i „kalpakom od samurovine“ na glavi. Na njegovom albumu gitare samo štekću, a striptizete iz toples barova, kockari i dileri sreću se s biblijskim Lazarom i dočekuju Novu godinu na vratima pakla.

Dok je on snimio album uglavnom sa svojim pesmama, ploča Pola Torna sastavljena je od obrada (jedna od njih je upravo i pesma Reja Vajlija Habarda). Krajnje rafinirani bluz, soul, kantri i gospel mogu se tu čuti, ali ja sve vreme imam utisak da taj tip te pesme peva s nekakvim zluradim smeškom na usnama. Tako jedan od veselih, poletnih i zaraznih refrena glasi otprilike: „raspalite ga u glavu, korisniji je mrtav, polomite mu ruke i bacite ga u reku, a ako neko pita, kažite da je izvršio samoubistvo“. Tokom proteklih meseci, ovo nisam uspevao da izbacim iz glave, stalno sam te stihove pevušio sebi u bradu. U vreme kad se sve gorče smejem, ovakva vrsta humora sve više mi odgovara.

John Hiatt – Mystic Pinball

Bogami, dobar je ovaj novi album Džona Hajata. Najbolji, rekao bih, koji je snimio nakon ploče Master of Disaster.

Mystic Pinball se bajagi pojavio 25. septembra, ali ja sam ga slušao još mesec dana pre toga. Kao, pretpostavljam, i mnogi drugi, koji poput mene nisu morali da mrdnu dupe iz stolice niti da plate žutu banku da bi došli do ove ploče. Glupa stvar u suštini, ali šta da se radi.

Elem, što je više slušam, to mi se ova nova diskografska jedinica u Hajatovom katalogu sve više dopada. Ovaj čovek i trojica glazbenika koji ga na ploči prate isporučuju poštenu, onako baš hrapavu i oguljenu svirku u kojoj preovlađuje bluz element. Sve to zvuči super i njih četvorica stvarno rade kô mašina. Album se zalaufa već od početka i odmah dobije obrtni moment od, na primer, 300 njutnmetara pri 2.000 obrtaja u minutu. Dok sam ih slušao kako uhodano muljaju taj bluz, imao sam utisak da ih pokreće recimo neki BMW-ov turbodizelaš od dva litra i 200 konja (što mu u kilovatima dođe negde oko 150).

E, ali kao što se takvi motori, koliko god dobri bili, tamo u Bavarskoj ipak proizvode serijski, tako i svirka na ovom albumu na momente ume da zazvuči serijski. To ne znači da je nužno loša, nenadahnuta ili rutinerska već samo da nedostaje određeni broj individualnih karakteristika koje bi te pesme od solidnih učinile dostojnim dužeg pamćenja. Nisu to ne znam kakve zamerke, ali one govore u prilog tome da ovo ipak nije nikakva velika ploča ili međaš, već jedan veoma dobar album u nizu. U pravu je onaj tip na Popmetersu. Slažem se sa svime što spočitava ovoj ploči, pa bacite pogled, on je to ionako sročio bolje nego ja.

Mystic Pinball ima dakle tih momenata koji zvuče serijski, ali zato bogami ima sasvim dovoljno i onih koji zvuče izvanserijski, te zaslužuju da budu zapamćeni.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka svakako je onaj u kojem Hajat iznosi sadržaj izvesnog spiska za kupovinu. On glasi: Eggs. Hamburger meat. Bread. Funyuns. Orange drink. Toilet paper. Tidy bowl. Pickles. Little Debbie Snack Cakes. Neverovatno je koliko u Hajatovoj interpretaciji i u kontekstu u koji ga on postavlja to može dobro da zvuči.

Što me podseti na još jedan spisak za kupovinu koji se pojavljuje u jednoj sličnoj situaciji (naime, u situaciji vrlo bliskoj granici koja odvaja život od smrti). Elem, legenda kaže da je tog jutra kad se Rejmond Karver, najveći pisac koji je ikad pisao kratke priče, prestavio, njegova supruga Tes Galager našla u njegovom džepu papirić sa spiskom za kupovinu. A dotični spisak je glasio: „jaja, puter od kikirikija, topla čokolada, Australija, Antarktik“. Pa sad vi vidite.

Dakle, ti spiskovi za bakaluk nekad umeju da se pojave u najvažnijim trenucima, a to se desilo i u pesmi Wood Chipper, kojom Hajat pokazuje da je u odličnoj songrajterskoj formi. Oštrica ironije nimalo mu se nije otupila, i dalje ume da bude ciničan i zajedljiv, a vala i da ispriča dobru priču i interpretira je na onaj svoj stari način.

