Anđeo uništenja (El ángel exterminador)

***

3

Ovaj film je Bunjuel snimio odmah posle Viridijane. I igra ista ona što je igrala Viridijanu – Silvija Pinal. Katolička crkva i buržoazija su naravno na udaru – a šta bi drugo kod Bunjuela. A način na koji ih on to udara vrlo je sličan onome iz Diskretnog šarma buržoazije, snimljenog nekih desetak godina kasnije. U principu, sve što se u Anđelu uništenja može videti postoji i u Diskretnom šarmu buržoazije, ali i u raznoraznim drugim Bunjuelovim delima. 

Sad, bio bi štos da pogledam sukcesivno sve njegove filmove pa da vidim kako su se te ideje generisale i kako su se od filma do filma varirale i menjale oblik. Da li se radi o prostim varijacima, permutacijama i kombinacijama po sistemu isto to samo malo drukše ili ima suštinskih razlika, pa on tim naoko istim sredstvima uspeva da zahvati i neka potpuno nova značenja. Samo, nemam ja živaca za takvu komparativnu analizu. Mada možda i pokušam nešto slično, nikad se na zna kolika budala mogu da budem.

Ovako, kad ovo delo uporedim sa kasnijim filmovima, Diskretnim šarmom i Fantomom slobode, to mu dođe – ista meta, isto odstojanje. Iste situacije, isti repertoar izražajnih sredstava, iste fore i fazoni, što bi rekô Ršum. Odmaʼ da kažem, nisam neki ljubitelj Diskretnog šarma buržoazije. Suviše mi je to haotično. Sve nešto tamte-ovamte, drž – ne daj. Fantom slobode mi je, međutim, nekad bio jedan od omiljenih filmova. Nisam ga gledao sto godina i nemam pojma kako bi mi sad izgledao. Ali tu mi se sviđalo što je, iako je to opet ista stara pesma, reč o mnogo disciplinovanijoj strukturi nego u Diskretnom šarmu. I to što je taj film, iako potpuno apsurdan, u stvari vrlo životan. Samo što su sve situacije iz života izvrnute na glavu i učinjene potpuno idiotskim. Sviđalo mi se što je to jedan totalno idiotski film i što kao takav pokazuje kolika je u stvari život idiotarija.

A ovaj Anđeo uništenja, šta reći. On polazi od jedne zaista interesantne situacije. Grupa ljudi, pripadnika buržoazije, dolazi na prijem u kuću jednog od njih, ali kada se prijem završi, oni ne mogu da, što bi rekli južnjaci, iskoče odatle, iako ih ništa fizički ne sprečeva. (Inače, zanimljivo je da je ovaj film, koji očigledno govori o evropskoj buržoaziji snimljen u Meksiku, dakle u jednoj sredini koja je tom miljeu strana.)

Dobar koncept, ali kao da sve na tome i ostaje. Ništa se tu ne dešava. Dobro, možda ja sad tražim radnju i karaktere tamo gde ne može i ne treba da ih bude, ali Fantom slobode je imao i to. Tamo su se te irealne situacije razvijale kao da su realne, i tako su samo ispadale još luđe i još zabavnije i bacale time svetlo na realnost iz jednog ugla iz kojeg obično nemamo priliku da je gledamo. 

I ovde ima zanimljivih momenata, nije da nema. Vidimo te ljude zatočene u kući kako izvaljuju daske iz patosa i rasturaju violončela da bi nasred salona zapalili vatru i ispekli ovcu, kako pijukom razbijaju zid da bi pili vodu iz vodovodne cevi, pa ima tu i neke i masonerije i kabale. Ali sve je to niz haotičnih, nedovršenih slika, bez ikakve koherentnosti. Uostalom, sam Bunjuel je o ovom filmu izjavio sledeće: „Si el filme que van a ver les parece enigmático e incoherente, también la vida lo es. Es repetitivo como la vida y, como la vida, sujeto a múltiples interpretaciones. El autor declara no haber querido jugar con los símbolos, al menos conscientemente. Quizá la explicación de El ángel exterminador sea que, racionalmente, no hay ninguna.” Kol’ko ja natucam španski, to mu dođe otprilike: „Ako film koji gledate izgleda enigmatično i nekoherentno, i život je takav. Film je pun ponavljanja kao i život i isto tako može biti predmet različitih tumačenja. Autor nije želeo da se igra sa simbolima, bar ne svesno. Možda je objašnjenje Anđela uništenja to da, racionalno, nema objašnjenja.“

Nije Bunjuelu, izgleda, ovde bilo stalo do toga da ispita kako se grupa buržuja ponaša u jednoj potpuno kretenskoj situaciji iz koje ne umeju da se iskobeljaju. Bilo mu je, čini se, važnije da pokaže kojekakve kokošije noge koje vire iz tašni, ovce i jednog malog medu zatočene u toj kući zajedno sa čeljadi i kako se taj meda pentra na nameštaj, a ovce na kraju filma utrčavaju u crkvu. Poštujem ja to. Samo, taj meda i te ovce ipak nisu onaj noj iz Fantoma slobode.