LOS AÑOS OCHENTA, VOL. 4

Došao je vakat da završavam ovaj niz od četiri kompilacije muzike iz osamdesetih. Njime sam pokušao da definišem svoj ukus i da ga odredim prema onome što se smatra mejnstrimom kao i onome što ipak predstavlja alternativu, ali dosta široko prihvaćenu.

U odnosu na te domene, ono što nazivam svojim terenom predstavlja relativno usku muzičku oblast (uz određene male izuzetke).

To se pre svega odnosi na jedinu stvarno veliku facu na ovoj plejlisti. Sa izvođačima koji uživaju široku popularnost ja sam po pravilu posvađan. Kod njih nikad nisam nalazio ništa za sebe, a plus me je dodatno odbijala ta njihova omiljenost kod publike (ili kod kritike, svejedno). Ali to očigledno ne važi za čoveka zvanog Bruce Stringbean, te ga eto smeštam na ovu moju „intimnu“ plejlistu.

Boranija je, dakle, najveći izuzetak od opšteg pravila. U manjoj meri su to sastavi Los Lobos i Violent Femmes, koji u našoj sredini ipak imaju izvesnu malo širu publiku.

Ja sam inače uvek više voleo da se zalepim za neke anonimuse od kojih je i bog digô ruke, ali čije pesme govore meni razumljivim jezikom.

U skladu s tim, danas su na repertoaru gitare, kadilaci, brđanska muzika i samotne ulice koje zovem domom.

Plejlista je sledeća:

1. Dwight Yoakam – Guitars, Cadillacs

2. Steve Earle – Guitar Town

3. Jason And The Scorchers – Broken Whiskey Glass

4. The Blasters – Border Radio

5. Tom Russell – Gallo Del Cielo

6. Garth Brooks – Alabama Clay

7. Bruce Springsteen – Highway Patrolman

8. Guy Clark – Lone Star Hotel

9. John Hiatt – Memphis In The Meantime

10. Warren Zevon – The Hula Hula Boys

11. Lyle Lovett – If I Had A Boat

12. Danny & Dusty – Baby, We All Gotta Go Down

13. Violent Femmes – Jesus Walking On The Water

14. Los Lobos – Will The Wolf Survive?

15. Rodney Crowell – Iʼve Got My Pride But I Gotta Feed The Kids

16. Lucinda Williams – Side Of The Road

17. Green On Red – Black River

18. David Lindley – Pay The Man

19. The Knitters – Rock Island Line

20. Randy Travis – Thereʼll Always Be A Honkytonk Somewhere

Na kraju, šta reći? Zaista se nadam da će uvek negde postojati honkitonk. To bi mi egzistenciju učinilo podnošljivijom.