ELEAZAR, LEONID ANDREJEV

Posle Sedmoro obešenih, Naopaki Indijanac se pretrgô pa je pročitao još jednu pričicu Leonida Andrejeva. Reč je o znatno kraćoj, strukturno jednostavnijoj i manje razvijenoj formi, ali oba teksta pripadaju žanru zvanom pripovetka. Sjajna jedna forma, i ja spadam u one koji veoma vole da čitaju pripovetke, a ne samo romane. Lepo je to kad neko napravi jednu takvu malu strukturu, zaokruženu, formalno disciplinovanu i sa jakim nabojem. I znam dosta pisaca kojima bih mogao da prilepim kvalifikaciju majstora tog zanata. A jedan od njih jeste bez sumnje i Leonid Andrejev.

Dva portreta Leonida Andrejeva

koja je naslikao Ilja Rjepin

Eleazar nije tako sjajno delo kao Sedmoro obešenih, nema tu ni one čvrstine forme, ni onog nizgled jednostavnog poniranja do najosnovnijih slojeva čovekovog bića. Ali je tema obeju priča bliska. I ta tema je dabome smrt. Šta bi drugo? Onamo su bili ljudi koji se  neposredno suočavaju sa smrću, licem u lice, a ovde se smrt posmatra s drugog kraja. Reč je o čoveku koji je bio mrtav pa se vrnuo u život. Došao je s one strane.

Vaskrsenje Lazarevo,

ruska ikona, XV vek

Taj Eleazar iz naslova je u stvari Lazar iz Jevanđelja po Jovanu. Onaj: „Bijaše pak jedan bolesnik, Lazar iz Vitanije, iz sela Marije i Marte, sestre njezine“. I onda, dabome, dođe Isus i odvali onu svoju čuvenu: „Ja sam vaskresenije i život, koji vjeruje u mene, ako i umre življeće“. I onda ovaj izađe iz pećine onako umotan u pokrov. E, Andrejevljeva priča počinje od tog trenutka kada je Lazar (tj. Eleazar, kako se to valjda na hebrejskom izgovara) vaskrsnuo i vratio se u kuću Marije i Marte. 

 Vaskrsenje Lazarevo, Đoto

On je sada obogaćen saznanjima stečenim za ona četiri dana (Andrejev kaže tri) što je bio u grobu i predstavlja neku vrstu žive smrti – ide okolo i ljudi u njegovim očima vide ono što se ne može saznati, ono što je ljudskom umu neshvatljivo. Taj pogled na onu stranu je naravno užasavajući. Dakle opet Andrejev hoće da pronikne iza kulisa koje omeđavaju što nazivamo životom. I dobro mu to, bogami, uspeva. Znao je taj znanje.

Priča ima epizodičnu strukturu. Eleazar sreće raznorazne ljude, ljude koji su se potpuno prepustili životu i uživanju u njemu. I svi oni u njegovim očima vide jednu drugu stvarnost, koja je mnogo stvarnija od ovoga što mi smatramo stvarnošću, ali je narazumljiva. I oni su svi, dabome, time užasnuti i svako reaguje na neki svoj način.

Vaskrsenje Lazarevo, Karavađo

Ta serija susreta kulminira time što Eleazara prima rimski car Avgust lično. Kako je izgledao duel njih dvojice i njihovih nazora, odnosno duel između zemaljskog i onostranog, nek pročita onaj koga zanima. Ja uzgred skrećem pažnju na to da je Eleazarov susret sa Avgustom istorijski nemoguć. Ako grešim, neka me neko ispravi, ali Eleazar je vaskrsnuo nešto pre Hristovog raspeća, to je trideset i neka godina 1. veka, a Avgust je u to vreme bio pokojni bar 15 godina. Ali naravno, ko haje za istorijsku tačnost u ovako uspeloj umetničkoj prozi.

