Ne
znam koliko u našoj sredini ima poštovalaca Gaja Klarka, ali ja tog čoveka
svrstavam među nekolicinu najvećih. On je jedan od onih muzičara za koje sam
skoro uvek raspoložen. Kad ne znam šta ću od sebe, ja uhvatim pa pustim Old No 1, Texas Cookin’, Better Days
ili već neki od tih albuma i to mi manje-više bez izuzetka odgovara. Danas Gaj
Klark već ima preko sedamdeset godina, a nedavno je, kako se to nekad govorilo,
obudoveo, i u takvim okolnostima snimio je novu ploču – po meni veoma dobru.
Možda i album koji mi je najviše dobrodošao ove godine.
Naslovna
pesma posvećena je njegovoj pokojnoj supruzi. Za temu ima fotografiju snimljenu
u jednoj dramatičnoj situaciji, čiji su protagonisti, pored Suzane Klark, bili
njen muž Gaj i drugi od dvojice najvećih teksaskih trubadura, Tauns van Zant.
Tako bar legenda kaže. Ova numera već se mogla čuti na nedavnom tribjut albumu
Gaju Klarku, upriličenom povodom njegovog sedamdesetog rođendana (svaka
preporuka za taj dvostruki CD), gde ju je izveo Džeri Džef Voker. Tamo je
zvučala odlično, međutim način na koji je tu pesmu ovde interpretirao Gaj Klark
potpuno je jedinstven. Glas ovog čoveka u poznoj životnoj dobi, nakon
neposrednog susreta sa smrću i gubitkom, pun je određene blagosti i razumevanja
za ljudski jad i nemoć. Ne samo u naslovnoj pesmi već na čitavom albumu, on
zvuči kao neko ko je došao do konačnih saznanja o ljudskim slabostima i
ograničenjima, a prema njima oseća apsolutnu blagonaklonost. Tako bar ja to
čujem, a u svakom slučaju veoma mi prija da slušam glas ostarelog Gaja Klarka. On
deluje blagotvorno bilo kada peva o tome kako u nekom provincijskom dens holu jedni pored drugih, uz zvuke
violina, plešu stari bračni parovi, male devojčice na tatinim stopalima i
matore usedelice i neženje, bilo kada pripoveda o prevarenim meksičkim braserosima (od španskog brazero) i njihovom bespomoćnom uzviku: Coyote, Coyote, ¿qué hiciste, cabron?
Od
kantri ugođaja, koji preovlađuje na ovom albumu, odstupa The Death of Sis Draper, tipična folk pesma, u maniru takozvanih murder balada, a donekle i sjajna numera
Rain in Durango, sa izraženim blugras
elementima. Ploča se sastoji od jedanaest pesama, od čega je deset napisao Gaj
Klark (uglavnom u saradnji sa drugim muzičarima), a jedna je obrada. Njen autor
je takođe Teksašanin, a uz to i jedan od izvođača koji se na mojoj listi kotiraju
tek nešto malo niže od Gaja Klarka. On se zove Lajl Lovet, a u pitanju je jedna
od najlepših pesama koje je napisao, The
Waltzing Fool, sa njegovog prvog albuma iz 1986. Dakle, Lovet tada nije
imao ni punih trideset godina, a sada Gaj Klark, sa više od sedamdeset, peva tu
istu pesmu, pokazujući potpuno razumevanje za inokosni način života njenog
junaka.
Нема коментара:
Постави коментар