недеља, 30. октобар 2011.

Naopaki Indijanac na sajmu 29. 10. 2011.




Ove godine sam rešio da se odvučem do sajma, za razliku od prethodne dve. A kako spadam u kategoriju seljaka, radenika i poštene inteligencije, morao sam da sačekam subotu. Dobro što se potrefilo da mi prethodna padne radna, a ova jok.


Daklem, parkiram se ja u Vase Pelagića, odmah iznad one male pijace. A išô sam preko Senjaka (pored Partizanovog stadiona i Hajd parka, pa niz one uličice) da bih izbegao Savsku, Kneza Miloša, Mostarsku petlju i ostale užasne lokalitete. Posle vidim da je bilo slobodnih mesta i ispred samog sajma, ama ne znam da li se tu naplaćuje. Samo mi fali da još i parkiranje plaćam, kô da ulaznica već nije dovoljno skupa. U Vase Pelagića je bambadava.
U 11 stajem na red ispred blagajne. Onda se naguram među polk koji ʼoće da uđe na onaj kapidžik, tamo se jedan pripadnik obezbeđenja izdire na nekog posetioca, onako baš ga je uzeo na zub. Proguram se tu i u 11.20 ulazim u halu. Eto nečeg novog za mene – nekad se ulazilo pravo u halu 1, a sad mora da se prođe prvo kroz dvojku.
Dabome, da se ne bih majao tamo kô gluva kučka i spadao s nogu, pregledao sam mape rasporeda štandova i odabrao mali broj onih koje želim da posetim, u skladu s nekim trenutnim interesovanjima. I taj moj obilazak rezultirao je sledećom kupovinom.


SEDMA REPUBLIKA, Ante Perković, 529 din.
U skladu s mojim zanimanjem za onaj segment istorije SFRJ (naročito Beograda i naročito osamdesetih godina) koji se tiče rok muzike (što domaće, što percepcije stranog roka, opet naročito američkog i naročito tradicionalističkog, kantroidnog) na našem području.


HRIŠĆANSKO PREDANJE, I tom, Jaroslav Pelikan, 1.285 din.
Čitaoci ovog bloga svakako su zapazili moju naklonost ka hrišćanskom predanju. Naravno, kod mene se ne radi ni o kakvoj religioznosti ili verništvu, već o želji za upoznavanjem hrišćanstva iz drugih razloga. Kao oruđa za sagledavanje samog fenomena religioznosti i čovekove potrebe da sebi stvara božanstva i kao podloge za razumevanje književnih, likovnih i filmskih dela nastalih na hrišćanskom predanju. Inače, izašla su četiri toma (od ukupno šest) ove Pelikanove knjige i koštaju đavo i po. Onaj drugi, koji bi mene najviše zanimao, jer govori o istočnom hrišćanstvu, nisam video na štandu.
Kod dotičnog izdavača ima još svašta zanimljivo. Nov je, recimo, Naratološki rečnik Džeralda Prinsa, ama ga nisam kupio jer to već imam na engleskom.


TEORIJE MITOLOGIJE, Erik Čapo, 1.510 din.
Ovo bi trebalo da se bavi: 1.) samim pojmom mita i 2.) njegovim raznolikim tolkovanjima u XX veku. Dakle, važi isto kao i za hrišćansko predanje: šta je to što čeljade tera da smišlja raznorazne pričice i da se nada da će pomoću njih nešto shvatiti i da će mu one nešto razjasniti.
Kod ovog, pa, izdavača ima dosta naslova iz istorije koji bi mi bili zanimljivi, ama to, strogo uzevši, ne spada u oblast mojih interesovanja.


KALVIN I HOBS – DANI SU PROSTO PRETRPANI, Bil Voterson, 700 din.
Ove ostale knjige đene-đene, ama ovo sigurno nije bačena para. Već imam: Kalvinova osveta, Nešto mi balavi pod krevetom, Skriveno blago frižidera, Blago je svuda, Ovo je čaroban svet, Tigar psiho-ubica, Jukon Ho i jedan album bez naslova. Fali mi: Naučni progres kaže „boink“, Napad poremećenog monstruma-ubice snežnog siledžije i Čudaci sa druge planete (naravno, i to je bilo, po 500 din). Šta reći, Kalvin ima svoju verziju izreke „Ako ti život dâ limun, napravi limunadu“. On kaže: „Ako ti život dâ limun, zavrljači ga nazad i dodaj tom prilikom još nekoliko svojih limunova“.