Vaskrsenje Lazarevo, Rembrant

Vaskrsenje Lazarevo, Blejk

E, meni je najzanimljivija bila epizoda kad se Eleazar sreće s nekim slavnim i omiljenim rimskim vajarom, koji uživa čast, ugled i sve ostalo. Posle tog susreta vajar pošandrca, vrati se kući u Rim i napravi delo za koje niko živi ne ume da kaže šta predstavlja. Vajar je to uspeo da opredmeti i otelovi ono nesaznatljivo i onostrano, smrt koju je video u Eleazarovim očima. Samo što niko to nije umeo da prepozna, pa je delo uništeno. A kako je ta skulptura izgledala, izvolite pročitati kod Andrejeva. Pa vidite da lʼ to vama nešto kazuje.

PRIČA O SEDMORO OBEŠENIH, LEONID ANDREJEV

Ovo je knjiga o granicama ljudskog saznanja. Iako nam se često, i prečesto, čini da sve znamo i da smo posisali svu pamet sveta – u stvari pojma nemamo. Postoji toliko toga što ljudski mozak, ovakav kako je napravljen, uopšte ne možʼ da apsorbuje, primi u sebe, obradi i razume. To su informacije koje su prosto nekompatibilne s ljudskim saznajnim aparatom, koje ostaju van delokruga čovekove moći poimanja. A opet, koje se čoveka veoma tiču. Neke od njih vezane su, na primer, za ono što zovemo smrt. 

I baš se s tim Leonid Andrejev ʼvata ukoštac u knjižici koju pronađoh u svom ormaru, a nisam siguran čak ni kako se uopšte stvorila kod mene, a koja se vika Рассказ о семи повешенных. Normalno, ja sam čitô prevod, pošto mi ruski nije ni približno toliko dobar da bih ovo mogao da čitam u originalu. Eto jedne od želja čijim ostvarivanjem mi sada prosto nije moguće da se bavim – da naučim jednom ruski kako treba.

Leonid Andrejev je pisac baš po mojoj meri. Kad njega čitam, ja sam svoj na svome. 

 Leonid Andrejev i Maksim Gorki

Elem, ovde je tema susret čoveka sa smrću. I to jok jednog čoveka, nego, kako naslov i kaže, njih sedmoro. Od toga, dvojica su psihopate, a ovih drugih petoro su kao normalni, a među njima su neki stabilniji, a neki opet labilniji. I svi oni reaguju na neke svoje načine, međusobno različite, ama sve mu se na kraju svodi na isto.

E sad, šta biva s ljudskim bićem kad se nađe u takvoj situaciji – da mu je smrt tu pred nosom? Sledi odlomak članka koji je svojevremeno (negde sredinom devedesetih) objavljen u našoj periodici, a koji na to pitanje može da baci malo svetlosti. Kaže ovako:

Svet u kojem živimo počiva na strahu od smrti. Bežeći od zlokobnog ništavila, čiji kužni dah oseća na potiljku u svakom trenutku svog bitisanja, čovek je izgradio svet i sebe u tom svetu. Brojne mentalne strukture implantirane su u mozak i dušu čovekovu s namerom da ga odvoje od ništavila i da na neki način osmisle besmisao kojim veliko ništa urla s one strane uma. Oni koji imaju sreću da, kako bi rekli klinički psiholozi, poseduju stabilnu psihičku strukturu, nikad se ne suočavaju sa smrću i ništavilom na drastičan i užasan način. Iskeženo lice ničega neće ugledati do sudnjeg dana. Ti srećnici ne znaju, i treba im zavideti zbog toga, da je sve što su postigli u životu posledica bega od straha od smrti. Civilizacija i kultura, čiji su verni podanici, opskrbila ih je sredstvima, znanjima i predrasudama, koje ih, dajući smisao besmislu, nežno dovode, onda kad je zapisano, do užasnog zjapa velike provalije ništavila. Oni, međutim, u čijim dušama postoje šupljine, a u psihičkim strukturama pukotine kroz koje se čuje ledeni šapat smrti, žive drugačije. Njihovi životi prožeti su smrću. Ledeni vetrovi nepodnošljive anksioznosti duvaju u njihovim nesrećnim glavama. Njihova izopačenost nije amoralni hir. To je jedini način da se sa kakofoničnim urlicima smrti u glavi izdura dosuđeni vek.

