Evo još jednog albuma sastavljenog od obrada, ali izabranih
po žanrovskom ključu: u pitanju su takozvane murder balade. Što se tiče šire publike u našoj sredini,
najpoznatija pesma ove vrste jeste Where
the Wild Roses Grow. Bila je ogroman hit devedesetih, a i dan-danas se u
našem etru često čuje. Meni je i tada, kao i sada, bila potpuno bezveze, ali vox populi kaže drukčije. Izvele su je
dve velike australijske zvezde, čija imena, verujem, svi znaju, pa ih neću
pominjati. Inače, ceo album s kojeg ta numera potiče zvao se upravo Murder Ballads i bio je sastavljen od
pesama koje pripadaju ovom tematski određenom podžanru. Isto tako, u našoj
sredini izvesnog odjeka imala je i pesma The
Knoxville Girl, ali naravno ne u izvođenju
braće Luvin, već ovde prilično omiljene grupe The Lemonheads.
A sad prelazimo na moje lične asocijacije. Kad je reč o
dotičnoj vrsti pesama, na pamet mi najpre padaju dva albuma objavljena u
poslednjih desetak godina, od kojih je jedan sastavljen od obrada, a drugi od
originalnih napeva, a zajedničko im je, pored tematike, to što su oba po mom
mišljenju izuzetno dobre ploče. Radi se o albumima World Without End Boba Frenka i Džona Marija i Seven Curses Džefrija Fukoa i Marka Erelija. Oni bi mogli predstavljati
svojevrsni standard kvaliteta kad se govori o savremenoj interpretaciji ove
vrste tradicionalnih folk pesama.
Na njihovom tragu je i ovogodišnja ploča grupe Vandaveer, gde
su se našli neki od najpoznatijih naslova iz dotičnog podžanra. Svi elementi su
tu: psihopatologija i morbidni prizori nasilja pomešani su sa nekim uzvišenim
osećanjima i religioznim konotacijama. Po toj mešavini suprotnosti, ove
američke folk pesme mogu da podsete na pripovesti kakve su ispisivali određeni
ruski pisci, poput Leonida Andrejeva ili samog Dostojevskog. Nasilna smrt je u
centru pažnje, a o njoj se govori na jedan visoko stilizovan i rekao bih
artificijelan način. Tako se recimo ovde može čuti povest (koliko shvatam,
istinita) o tome kako je Čarli Loson na Božić 1929. ubio svoju suprugu i
šestoro dece, a zatim i samog sebe, nakon čega su svi sahranjeni u istom grobu
„dok su anđeli s neba to posmatrali“. Stanje stvari slično je i u ostalim
pesmama, a svakako treba napomenuti da je, osim tradicionalnih naslova, na
repertoar stavljena i numera Poor Edward,
koju potpisuje Tom Vejts.
Zvuk grupe Vandaveer izrazito je tradicionalistički. Oni
očigledno pripadaju prilično velikom talasu novijih američkih bendova koji
neguju starinski folk ugođaj. Bendžo, pedal stil ili dobro neki su od
instrumenata kojima se služe. Kao rezultat toga, njihov novi album je
zavodljiv, privlačan i, prosto rečeno, lepo ga je slušati. Ipak, pored svih
neospornih kvaliteta ove ploče, nisam mogao a da u načinu na koji članovi grupe
Vandaveer pristupaju pesmama koje su odabrali ne prepoznam i izvesni manirizam.
Imam utisak kako je cilj bio da se napevi o morbidnim ubistvima zaodenu u
znalačko i primamljivo folk ruho, te da se tako učine atraktivnim i dopadljivim
probirljivoj intelektualno nastrojenoj publici. Međutim, što se mene tiče,
ništa u vezi sa smrću nije naročito atraktivno i dopadljivo. Sve je to, što bi
rekao jedan pesnik, „i mučno i tužno“. Uostalom, i Mihailovićeva Petrija je
kazala: „Smrt ne meriše najbolje“. A Petrija bi bar trebalo da zna, s obzirom
na to koliko se smrti nagledala. Ukratko, problem s ovim albumom je što on
„miriše“ isuviše dobro. Zato mi više odgovara oporiji i rudimentarniji pristup
kakav su demonstrirali tandemi Frenk–Mari i Fuko–Ereli. Čini mi se da je to
bolji i primereniji način da se izađe na kraj sa sadržinom ovakvih pesama.
Нема коментара:
Постави коментар