NASLEĐE SIMBOLIZMA – Sesil Moris Baura, 750 din.
Ovo sam kupio na galeriji hale 4, tamo gde su antikvarne knjige. Prvo sam mislio da to preripim, ama nisam mogô da odolim. A na štandu do ovog ista knjiga je koštala 1.200 dinara. Ovu knjigu sam nekad uzimao iz biblioteka, fotokopirao, a  sad sam nabacio sopstveni primerak. Osećam se slično kao kad sam svojevremeno došao do Butove Retorike proze, isto u Nolitovoj biblioteci Književnost i civilizacija. To su prosto knjige koje volim da imam uz sebe. Obe su, naravno, već stare i nauka je otišla daleko od njih. Ama to su temeljna dela. O prozi i narativu ne može se govoriti bez Buta, a o lirskoj poeziji XX veka bez Baure. Svako novo tumačenje datih oblasti mora uzimati u obzir njihova dela. Inače, Baurina knjiga je nastala negde četrdesetih godina, a kod nas je objavljena 1970. Primerak koji sam kupio potpuno je očuvan (sa sve omotom, dabogme), jedino što na prvoj strani ima posvetu: nekome za 20-ti rođendan od nekoga, 17. 11. 93. Nije da imena neću da navedem, nego su nečitka, uopšte ne mogu da razaznam slova. Rekao bih da je slavljenik na B, a poklonodavac na J.
A sad, evo šta kaže Baura: 
„Malarme i njegovi sledbenici s pravom se zovu simbolistima, jer su pokušali da izraze natprirodno iskustvo jezikom vidljivih stvari, i zbog toga je gotovo svaka reč simbol i koristi se ne u svom uobičajenom cilju nego radi asocijacija sa realnošću izvan čula, koje izaziva. Ekstaze koje religija zahteva za pobožne putem molitve i kontemplacije, simbolisti za pesnika zahtevaju putem upražnjavanja njegovog zanata. Takav jedan nadmen zahtev nije sasvim neumeren. Jer nepodeljena pažnja koju zaneseni vernik poklanja predmetu svojih molitvi i osećanje beskrajnog zadovoljstva koje preko njih postiže, ne razlikuje se sasvim od čistog estetskog stanja koje prividno briše razlike vremena i mesta, razlike između ja i ne-ja, tuge i radosti. Isto tako, nije lako reći da li je zanos koji tako ushićuje u poeziji Svetog Jovana od Krsta u stvari religiozan ili estetski. Po izvesnim karakteristikama estetski zanos može da podseća na religioznu predanost. Za one koji veruju u svet iznad čula, može da postoji više načina da mu se približe.“

Dakle, sve ukupno, pljunuo sam 4.774 dinara. Bilo je tu, dabome, još mnogo toga. Među antikvarnim knjigama imali su dosta iz edicija Književnost i civilizacija i Sazvežđa, ama su im nabili cene – sve preko 1.000 dinara. Pa Gaša na hrvatskom, 11 albuma, 700 dinara po tomu, pa Gaša i Spiru i Fantazio na našem, stara izdanja Dečjih novina, po nepojmljivim cenama. Pa među novim knjigama, kod jednog od izdavača u centralnom delu hale 1, Manov Doktor Faustus, koji je koštao kô Svetog Petra kajgana, itd.
I sve u svemu, neki minut pre jedan, eto mene napolju. Proveo sam u halama oko sat i 40 minuta – sasvim dovoljno. Taman je bila počela da me boli glava. A i leđa. Iskočio sam na stražnji izlaz iz hale 4, pa sam morao malo duže da idem do kola. A onda sam još upao u gužvu kod Veterinarskog fakulteta, ama kad sam stigô do kuće, odmaʼ sam našô mesto. Bar nisam morao da se vrtim ukrug kô budala.

