Senka sumnje (Shadow of a Doubt) 1943.

*** (3)

Uživao sam gledajući ovaj Hičkokov klasik, ponovo posle boga pitaj koliko godina. Čini mi se da sam ga poslednji put pogledao još kad ga je Robert Nemeček puštao na TV Politici, rahmet joj duši.

O glumcima uopšte neću da arčim reči – Džozef Koten je Džozef Koten, a Tereza Rajt je ovde izvela pravo malo čudo.

Međutim, ovog puta nešto mi je drugo zapalo za oko. A to je slika sveta predstavljenog u ovom filmu.
U ovom slučaju, „svet“ je jednako „Santa Roza“. Sa izuzetkom uvodne scene, celokupna radnja se dešava u ovom kalifornijskom gradu.

Da li se ikad igde živelo kao u toj Hičkokovoj, odnosno Vajledrovoj (ne mislim na Bilija, nego na scenaristu Torntona Vajldera, pisca knjige Most svetog kralja Luja) Santa Rozi, pitao sam se sve vreme dok sam blenuo u Senku sumnje. A pogotovo – da li ikad igde postojala čeljad poput varošana koji napučuju ovaj film?

I tako, suočen sa prizorima varoškog života koje mi je Hičkok prikazivao, samo je falilo da zapevam: Varošarije, Varošarije, to su naše igrarije.

Elem, otac glavne junakinje je činovnik u varoškoj banci. Kada njegov šurak, došljak u mikrouniverzum Santa Roze, počne da tera šegu na račun dotične institucije, on ne samo da mu to zabranjuje, nego ga posmatra pun neodobravanja i nerazumevanja. Tom čoveku, naime, nikako ne ide u glavu da je s takvim stvarima, dakle važnim stubovima države i društva, uopšte moguće zevzečiti se.

Taj isti tip – govorimo, dakle, o sredovečnom čoveku, pater familiasu – za najbližeg prijatelja ima ne muškarca s kojim bi se jedan normalan čovek družio, već neko totalno blesavo stvorenje. Spadalo, što bi se starinskim jezikom reklo. I šta je glavna zabava ove dvojice sredovečnih zvrndova? Oni ne razgovaraju o sportu ili politici, kako bi se od dvojice odraslih ljudi očekivalo, već do besvesti drve o kojekakvim začkoljicama iz detektivskih knjiga i, poput dva nestašna čapkuna, nameštaju jedan drugome sitne smicalice ne bi li svaki od njih dokazao kako su baš njegove teze ispravne, a kako je onaj drugi u krivu.

Što se tiče majke glavne junakinje – ta matrona u porodični dom pušta dvojicu neznanaca koji navodno rade za državu na nekak’om projektu izrade profila prosečne američke porodice. Njeni su nazori da građani državi treba da izađu u susret u onome što ona od njih ište. Država je dobra prema svojim podanicima, te alzo oni njoj treba da omoguće da zavuče svoj nos u svaki kutak njihovih domova. Međutim, kad jedan od te dvojice vajnih državnih nameštenika izabere pogrešan trenutak da je fotografiše kako pravi pitu – ona nalazi da se to već ne može tolerisati. Može država svašta da traži, nek joj je halal, ama da je ometa u njenom pravljenju pite – e, to vala neće moći.

I sve je u tom stilu, da ne nabrajam dalje. Ta Santa Roza je varoš u kojoj najveće uzbuđenje izaziva to što glavna junakinja u jednom trenutku pretrčava ulicu. Svi varošani, dabome, stoje i čekaju znak saobraćajca, a ona izjuri kô muva bez glave. Njeni sugrađani negoduju gnevom pravednika, a saobraćajac (koji, naravno, poznaje i nju i njene roditelje i celu njenu porodicu) uhvati je za ruku i prekorno-očinskim tonom je upita: „Šta misliš, zašto ja ovde stojim?“ Pokara je, dakle – da opet upotrebim starinski vokabular, u kome ta reč ima drukčije značenje od onog u kojem je rabe korisnici savremenog žargona.

Kad se sve to zna, još interesantnija postaje ona jedna jedina scena koja pokazuje da ta Santa Roza ima i drukčije lice. Naime, u jednom momentu glavnu junakinju ujak odvuče u neku vrstu noćnog lokala. Ona mu tom prigodom priopći kako na takvom mestu nikada nije bila – a reč je o odrasloj devojci, koja doduše još živi s roditeljima, ama je već zrela za udaju, vozi kola i umnogome je funkciju glave porodice preuzela od svog oca. Naravno, pošto u Santa Rozi svako svakog poznaje, to i glavna junakinja, iako nikad nije bila u noćnom lokalu, poznaje mladu kelnericu, koja priđe da usluži nju i ujaka joj. Ta mi je kelnerica najsimpatičnije čeljade u filmu zbog toga što je ona, kako izlgeda, jedina varošanka koja se ne uklapa u profil stanovnika Santa Roze kakav smo upoznali. No, gledaocu se sugeriše da su nju njeni lični nekvaliteti isključili iz plauzibilne varoške sredine, kojoj bi trebalo i kojoj bi morala da pripada, i smestili je u ovaj kasnonoćni zabran. Šta da se radi, ko joj je kriv kad nije htela da uči školu?

Sve ovo što sam do sada nadrobio ne znači da mi se film ne dopada. Naprotiv, bio sam razgaljen dok sam gledao tu sredinu u kojoj su svi blagonakloni jedni prema drugima, a takav bezazlen život omogućava im jedan benevolentan sistem, dobrohotan prema svojim podanicima. Da li je ovo ikako, na bilo koji način, pod bilo kojim uvjetima, bar delimično moguće, pitao sam se.

Odgovor je, naravno, odrečan.

I tu ne bi pomogao čak ni neki bolji, humaniji, pravičniji društveni sistem – ako bi se desio mirakul da tako nešto bude vaspostavljeno (što već samo po sebi nikako nije izgledno). Jok brajko, stvar je ovde fundamentalnija. Samom čoveku nije u prirodi da se tako ponaša i da živi na takav način. Nije tako ustrojen. I to ne zato što neće (to jest, ne samo zbog toga). Jeste to i stvar racija, volje i svesnog delanja, ali i samo čovekovo telo protivi se takvom načinu života i takvom ponašanju. Ono to čini već na najosnovnijim nivoima – fiziološkom, neurološkom i ne znam ni ja kom. Tak’a je čovek fela. Pogana živuljka na svakom nivou, sve do mitohondrija i endoplazmatičnog retikuluma.

Okej, zabasao sam na teren neosnovanog spekulisanja, ali svakako treba istaći da ovaj film ima prilično direktnu ideološku komponentu. Ona se sastoji u sukobu dve koncepcije sveta – jedne koju zastupa ujak Čarli (svet kao haotično i opasno mesto) i druge koju brani sestričina Čarli (svet kao Santa Roza). U svetlu događaja koji se pokreću dolaskom ujaka, sestričina je primorana da svoja shvatanja revidira, te ona i izabranik njenog srca na koncu dolaze do nazovi kompromisnog rešenja, kojim se film i završava.