Osim ove pesme, koja po meni predstavlja vrhunac ploče, postoji još nekoliko brojeva koji obogaćuju Hajatov opus. To su My Business i One of Them Damn Days, koji se u prepoznatljivom maniru bave raznim bračnim i porodičnim stranputicama. Ta problematika oduvek je ležala Džonu Hajatu, a on i ovom prilikom pokazuje da je na visini zadatka.

Naravno, sve ispod superiorne elaboracije pomenutih tema bilo bi razočaranje. Jer ovde govorimo o čoveku već zašlom u ozbiljne godine, koji je u životu svašta preturio preko glave i koji je, ako me pamćenje ne vara, u jednom intervjuu izjavio: „Listen, I’ve done some shit“, tako da su očekivanja s pravom visoka. A te autorove karakteristike se sa ovog albuma čuju, više nego sa nekoliko prethodnih, i zato je ovo u osnovi dobra ploča.

Ako je album Master of Disaster zatvorio onim gorkim, superciničnim i neopevano duhovitim čudom od pesme zvanim Back on the Corner, koje me je u svoje vreme, tamo 2005, zaista ostavilo bez teksta, ovde to čini sjajnom numerom Blues Can’t Even Find Me. Ovaj broj doima se kao neki mlađi i skromniji rođak pomenute pesme, ali takav čija je fizionomija vrlo prepoznatljiva, pa se verodostojnost ne može dovesti u pitanje. Blues canʼt even find me like we never even met možda ne zvuči onako dobro kao Back on the corner with the pimps and the whores, least I know what theyʼre standing here for, ali tu je negde i svakako donosi onaj jedinstveni Hajatov senzibilitet.

Sve u svemu, i pored nekih, neću reći nedostataka, nego prosto ne baš uspelih delova, ja sam ipak zadovoljan ovom pločom. Džon Hajat je na njoj zabeležio nekoliko pesama koje su dostojne njegovog renomea i to mi je sasvim dovoljno. Osećam se dobro kad ponovo čujem taj odlično poznati hrapavi, raspukli glas koji me suočava sa odlično poznatim temama i odlično poznatim pogledom na stvari. Inače nisam nikakav filantrop, pre bi se moglo reći suprotno, ali Džon Hajat je jedan od onih ljudi za koje mi je prosto drago što postoje. To naravno ne znači da sam od njega spreman da progutam sve i svašta, ali pesme s njegovim karakterističnim pečatom iz kojih izbija njegova prepoznatljiva autorska ličnost kod mene će uvek naići na odgovarajući odjek.

Dabome, sve ovo što sam dosad rekao uopšte nije bitno. Kako će mi Mystic Pinball zvučati posle godinu, dve, pet ili deset – jedino je što je ovde važno.

ГЛАДЬТЕ СУХИХ И ЧЕРНЫХ КОШЕК

Ne spadam u bibliofile, kolekcionare ili slične sorte, ali izgleda da u meni čuče i takve težnje – više onako, što bi rekli psiholozi, latentno.

Okidač koji ih s vremena na vreme aktivira svakako nisu izlozi novih knjižara ovdašnjih, koji me uglavnom odbijaju. Dovoljan je letimičan pogled da ukapiram kako tu nema dibidus ničeg za mene. S druge strane, recimo, potez Kneza Miloša – Srpskih vladara, gde su smeštene knjižare Službenog glasnika i SKZ-a, prilično mi je interesantan. Klio, koliko znam, nema svoju knjižaru, ama i njihovim sam sočinjenijima spreman da poklonim pažnju.

Ipak, od razgledanja novih (ili što neki ljudi vole da kažu, recentnih) izdanja, kvalitativno je drukčiji osećaj potrage za starim, bajatim knjigama. Za onima koje ste recimo već uzimali iz raznoraznih biblioteka, viđali ih po tuđim stanovima i znate za njih već godinama, a sad ste u prilici da nabavite i sopstveni primerak.

Ima, dabogme, punktova po gradu na kojima se takve težnje mogu zadovoljiti, a jedan od njih je stanovita tezga na stanovitoj autobuskoj stanici u Zemunu. Sticajem prilika nad kojima nemam bogzna kakvu kontrolu, prinuđen sam da u tom kraju provodim znatno više vremena nego što bih želeo. Pa osim što ponekad naletim na znamenite rezidente tamošnje, poput Teofila Pančića, Ivana Klajna ili Nebojše Ilića, nedavno me dočeka i lep pogled na dobar broj starih Nolitovih i Prosvetinih izdanja skupljenih na malom prostoru. A takav prizor uglavnom me ne ostavlja ravnodušnim. Pored dotične tezge po vas dan ordinira jedan tip, a kako izgleda ordinirati po vas dan na autobuskoj stanici pored tezge s polovnim knjigama, ne znam i ne bih voleo da saznam.