четвртак, 27. октобар 2011.

Simon pustinjak (Simón del desierto) 1965.



****
4

La más despreciable de tus criaturas es el hombre, Señor. su sola presencia me aleja de ti. Ili, ako ćemo da govorimo srpski da nas ceo svet razume: „Čovek je najništavnije od svih Tvojih stvorenja, Gospode. Sâmo njegovo prisustvo udaljava me od Tebe“. Tako reče Simon, a ja reših da odrešim kesu (mislim, onu sa zvezdicama) pa da raspalim četvorku, jer na ovom filmu stvarno ne treba štedeti.

Simon pustinjak je još jedno Bunjuelovo delo iz meksikanskog perioda i treći film u kojem mu glavnu ulogu igra Silvija Pinal. Ova diva meksikanskog filma je u Viridijani igrala Viridijanu, u Anđelu uništenja domaćicu kuće u kojoj su se gosti upleli kô pile u kučinu, a ovde igra – pazi sad! – nikog drugog nego satanu lično. I to kakvog satanu – satanu koji zadiže suknju i pokazuje podvezice, koji raskopčava bluzu i pokazuje sise. Mislim, satanu i po. 

Sva tri gore pomenuta filma snimljena su o hrani i džebani Silvijinog muža Gustava Alatristea, nekog muljatora koji je svuda gurao svoj nos. E sad, šta je zanimljivo – Luis je naškrabao scenario za dugometražni film, ama je Gustavu nestalo love, pa je film morao da bude srezan na pola, tako da ovo čudo traje svega 42 (i slovima: četrdeset dva) minuta. Što u krajnjoj liniji uopšte nije loše, jer je priča skroz profiltrirana, pa nema ni s od smaranja. Ovo je čisto i intenzivno gledalačko zadovoljstvo.

Daklem, ovo je Bunjuelovo viđenje života Simeona Stolpnika, koji je delovao sredinom petog veka, i to negde u Siriji, koja je tada pripadala Istočnom rimskom carstvu. Ono zapadno se u to vreme još držalo đene-đene, ama ne zadugo. A stolpnici su bili neka fela koja se pentrala na vrh stuba e da bi se onde potpunim iznurivanjem tela približili gospodu. To je po tim sirijskim pustarama, izgleda, bila rasprostranjena praksa, ama ovaj naš Simon (mi i Rusi ga zovemo Simeon) bio je jedan od prvih stolpnika, tako da za njegovog vakta to još nije bilo toliko uobičajeno.
Simeon Stolpnik, ruska ikona, XV vek

Simeon Stolpnik, vizantijska minijatura, X vek

Ambijent u kojem se zbivanja odvijaju jeste polupustinjski predeo, sa mnogo gole zemlje, prašinčine, džbunja i kojekakvog niskog rastinja. Tuda se muvaju pastiri s kozama, popovi i polk koji dolazi da vidi Simona, a kljasti i bangavi među njima mole ga za izlečenje raznoraznih telesnih nedostataka. I tu je, dabome, Simonov stub (ili stolp), na čijem vrhu on ordinira. Vrh je jedna mala ravna površina, na kojoj nema nikakvog zaklona, tako da je Simon izložen svim atmosferskim uticajima. Hrani se tako što pomoću kanapa spušta torbu na zemlju, pa mu popovi unutra stave malo zelene salate i mešinu vode. E sad, zanimljivo je pitanje kako se, jelʼte, prazni. Bunjuel je, to sam negde našao, kazao da bi bilo interesantno snimiti kako se niz taj stub cede Simonova da ne kažem šta kao otopljeni vosak niz sveću. Ipak, ništa od toga – Simon u jednom trenutku izjavljuje da, pošto tako malo jede, njegov izmet izgleda kao kozji brabonjci. 