E, kod Andrejeva se sa smrću suočavaju i jedni i drugi. Sve ono što se naziva život, a što je u stvari niz privida koje čovekov um stvara, nestalo je, zastori iluzije su pali i otvorio se pogled na ono do čega ljudska svest ne dopire. Prelazi se „na onu stranu uma“. A tamo stvarno nema ničega. To jest, ima nečeg, ama ljudski mozak nije u stanju to da pojmi. I otud taj sveprožimajući užas. On je reakcija na nepojmljivost.

No mi smo ipak još s ove strane, tako da ovo nije knjiga o nečemu nerazumljivom nego o stvarnosti i našem opažanju iste. Život je ono što postoji samo zahvaljujući našim opažajnim moćima, a smrt je ono što postoji nezavisno od njih. I kad se ka tom nepoznatom terenu krene, svi se ponašaju isto. Nestaju sve individualne razlike, ostaje samo golo čeljade. Na delu su oni fundamentalni mehanizmi funkcionisanja, upisani u kôd zajednički svim ljudskim bićima, na delu je onaj ogoljeni supstrat ljudskog.

U šest poglavlja (3, 4, 7, 8, 9 i 10) Andrejev opisuje kako se svaki od sedmoro likova suočava sa bliskom smrću. Od toga, jedine dve žene obrađene su u glavi 7, dok svaki od petorice muškaraca ima svoje poglavlje. Jasnoća, preglednost i egzaktnost kompozicije jedan su od većih kvaliteta ove knjižice. Andrejevljevo sjajno pripovedačko umeće ogleda se u tome što u tim kratkim poglavljima ocrtava i prethodni život svakog od likova, njegov mentalni sklop i njegove nazore. I sve to bez trošenja mnogo ʼartije i prosipanja mnogo mastila, bez filozofiranja, jasnim, razumljivim rečenicama, a opet sasvim uverljivo i vrlo obuhvatno. I tek kad svakog od likova sagledamo kao kompletno ljudsko biće, ta njihova predsmrtna egzistencija dobija pravu težinu.

I tada, sve razlike karaktera, sve što je činilo život, potpuno se niveliše, ostaju samo oni 

osnovni ljudski instinkti. I čak i onog među njima koji ima najstabilniji karakter, koji je u 

svemu što je u životu radio bio uspešan, kome je bila urođena vedrina i životna radost – 

i njega obuzima strah. Ali to se ne boji on, on je hrabar, neustrašiv i sve što ide uz to. 

Boji se njegovo telo. Ništa mu više ne vredi ni um, ni karakter, ni mentalni sklop, ni sve 

ono što ga je činilo celovitim bićem, ni sve ono što ga je u životu činilo uspešnim i dobrim 

čovekom. Došao je u situaciju u kojoj principi koji važe u životu, među ljudima, ne 

vrede ni poʼ lule duvana. Došao je u neljudsko stanje, kako veli pisac, u kojem ljudski 

pojmovi i ljudska logika više, brajko moj, ne funkcionišu. On, međutim, i u takvom stanju 

ipak nastavlja sa svojim redovnim ljudskim aktivnostima, ama sa novim uvidom u stvari, 

sažetim u sledećem zaključku (ovo sad moram na ruskom): 

Глупо это, Мюллер, но ничего не поделаешь – приходится.

I stvarno vala. Glupo je, ama mora se.

Crno (Itim)

1976.

