***(*) 4 –
Odgledao sam još jedan film iz tzv. klasične ere ili zlatnog doba Holivuda, a uz to još i delo jednog od najvećih režisera tog perioda – Hauarda Hoksa. Utisci su mi podeljeni. S jedne strane, ovo je toliko lažno, isfolirano, iskalkulisano, a s druge – mnogo je dobro napravljeno.
U ovom filmu svi su junačine, ljudine, lafčine, muškarčine, stare kajle, sivi tići, taf gajevi, i to bogami uključujući i žene. Keri Grant je odigrao jednu od najiritantnijih persona koje se daju zamisliti. On je kao veliki baja, njegova se ne poriče, on sve zna najbolje, čvrst je ali pravedan, podređeni ga obožavaju, oni bi za njega stavili ruku u vatru, on bi za njih stavio ruku u vatru, čojstvo i junaštvo na sve strane. Žene, dabogme, jure za njim kô mutave, a on ih svojim mačo načinom života odbija od sebe. Dobro, to stvarno može da nervira, ali u ovom slučaju ipak ne previše, jer ovaj film nudi dosta toga zauzvrat.
Druga stvar koja jezivo može da smeta jeste neverovatna iskonstruisanost zapleta. Kerijeva bivša moma (Rita Hejvort, niko drugi) pojavi se, naravno, baš kad ne treba, udata je za nekog mufljuza, a taj mufljuz opet ima neke neraščišćene račune s Kerijevim najboljim jaranom s kojim je on kao nokat i meso, a onda dođu teški dani i odu svi jarani i zamirišu jorgovani. Međutim, film ipak nijednog trenutka ne klizi u ljigu, bljuzgu i patetiku, tako da u najgorem slučaju može da bude pomalo smešan i da onako blago ide na živce, ali ne više nego što je zdravo.
E sad, pozitivna strana medalje jeste da je ovo sa dramaturške i rediteljske strane fenomenalno. Vickaste, lakonske i naravno prilično izveštačene replike samo vrcaju, ali čovek ne može da ne zapazi preglednost i ekonomičnost s kojom su događaji u ovom filmu predstavljeni. Sve je krajnje precizno odmereno i izvagano, ništa ne štrči, triput su merili, jedanput sekli, nema ni viška ni manjka. Nikakva razvlačenja niti zbrzavanja, samo ono što treba, pa još raspoređeno na takav način da bude što dinamičnije i napetije.
Hoks uspeva da u kratak vremenski interval zgusne toliki broj događaja da to gubi vezu sa svakim realističkim pripovedanjem, ali ipak ne deluje sumanuto i nabacano, već sasvim kako treba. Tako se u prvih pola sata (gledano u vremenu trajanja filma), to jest za jedno veče i noć (gledano u vremenu trajanja radnje) izdešavaju neviđena čuda. Glavna junakinja (Džin Artur) na proputovanju stiže u neku luku u kojoj je prvi put u životu, odmah se upoznaje sa petsto ljudi, sa svima njima odmah postaje prijateljica do groba, litar krvi bi im dala, odmah se zateleba u Kerija, napusti zbog njega ceo dotadašnji život, zaboravi i odakle je došla i gde je pošla, i za to jedno veče se toliko peva, plače, puca, pada u dert i šenluči koliko normalan svet ne iskusi za pola veka. Događaji se dakle neverovatno ubrzavaju, preskače se takozvano biografsko vreme (dakle, vreme koje je inače potrebno da bi se toliki broj događaja odigrao), sve se sažima, zgušnjava i prelazi se odmah na stvar i na ono najsuštastvenije. Koristi se, alzo, isti postupak koji je rabio izvesni epileptični Rus u svojim romanima. I kod njega redovno ima jedno petsto likova koji se upoznaju i odmah stupaju u neverovatno bliske odnose za koje su inače potrebni meseci da bi se izgradili, i odmah svi u isti mah počinju da larmaju i da okreću tumbe sve čega se dohvate.
Dakle, film odmah, s neba pa u rebra, grabi gledaoca za gušu, pa ne pušta. Tih prvih pola sata protiče u furioznom ritmu. Sličan tempo Hoks bogami uspeva da zadrži i do kraja, a kada se prihvate konvencije pod kojima priča priču, to sve prolazi glatko i ne izaziva razočaranje.
Ocena bi bila oko 3+, ali pošto je film neviđeno zabavan, podižem je za još jedan stepen.