Elem, Nolitova biblioteka Orfej, koju je uređivao Zoran Mišić, svakako beše jedna od najrespektabilnijih edicija u izdavaštvu bivše države, pa kad mi se već našao tu pred nosom, reših da uʼapsim sledeći naslov.

Osim Mišićevog uredničkog potpisa, tu je potpis Nane Bogdanović kao kopriređivačice i autorke opširnog predgovora. Rodoslov najpoznatije naše rusistkinje možete pogledati ovde (tačnije, u centru rodoslova je njen sin) – vrlo je interesantno. Pesme su u vrhunskim prevodima, a kako i ne bi bile kad su ih prevodili Danilo Kiš, Branko Miljković, Bora Ćosić, Oskar Davičo, Stanislav Vinaver... Antologija inače sadrži ključne pesnike ruskog simbolizma i avangarde, čija su imena, nadam se, poznata. Sve u svemu, veliki broj dobrih ličnosti skupljen između jednih korica.

E, sad ćemo malo da se sprdamo srpski i eto nam ga ruski. Sledi nekoliko pesama iz antologije, paralelno u originalu i prevodu. Odabrao sam Valerija Brjusova, jednog od tzv. starijih ruskih simbolista, a za njim slede dvojica što su lupali „šamar javnom mnjenju“ (Пощечина обещственному вкусу) – Velimir Hlebnjikov i superstar Vladimir Vladimirovič, ali onaj čije prezime ne počinje na P.

ДУХИ ОГНЯ

Потоком широким тянулся асфальт.

Как горящие головы темных повешенных,

Фонари в высоте, не мигая, горели.

Делали двойственным мир зеркальные окна.

Бедные дети земли

Навстречу мне шли,

Города дети и ночи

(Тени скорбен неутешенных,

Ткани безвестной волокна!):

Чета бульварных камелий,

Франт в распахнутом пальто,

Запоздалый рабочий,

Старикашка хромающий, юноша пьяный...

Звезды смотрели на мир, проницая туманы,

Но звезд - в электрическом свете - не видел

никто.

Потоком широким тянулся асфальт.

Шаг за шагом падал я в бездны,

В хаос предсветно-дозвездный.

Я видел кипящий базальт,

В озерах стоящий порфир,

Ручьи раскаленного золота,

И рушились ливни на пламенный мир,

И снова взносились густыми клубами, как пар,

Изорванный молньями в клочья.

И слышались громы: на огненный шар,

Дрожащий до тайн своего средоточья,

Ложились удары незримого молота.

В этом горниле вселенной,

В этом смешеньи всех сил и веществ,

Я чувствовал жизнь исступленных существ,

Дыхание воли нетленной.

О, мои старшие братья,

Первенцы этой планеты,

Духи огня!

Моей душе раскройте объятья,

В свои предчувствия - светы,

В свои желанья - пожары -

Примите меня!

Дайте дышать ненасытностью вашей,

Дайте низвергнуться в вихрь, непрерывный и

ярый,

Ваших безмерных трудов и безумных забав!

Дайте припасть мне к сверкающей чаше

Вас опьянявших отрав!

Вы, - от земли к облакам простиравшие члены,

Вы, кого зыблил всегда огнеструйный самум,

Водопад катастроф, -

Дайте причастным мне быть неуставной измены,

Дайте мне ваших грохочущих дум,

Молнийных слов!

Я буду соратником ваших космических споров,

Стихийных сражений,

Колебавших наш мир на его непреложной орбите!

Я голосом стану торжественных хоров,

Славящих творчество бога и благость грядущих

событий,

В оркестре домирном я стану поющей струной!

Изведаю с вами костры наслаждений,

На огненном ложе,

В объятьях расплавленной стали,

У пылающей пламенем груди,

Касаясь устами сжигающих уст!

Я былинка в волкане, - так что же!

Вы - духи, мы - люди,

Но земля нас сроднила единством блаженств и

печалей,

Без нас, как без вас, этот шар бездыханен и пуст!

Потоком широким тянулся асфальт.

Фонари, не мигая, горели,

Как горящие головы темных повешенных.

Бедные дети земли

Навстречу мне шли

(Тени скорбей неутешенных!):

Чета бульварных камелий,

Запоздалый рабочий,

Старикашка хромающий, юноша пьяный, -

Города дети и ночи...