**(*)

3-

Itim je originalni filipinski naslov, a u anglosaksonskom svetu inače figurira još jedan – The Rites of May. Ovo je prvi celovečernji film Mikea de Leona, čoveka koji je još pre toga već bio zadužio kinematografiju sopstvene zemlje. Naime, njegova producentska kuća realizovala je jedan od najvažnijih naslova koji je ikad došao s ovog prenapučenog otočja – Manila u kandžama svetlosti (Maynila: Sa mga Kuko ng Liwanag). E, TO je film! Režirao ga je De Leonov nešto stariji kolega Lino Broka, a De Leon, osim što je figurirao kao producent, bio je još i direktor fotografije i uradio vala odličan posô.

 Mike de Leon

A sledeće godine – eto i njegovog rođenog filma. Hrišćanska (preciznije katolička) simbolika ovde igra važnu ulogu, a združena je s nekim prilično bezbožnim aktivnostima kao što su spiritističke seanse. Iako su Filipini tamo bogu iza leđa (ili tregera, kako se to govorilo nekad, u moje vreme), katoličanstvo je preovlađujuća veroispovest i obuhvata oko 80 odsto stanovništva. Normalno, bili pod Špancima tri veka i kusur. Ipak, reklo bi se da su i neki sasvim drugi načini tretiranja onostranog dosta živi. I ta dva pola tvore nekakvu suludu celinu. Spiritista recimo kaže da se s duhom neke određene osobe može komunicirati baš na Veliki petak.

Radnja se inače zbiva tokom nedelje pred Uskrs. Najveći hrišćanski praznik čini pozadinu priče u kojoj se prizori katoličkih crkava s onim redovima stolica i figure svetaca koje ljudi drže po kućama prepliću sa slikama okruglih stolova i medijuma kroz čija se usta oglašavaju mrtvi. Invalidi u praznim kućama, mračni podrumi, onirički prizori i fotografije sa kojih se pomaljaju delovi istine koja ne sme biti otkrivena elementi su koji tvore fini saspens. 

Nažalost, ta napetost na kraju biva prilično nemaštovito i konvencionalno razrešena. Ipak, film nudi dosta lepih prizora (kretanje kroz kuće u kojima vreba opasnost i ne zna se šta će izroniti, košmari glavnog lika, divni izrazi straha na licima junaka) da se gledanje apsolutno isplati.

Dođi i vidi (Иди и смотри)

1985.

***

3

I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrte životinje gdje govori: dođi i viđi.

I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast na četvrtom dijelu zemlje da ubije glađu i mačem i smrću i zvjerinjem zemaljskijem.

Otkrivenje Jovanovo 6, 7–8

Naslov, dakle, potiče iz Otkrivenja, i u skladu je sa apokaliptičkim izgledom ovog filma, a on je stvarno vrlo, vrlo apokaliptičan.

Film je režirao Elem Klimov, meni pre svega poznat kao muž Larise Šepitko (najbolje žene-reditelja za koju znam; mislim, odlična je i Lilijana Kavani, a ni Kira Muratova nije za bacanje, ali...). I muž i žena su u tadašnjem Sovjetskom Savezu snimali nepodobne filmove, imali problema s cenzurom i sve što ide uz to, a onda je Larisa 1979. poginula u saobraćajnoj nesreći, usred rada na nekom filmu, koji je Elem kasnije završio. Elem je nadživeo ženu za skoro 25 godina, ali za to vreme snimio je samo jedan dugometražni film – ovaj o kojem se ovde govori, i to mu je bilo poslednje. Imao je raznorazne ambiciozne planove (da ekranizuje Majstora i Margaritu itd), ama ništa se od toga nije ostvarilo.

Elem, kakvo je to ime Elem? Элем – to je u stvari nepostojeće ime, koje je ad hoc skrpljeno od prezimena энгельс, Ленин i Маркс. Čovek je rođen 1933, i to ne bilo gde, nego baš u Staljingradu. I kad je imao desetak godina, desilo se već to što se desilo. Klimov je u vezi s tim izjavio: „Kao dečak, bio sam u paklu“. On, njegova majka i mlađi brat bili su evakuisani iz grada na nekakvom splavu kojim su prešli Volgu. Prema Klimovljevim rečima, grad je goreo, nebo je gorelo, reka je gorela, bombe su padale na sve strane, itd. I nekih četrdeset godina kasnije taj čovek je snimio ratni film koji je u svoja dva i nešto sata sabio toliko infernalnih prizora da je verovatno uspeo da se približi tom paklu koji je njegov autor zapamtio iz detinjstva.