Pričao sam malo duže o ambijentu u kojem se film odvija zbog toga što se pri kraju, i to bukvalno četiri minuta pred sam kraj, ambijent radikalno menja. Dakle, nekih trideset devet minuta gledamo taj krš od sirijske pustare, i navikli smo se na njega kao na prirodan ambijent priče koju nam film priča, nekako radnja i ambijent čine logičnu celinu, a onda PAF! – sve se menja i radnja ode bestraga, na potpuno sedamnaesto mesto, koje s celom pričom dibidus nema veze. I jok samo da se menja ambijent, nego se menja i istorijska epoha, i sve se obrće tumbe. I taj prelaz, taj rez koji je presečen kô nožem, verovatno niko živi ne bi umeo da napravi tako kao brljivi Bunjuel.

Za taj prelaz je zaslužan, a ko bi drugi nego satana. Dakle, satana nema preča posla nego kao što je onomad Isusa kušao u pustinji, sad uʼvatio da kuša Simona. „Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu. I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče njemu Isus: Idi od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi“ (Matej, 4, 8–10). 

E, ovde Simon isto govori: „Idi od mene, sotono“. Samo što satana izgleda nešto drukčije. Silvija Pinal ovde predstavlja jednog neuobičajenog satanu, koji tri puta dolazi da kuša Simona, i sva tri puta drukčije izgleda. Čas opsceno, čas zavodljivo, čas smešno, čas iritantno, čas groteskno. Prva dva puta Simon ga, što bi rekô naš narod ispudi, ama treći put satana pokaže da ne možeš da ga uʼvatiš ni za glavu ni za rep i uradi nešto potpuno neočekivano i u datom kontekstu nezamislivo. Školska definicija groteske glasi da je to spoj nespojivih elemenata, da su to muze s rogovima. E, tako nešto se desi na kraju Simona pustinjaka. U ta poslednja četiri minuta Simon i satana dolaze na svojevrsni, kako satana kaže, sabat, na kojem se odvija nešto što se zove „la carne radioactiva“ (radioaktivno meso). Način na koji se to radioaktivno meso pomahnitalo trese i satanin frenetični krik sred tog mesa za svaku su antologiju. Svaka čast Silviji Pinal. Svaka čast Bunjuelu. Ovo je film, bato.

петак, 21. октобар 2011.

Hodočasnik zvijezda (El peregrino de las estrellas)


Do ovoga sam došao zahvaljujući Thingu, koji mi je ljubazno ustupio svoj primerak, podsetivši me tako na nešto što je svojevremeno u Strip artu izlazilo pod naslovom Robin sa zvijezda (i to, ako se ne varam, negde pred kraj postojanja te revije – u vreme kad se Thing rodio, a ja polazio u prvi razred). Nije mi sad Strip art pri ruci, ali mislim da su tamo izašle prve tri epizode. A evo, neki Hrvati su u’vatili pa izdali kompletan strip, svih 12 epizoda, na 150 strana.


Elem, Hodočasnik zvezda dolazi s jedne od najjačih svetskih strip scena – argentinske. Scenario potpisuje Karlos Triljo, čovek s čijim radom nisam ni približno upoznat kako treba, ali koji je moje simpatije davno pridobio stripom Mr Lopezova mala vrata (Las puertitas del Sr. López). To sam pre sto godina čitao u Stripoteci, nažalost samo dve kratke epizodice, ali i dalje ih se odlično sećam. I Hodočasnik zvezda se sastoji od kratkih epizoda (po 12 strana), a i u jednom i u drugom stripu glavni junaci se susreću sa fundamentalnim slojevima sopstvenih bića, do kojih nije lako dopreti, ali koji čine osnovu njihovih ličnosti. To je izgleda bio Triljov specijalitet. Mr Lopeza je po njegovom tekstu crtao Orasio Altuna, dok  u Hodočasniku crtež potpisuje Enrike Breča, čovek koji nosi slavno prezime kada je argentinski strip u pitanju. 

Od 12 epizoda, samo se jedna završava koliko-toliko optimistično. Ostale su – ne toliko pesimistične, koliko gorke. Tačnije, setno, melanholično gorke. U njima, junaci se uglavnom suočavaju sa razočaranjima, a krajevi skoro svake epizode ukazuju na neku ljudsku slabost. Ne na slabost nekog određenog čoveka, nego na izvesna ograničenja i nesavršenosti koje su svojstvene ljudskoj prirodi. Junaci putuju kosmosom, sleću na različite svetove, naizgled drukčije od ovog našeg, ali taj kosmos bi isto tako mogao da predstavlja i mikrouniverzum ljudskog mozga. Svaki svet na koji sleću otkriva poneki od mehanizama na koji ljudsko biće sagledava stvari oko sebe i reaguje na njih.


