Sturgill Simpson – High Top Mountain

Sterdžil Simpson „živi i radi“ u „Mjuzik Sitiju“, ali je rodom iz Kentakija. Za naslov svog debitantskog solo albuma uzeo je ime jednog tamošnjeg groblja na kojem je sahranjeno više članova njegove porodice. Kao kad bih ja snimio album, pa ga nazvao „Lešće“.

Uglavnom, ploča High Top Mountain privukla je dosta pažnje. Za muziku koja se na njoj može čuti kažu da podseća na kantri iz 70-ih, dok njenog autora uveliko porede ni sa kim drugim nego s Vejlonom Dženingsom lično. A i sam Simpson, govoreći o motivima s kojima je pristupio snimanju albuma, dao je prilično smelu izjavu. Želeo je, kaže, da napravi „the purest, most uncompromising, hard country album anyone has made in 30 years“. Ambiciozan naum, koji i slušalačka očekivanja automatski postavlja visoko.

Ali naravno, sve te priče uopšte ne treba shvatati ozbiljno (kao ni ovo što ja pišem, uostalom), već treba jednostavno sesti i slušati muziku. Ima se šta čuti. Sterdžil Simpson demonstrira jedan pravoverni, tradicionalistički kantri zvuk, u otresitom, dinamičnom i vitalnom ruhu. Na svakom koraku vidljiv je dijalog sa najboljim elementima nasleđa ovog žanra, kao i težnja ka reinterpretaciji određenih kantri mitologema. Pesme s rečitim naslovima kakvi su Life Ainʼt Fair and the World Is Mean ili Railroad of Sin nalaze se na repertoaru. Ima, naravno, i porodičnih i zavičajnih asocijacija. Jednu numeru Simpson posvećuje svom dedi po majci, koji mu je, kako kaže, usadio ljubav prema kantriju i blugrasu – velika zasluga, svakako. A dabome, za nekoga ko potiče iz Kentakija, rudnici uglja su nezaobilazna tema. Tu problematiku ovaj autor elaborira u pesmi Old King Coal, a kao primer njegovog songrajterskog umeća navodim sledeće stihove u kojima se priča o rudarskom životu na sjajan način postavlja u jedan opštiji kontekst.

I’ll be one of the first in a long long line

Not to go down of that old black lung

My death will be slower than the rest of my kind

And my life will be sadder than the songs they all sung.

Kod nekoga ko potiče iz Kentakija, ovo bi moglo pobuditi asocijacije na Simpsonovog velikog zemljaka Merla Trevisa i njegovu numeru Dark As Dungeon, dok bi nekoga ko potiče iz Pomoravlja moglo podsetiti, recimo, na Petrijinog muža Misu, koji je nastradao baš u jednom takvom rudniku. Simpsonov već pomenuti deda po majci (koga on zove papaw) bio je rudar, dok za njegovu ćerku, a svoju majku, ovaj autor kaže da je coal miner’s daughter. Još jedno sjajno pozivanje na tradiciju, a i na jednu veliku kantri heroinu iz Kentakija, čiji je „tata“ takođe „po celu noć radio u rudniku uglja“. Što se blugras elemenata tiče, Simpson je na repertoar uvrstio tradicionalnu numeru Poor Rambler, koju je izvodio veliki majstor ovog žanra Ralf Stenli. On, doduše, nije iz Kentakija, ali jeste iz susedne Virdžinije. Pomenuta pesma interpretirana je na jedan oštar, čak furiozan način.

Sve ovo dovoljno je da Sterdžila Simpsona odmah upišem na svoju listu „zanimljivih autora“ čija buduća dela vredi čekati.

Guy Clark – My Favorite Picture of You

 

 

Ne znam koliko u našoj sredini ima poštovalaca Gaja Klarka, ali ja tog čoveka svrstavam među nekolicinu najvećih. On je jedan od onih muzičara za koje sam skoro uvek raspoložen. Kad ne znam šta ću od sebe, ja uhvatim pa pustim Old No 1, Texas Cookin’, Better Days ili već neki od tih albuma i to mi manje-više bez izuzetka odgovara. Danas Gaj Klark već ima preko sedamdeset godina, a nedavno je, kako se to nekad govorilo, obudoveo, i u takvim okolnostima snimio je novu ploču – po meni veoma dobru. Možda i album koji mi je najviše dobrodošao ove godine.

Naslovna pesma posvećena je njegovoj pokojnoj supruzi. Za temu ima fotografiju snimljenu u jednoj dramatičnoj situaciji, čiji su protagonisti, pored Suzane Klark, bili njen muž Gaj i drugi od dvojice najvećih teksaskih trubadura, Tauns van Zant. Tako bar legenda kaže. Ova numera već se mogla čuti na nedavnom tribjut albumu Gaju Klarku, upriličenom povodom njegovog sedamdesetog rođendana (svaka preporuka za taj dvostruki CD), gde ju je izveo Džeri Džef Voker. Tamo je zvučala odlično, međutim način na koji je tu pesmu ovde interpretirao Gaj Klark potpuno je jedinstven. Glas ovog čoveka u poznoj životnoj dobi, nakon neposrednog susreta sa smrću i gubitkom, pun je određene blagosti i razumevanja za ljudski jad i nemoć. Ne samo u naslovnoj pesmi već na čitavom albumu, on zvuči kao neko ko je došao do konačnih saznanja o ljudskim slabostima i ograničenjima, a prema njima oseća apsolutnu blagonaklonost. Tako bar ja to čujem, a u svakom slučaju veoma mi prija da slušam glas ostarelog Gaja Klarka. On deluje blagotvorno bilo kada peva o tome kako u nekom provincijskom dens holu jedni pored drugih, uz zvuke violina, plešu stari bračni parovi, male devojčice na tatinim stopalima i matore usedelice i neženje, bilo kada pripoveda o prevarenim meksičkim braserosima (od španskog brazero) i njihovom bespomoćnom uzviku: Coyote, Coyote, ¿qué hiciste, cabron?

Od kantri ugođaja, koji preovlađuje na ovom albumu, odstupa The Death of Sis Draper, tipična folk pesma, u maniru takozvanih murder balada, a donekle i sjajna numera Rain in Durango, sa izraženim blugras elementima. Ploča se sastoji od jedanaest pesama, od čega je deset napisao Gaj Klark (uglavnom u saradnji sa drugim muzičarima), a jedna je obrada. Njen autor je takođe Teksašanin, a uz to i jedan od izvođača koji se na mojoj listi kotiraju tek nešto malo niže od Gaja Klarka. On se zove Lajl Lovet, a u pitanju je jedna od najlepših pesama koje je napisao, The Waltzing Fool, sa njegovog prvog albuma iz 1986. Dakle, Lovet tada nije imao ni punih trideset godina, a sada Gaj Klark, sa više od sedamdeset, peva tu istu pesmu, pokazujući potpuno razumevanje za inokosni način života njenog junaka.