Dođi i vidi se ne dešava u Staljingradu, već u Belorusiji, a junak je dečak od nekih 14 godina. I šta biva? Ovaj film je pun PRELEPIH, mislim užasno, jezivo, ogavno prelepih slika. Malo se na početku vuče, ama kad krene, krenuo je. Ono kad junak i jedna devojka njegovih godina gacaju kroz vodurinu punu nanosa skorelog blata, mulja i krvi, a za to vreme se čuje zujanje koje dopire direktno iz junakove glave, a koje se povremeno pretapa u infernalne krike, pa prelazi u muziku (mislim da je u pitanju Mocart), pa onda opet u zujanje koje ne prestaje. Pa čovek koga su polili benzinom i zapalili, a koji, još živ, uništenog tela, krklja pravo u kameru. Pa krava koja gine od paljbe i muče u ropcu, a u krupnom planu je njeno oko koje mahnito podrhtava dok se oko njega skupljaju muve. Itd, itd, itd.

I sve je to super. Ovako nešto se ne viđa često na filmu i ocena bi mogla da bude veća, ama nešto mi tu fali. Jeste, film eksplicitno i sa ogromnom vizuelnom ekspresivnošću prikazuje ratne užase i pokazuje to kako junak postepeno gubi razum, kako se na njegovom dečačkom licu pojavljuju bore, a kosa mu sedi. Ipak, to mi nekako sve ostaje na površini. Kao da je reditelj rekao: rat je užasan, sa’ ću vam pokažem koliko – i nije otišao dalje od toga.

Kraj mi je naročito slab. Junak jedno pola sata puca u Hitlerovu sliku, a s tim se smenjuju dokumentarni snimci iz koncentracionih logora, sa Hitlerovih govora itd, a pojavljuje se i natpis koji obaveštava gledaoca da je u Belorusiji spaljeno toliko i toliko sela, sa sve žiteljima. Razvučeno preko mere, a i suviše direktno, kao da mi autor pokazuje prstom i govori: eto, vidiš, a ne uspeva da na neki suptilniji način u svoje delo utisne širi spektar značenja.

Ceo film se nekako svodi na puko pokazivanje. I pored sve te vizuelne raskoši i obilja, stičem utisak suštinske praznine i ograničenosti. Elem Klimov ne uspeva da postigne ono što je u filmu Uspenje (Восхождение, isto Belorusija i isto Drugi svetski rat) uradila njegova njegova supruga, ili ono što je napravio onaj ludi Poljak Andžej Žulavski u čudu od filma Treći deo noći (Trzecia część nocy, isto Drugi svetski rat, a naslov filma je takođe iz Otkrivenja). Neke šire antropološke reperkusije, nešto o logici ponašanja čoveka u ratnim uslovima, ostaje van domena ovog filma. Iako je ovde glavni junak jedan dečak (ili nešto između dečaka i mladića), ovaj film ne prikazuje način na koji se deca i oni nešto stariji nose sa smrću onako sugestivno i iz onako neočekivanog, ali pravog ugla kako je to uspelo Reneu Klemanu u filmu Zabranjene igre (Jeux interdits). Hoću da kažem – ti filmovi su sadržajni; ne svode se na nizanje labavo povezanih slika užasa i nemaju otvoreno propagandistički i prozaičan kraj.

I još je Dođi i vidi proglašen najboljim filmom o Drugom svetskom ratu. Ta nemojte kasʼti. A na listi nema nijednog od tri filma iz prethodnog pasusa.