Uticaje koje su autori pretrpeli nije teško prepoznati. Guliverova putovanja (vanzemaljske rase koje ne znaju za nasilje i oružje, a ljudi ih s tim upoznju), Lemov Solaris (planeta – živo biće, koja generiše ljudske želje), i moglo bi se tu još štošta iščeprkati. Ti uzori su na momente vrlo očigledni. Ali nekad su i malo suptilniji. Prisutna je, recimo, izvesna faustovska težnja ka prevazilaženju ograničenosti ljudskog znanja i traganju za nekim konačnim istinama. Te dve epizode, u kojima se junacima pridružuje čarobnjak Merlin, koji želi da pronikne u suštinu čovečijeg usuda, možda su i najbolje u celom serijalu. Nesklad ljudskih očekivanja i stepena u kojem ih je zaista moguće ispuniti prilično je uspešno uhvaćen.


Nije tako u celom serijalu. Pojedine epizode deluju zbrzano i nedovoljno razrađeno i samo bledo nagoveštavaju poentu na koju su ciljale. Ali zato neke poentu pogađaju usred srede. To se postiže pre svega dobro odmerenim krajevima. Taj poslednji kadar, koji se najčešće sastoji od velikog crteža preko cele strane, uglavnom je vrlo promišljen, usklađen s onim što mu je prethodilo i efektno stavlja tačku na epizodu. I to takvu tačku iz koje izbija dubina i gorčina ljudskog  razočaranja, kao i slabosti za koje se čovek nada da će ih prevazići, a ne shvata da one predstavljaju organski deo njegovog bića.
Karikatura Karlosa Trilja
I sve to uz sjajne Brečine crteže kojekakvih stvorenja i ambijenata, katkad bizarnih, katkad grotesknih, i prizore ljudi izgubljenih u crnom bespuću iz kojeg ne umeju da se izbave. I naravno uz Triljov tekst, koji se ne ogleda samo u dijalozima, već i u odličnim didaskalijama, koje nisu dosadni komentari onoga što se ionako na crtežima vidi, već polupoetske upadice koje stripu dodaju potrebnu dozu melanholije i gorčine. Sjajni scenarista Karlos Triljo, koji je umro pre nekoliko meseci, čovek je sa čijim opusom imam želju da se upoznam kako valja.

понедељак, 17. октобар 2011.

Anđeo uništenja (El ángel exterminador)




***
3

Ovaj film je Bunjuel snimio odmah posle Viridijane. I igra ista ona što je igrala Viridijanu – Silvija Pinal. Katolička crkva i buržoazija su naravno na udaru – a šta bi drugo kod Bunjuela. A način na koji ih on to udara vrlo je sličan onome iz Diskretnog šarma buržoazije, snimljenog nekih desetak godina kasnije. U principu, sve što se u Anđelu uništenja može videti postoji i u Diskretnom šarmu buržoazije, ali i u raznoraznim drugim Bunjuelovim delima. 

Sad, bio bi štos da pogledam sukcesivno sve njegove filmove pa da vidim kako su se te ideje generisale i kako su se od filma do filma varirale i menjale oblik. Da li se radi o prostim varijacima, permutacijama i kombinacijama po sistemu isto to samo malo drukše ili ima suštinskih razlika, pa on tim naoko istim sredstvima uspeva da zahvati i neka potpuno nova značenja. Samo, nemam ja živaca za takvu komparativnu analizu. Mada možda i pokušam nešto slično, nikad se na zna kolika budala mogu da budem.