Звезды смотрели на мир, проницая туманы.

Prevod Branka Miljkovića:

Бобэоби пелись губы,
Вээоми пелись взоры,
Пиээо пелись брови,
Лиэээй — пелся облик,
Гзи-гзи-гзэо пелась цепь.
Так на холсте каких-то соответствий
Вне протяжения жило Лицо.

Bobeobi pevale su usne

Veeomi pevali se gledi

Piieo pevale se veđe

Lieej – pevao se izgled

Gzi – gzi- gzeo pevao se lanac,

Tako na platnu nekih podudarnosti

Izvan dimenzija živelo je Lice. 

(Vera Nikolić i Bora Ćosić) 

В этот день голубых медведей,
Пробежавших по тихим ресницам,
Я провижу за синей водой
В чаше глаз приказанье проснуться.
На серебряной ложке протянутых глаз
Мне протянуто море и на нем буревестник;
И к шумящему морю, вижу, птичая Русь
Меж ресниц пролетит неизвестных.
Но моряной любес опрокинут
Чей-то парус в воде кругло-синей,
Но зато в безнадежное канут
Первый гром и путь дальше весенний.

U ovaj dan golubijeplavih medveda

Što su minuli niz tihe trepavice,

Nesreću iza sinjih voda

U čaši oka znak – probudi se.

Srebrnom kašikom pruženih očiju

Pruženo mi je more i nad njim burevesnik,

I nad šumnim morem vidim ptičju Rusiju

– prolete između trepavica neizvesnih.

Morska je prevrnula neman

U plavo more jedrila nečija,

No to je u beznađe pao

Prvi grom – i cesta je prolećnija.

(Olga Vlatković)

ЗАКЛЯТИЕ СМЕХОМ

О, рассмейтесь, смехачи!
О, засмейтесь, смехачи!
Что смеются смехами, что смеянствуют смеяльно,
О, засмейтесь усмеяльно!
О, рассмешищ надсмеяльных — смех усмейных смехачей!
О, иссмейся рассмеяльно, смех надсмейных смеячей!
Смейево, смейево,
Усмей, осмей, смешики, смешики,
Смеюнчики, смеюнчики.
О, рассмейтесь, смехачи!
О, засмейтесь, смехачи!

Zakletva u smeh

Nasmejte se, o, smejači!

Zasmejte se, o, smejači!

Ne smejte se podsmehom, ne smejančite smehovno!

Zasmejte se nasmejano!

O, smejanja nadsmehovna – smeh smehovnih ismejača!

O, ismej se, smešni smehu nadsmehovnih tih smejača!

O, Smehovo, o, Smehovo,

Osmej, nasmej, smehom, smeškom –

Smejunčićem, osmeščićem.

Nasmejte se, o, smejači!

Zasmejte se, o, smejači!

(M. M. Pešić)

Оставь.
Зачем мудрецам погремушек потеха?

Я — тысячелетний старик.

И вижу — в тебе на кресте из смеха

распят замученный крик.

Легло на город громадное горе

и сотни махоньких горь.

А свечи и лампы в галдящем споре

покрыли шопоты зорь.

Ведь мягкие луны не властны над нами, —

огни фонарей и нарядней и хлеще.

В земле городов нареклись господами

и лезут стереть нас бездушные вещи.

А с неба на вой человечьей орды

глядит обезумевший бог.

И руки в отрепьях его бороды,

изъеденных пылью дорог.

Он — бог,

а кричит о жестокой расплате,

а в ваших душонках поношенный вздошек.

Бросьте его!

Идите и гладьте —

гладьте сухих и черных кошек!

Громадные брюха возьмете хвастливо,

лоснящихся щек надуете пышки.

Лишь в кошках,

где шерсти вороньей отливы,

наловите глаз электрических вспышки.

Весь лов этих вспышек

(он будет обилен!)

вольем в провода,

в эти мускулы тяги, —

заскачут трамваи,

пламя светилен

зареет в ночах, как победные стяги.

Мир зашеве́лится в радостном гриме,

цветы испавлинятся в каждом окошке,

по рельсам потащат людей,

а за ними

все кошки, кошки, черные кошки!

Мы солнца приколем любимым на платье,

из звезд накуем серебрящихся брошек.

Бросьте квартиры!

Идите и гладьте —

гладьте сухих и черных кошек!

Prevod Olge Vlatković:

 I najzad, da ponovimo još jedared:

Napustite kuće!

Idite, gladite,

gladite crne i mršave mačke!