Ovako, kad ovo delo uporedim sa kasnijim filmovima, Diskretnim šarmom i Fantomom slobode, to mu dođe – ista meta, isto odstojanje. Iste situacije, isti repertoar izražajnih sredstava, iste fore i fazoni, što bi rekô Ršum. Odmaʼ da kažem, nisam neki ljubitelj Diskretnog šarma buržoazije. Suviše mi je to haotično. Sve nešto tamte-ovamte, drž – ne daj. Fantom slobode mi je, međutim, nekad bio jedan od omiljenih filmova. Nisam ga gledao sto godina i nemam pojma kako bi mi sad izgledao. Ali tu mi se sviđalo što je, iako je to opet ista stara pesma, reč o mnogo disciplinovanijoj strukturi nego u Diskretnom šarmu. I to što je taj film, iako potpuno apsurdan, u stvari vrlo životan. Samo što su sve situacije iz života izvrnute na glavu i učinjene potpuno idiotskim. Sviđalo mi se što je to jedan totalno idiotski film i što kao takav pokazuje kolika je u stvari život idiotarija.

A ovaj Anđeo uništenja, šta reći. On polazi od jedne zaista interesantne situacije. Grupa ljudi, pripadnika buržoazije, dolazi na prijem u kuću jednog od njih, ali kada se prijem završi, oni ne mogu da, što bi rekli južnjaci, iskoče odatle, iako ih ništa fizički ne sprečeva. (Inače, zanimljivo je da je ovaj film, koji očigledno govori o evropskoj buržoaziji snimljen u Meksiku, dakle u jednoj sredini koja je tom miljeu strana.)
Dobar koncept, ali kao da sve na tome i ostaje. Ništa se tu ne dešava. Dobro, možda ja sad tražim radnju i karaktere tamo gde ne može i ne treba da ih bude, ali Fantom slobode je imao i to. Tamo su se te irealne situacije razvijale kao da su realne, i tako su samo ispadale još luđe i još zabavnije i bacale time svetlo na realnost iz jednog ugla iz kojeg obično nemamo priliku da je gledamo. 


I ovde ima zanimljivih momenata, nije da nema. Vidimo te ljude zatočene u kući kako izvaljuju daske iz patosa i rasturaju violončela da bi nasred salona zapalili vatru i ispekli ovcu, kako pijukom razbijaju zid da bi pili vodu iz vodovodne cevi, pa ima tu i neke i masonerije i kabale. Ali sve je to niz haotičnih, nedovršenih slika, bez ikakve koherentnosti. Uostalom, sam Bunjuel je o ovom filmu izjavio sledeće: „Si el filme que van a ver les parece enigmático e incoherente, también la vida lo es. Es repetitivo como la vida y, como la vida, sujeto a múltiples interpretaciones. El autor declara no haber querido jugar con los símbolos, al menos conscientemente. Quizá la explicación de El ángel exterminador sea que, racionalmente, no hay ninguna.” Kol’ko ja natucam španski, to mu dođe otprilike: „Ako film koji gledate izgleda enigmatično i nekoherentno, i život je takav. Film je pun ponavljanja kao i život i isto tako može biti predmet različitih tumačenja. Autor nije želeo da se igra sa simbolima, bar ne svesno. Možda je objašnjenje Anđela uništenja to da, racionalno, nema objašnjenja.“

Nije Bunjuelu, izgleda, ovde bilo stalo do toga da ispita kako se grupa buržuja ponaša u jednoj potpuno kretenskoj situaciji iz koje ne umeju da se iskobeljaju. Bilo mu je, čini se, važnije da pokaže kojekakve kokošije noge koje vire iz tašni, ovce i jednog malog medu zatočene u toj kući zajedno sa čeljadi i kako se taj meda pentra na nameštaj, a ovce na kraju filma utrčavaju u crkvu. Poštujem ja to. Samo, taj meda i te ovce ipak nisu onaj noj iz Fantoma slobode.

среда, 12. октобар 2011.

ELEAZAR, LEONID ANDREJEV


Posle Sedmoro obešenih, Naopaki Indijanac se pretrgô pa je pročitao još jednu pričicu Leonida Andrejeva. Reč je o znatno kraćoj, strukturno jednostavnijoj i manje razvijenoj formi, ali oba teksta pripadaju žanru zvanom pripovetka. Sjajna jedna forma, i ja spadam u one koji veoma vole da čitaju pripovetke, a ne samo romane. Lepo je to kad neko napravi jednu takvu malu strukturu, zaokruženu, formalno disciplinovanu i sa jakim nabojem. I znam dosta pisaca kojima bih mogao da prilepim kvalifikaciju majstora tog zanata. A jedan od njih jeste bez sumnje i Leonid Andrejev.

Dva portreta Leonida Andrejeva
koja je naslikao Ilja Rjepin

Eleazar nije tako sjajno delo kao Sedmoro obešenih, nema tu ni one čvrstine forme, ni onog nizgled jednostavnog poniranja do najosnovnijih slojeva čovekovog bića. Ali je tema obeju priča bliska. I ta tema je dabome smrt. Šta bi drugo? Onamo su bili ljudi koji se  neposredno suočavaju sa smrću, licem u lice, a ovde se smrt posmatra s drugog kraja. Reč je o čoveku koji je bio mrtav pa se vrnuo u život. Došao je s one strane.
Vaskrsenje Lazarevo,
ruska ikona, XV vek

Taj Eleazar iz naslova je u stvari Lazar iz Jevanđelja po Jovanu. Onaj: „Bijaše pak jedan bolesnik, Lazar iz Vitanije, iz sela Marije i Marte, sestre njezine“. I onda, dabome, dođe Isus i odvali onu svoju čuvenu: „Ja sam vaskresenije i život, koji vjeruje u mene, ako i umre življeće“. I onda ovaj izađe iz pećine onako umotan u pokrov. E, Andrejevljeva priča počinje od tog trenutka kada je Lazar (tj. Eleazar, kako se to valjda na hebrejskom izgovara) vaskrsnuo i vratio se u kuću Marije i Marte. 
 Vaskrsenje Lazarevo, Đoto

On je sada obogaćen saznanjima stečenim za ona četiri dana (Andrejev kaže tri) što je bio u grobu i predstavlja neku vrstu žive smrti – ide okolo i ljudi u njegovim očima vide ono što se ne može saznati, ono što je ljudskom umu neshvatljivo. Taj pogled na onu stranu je naravno užasavajući. Dakle opet Andrejev hoće da pronikne iza kulisa koje omeđavaju što nazivamo životom. I dobro mu to, bogami, uspeva. Znao je taj znanje.
Priča ima epizodičnu strukturu. Eleazar sreće raznorazne ljude, ljude koji su se potpuno prepustili životu i uživanju u njemu. I svi oni u njegovim očima vide jednu drugu stvarnost, koja je mnogo stvarnija od ovoga što mi smatramo stvarnošću, ali je narazumljiva. I oni su svi, dabome, time užasnuti i svako reaguje na neki svoj način.
Vaskrsenje Lazarevo, Karavađo

Ta serija susreta kulminira time što Eleazara prima rimski car Avgust lično. Kako je izgledao duel njih dvojice i njihovih nazora, odnosno duel između zemaljskog i onostranog, nek pročita onaj koga zanima. Ja uzgred skrećem pažnju na to da je Eleazarov susret sa Avgustom istorijski nemoguć. Ako grešim, neka me neko ispravi, ali Eleazar je vaskrsnuo nešto pre Hristovog raspeća, to je trideset i neka godina 1. veka, a Avgust je u to vreme bio pokojni bar 15 godina. Ali naravno, ko haje za istorijsku tačnost u ovako uspeloj umetničkoj prozi.
Vaskrsenje Lazarevo, Rembrant

Vaskrsenje Lazarevo, Blejk

E, meni je najzanimljivija bila epizoda kad se Eleazar sreće s nekim slavnim i omiljenim rimskim vajarom, koji uživa čast, ugled i sve ostalo. Posle tog susreta vajar pošandrca, vrati se kući u Rim i napravi delo za koje niko živi ne ume da kaže šta predstavlja. Vajar je to uspeo da opredmeti i otelovi ono nesaznatljivo i onostrano, smrt koju je video u Eleazarovim očima. Samo što niko to nije umeo da prepozna, pa je delo uništeno. A kako je ta skulptura izgledala, izvolite pročitati kod Andrejeva. Pa vidite da lʼ to vama nešto kazuje.