***(*)
3+
Dakle, nije Derviš
i smrt, nego Bokser i smrt. Od
kinematografije nastale u državi koja se zvala Čehoslovačka, onaj češki deo je,
dabome, bio poznatiji, cenjeniji, prihvaćeniji, ali treba imati na umu da su i
u Bratislavi stvarani naslovi veoma vredni pažnje.
Zagrebao sam malo po tom prilično nepozntom terenu i
otkrio tu i tamo ponešto. Recimo, Sunce u mreži (Slnko v sieti) za
moj pojam i nije bogzna šta. Lepo to počinje, ima dobru špicu, dobar je
ambijent na krovu one zgrade. Ali malo toga se tu dešava, a posle kad odu u
kamp, sve se raspline i bilo mi je naporno i nezanimljivo da dalje pratim.
Izgleda da je to više generacijski film, koji je u tom trenutku i u tom
političkom okruženju nešto predstavljao. S druge strane, Bokser i smrt je po meni bolji film čak i od onog najpoznatijeg
slovačkog – Prodavnica na korzou (Obchod na korze), koji je i oskara
pokupio.
Život u nacističkom koncentracionom logoru njegova je
tema. Dakle, još jedan dosta dobar film o Drugom svetskom ratu kojeg, recimo,
nema na onoj listi koju sam ovde pominjao. Nekako su njeni sastavljači uspeli
većinu onih pravih filmova da omaše. Biće ga svakako na nekoj mojoj listi, ako
je ikad budem pravio.
Zaplet čini serija boks-mečeva između zapovednika
logora (Nemca) i logoraša (Slovaka), koji su obojica pre rata bili bokseri, kao
i zanimljiv odnos koji se vremenom između njih uspostavlja. A ambijent? Nepregledne
bodljikave žice, metri i metri između direka. Stražarske kule s kojih u mraku
blešte svetla. Krcate spavaonice. Alarmi koji odjekuju u noći. Zloslutni dim
koji se vije iz dimnjaka, a kroz njega se na mahove probija sunce. Taj prizor,
u kombinaciji sa ljudskim krikom iz ofa, i sa kadrovima u kojima vidimo
predmete ostale na mestu gde je do malopre stajala grupa ljudi – među najvišim
je dometima ovog filma. Međutim, u celini gledano, život u logoru nije
predstavljen onako ubedljivo kako je to, recimo, učinio Aleksandar Tišma u Upotrebi čoveka.
Sad ja to, dabome, moram da citiram: „Ukazala se jedna
visoka ograda od bodljikave žice, a iza nje na stotine spodoba kakve još nikad
u životu nisam videla, mršavih, sivih, ogromnih, iskolačenih očiju u kvrgavim
glavama bez kose, s nekakvim krpicama u istanjenim rukama kojima su pred sobom
mahale. ʼLudaci!ʼ, šapnuo je neko, i mi smo začas poverovale, jer se drugo
ništa i nije dalo poverovati.“
Doduše, i teško je takmičiti se s ovim.
Zanimljiviji su sami likovi i odnos u koji bivaju
uvučeni. Taj aspekt filma funkcioniše vrlo dobro, drži pažnju i čini ono što
treba – da gledalac želi da vidi šta će se sledeće desiti. Mečevi između njih
dvojice čvorišne su tačke zapleta. Oni postepeno postaju sve teži kako se
primičemo naizgled ključnom događaju – velikoj borbi u deset rundi, pred
publikom sačinjenom od kojekakvog nacističkog ološa. Za ovim međutim sledi
prava kulminacija – jedna jedina runda, u tišini i osami, tokom koje sve maske
padaju.
Ovaj film uglavnom ima ono što treba da ima – likove prema
kojima se može osetiti simpatija ili osuda, dobro izvedene scene mečeva i
interpersonalne relacije koje se manifestuju kroz bokserske udarce.
Tok radnje tako je konstruisan da omogućava da
sagledamo celokupnost složenih i protivrečnih osećanja koja se u njihovim glavama
roje. Samoljublje, svojeglavost i želja da se neka svoja pravda istera postoje
kod obojice. Pritom, i jedan i drugi imaju izraženu moralnu komponentu, ali ovi
malopre pomenuti činioci rukovode njihovim postupcima, pokazujući se važnijim.
Ti su činioci, izgleda, i fundamentalni pokretači svekolikog ljudskog delanja.
Bokser
i smrt je film o
dvojici ljudi koji se sreću na strašnom mestu, na samom dnu ljudskog stradanja,
pri čemu njihova individualnost izbija u prvi plan, uprkos tome što bi je u
datim okolnostima, s obzirom na sve postojeće pritiske, bilo pametnije
suspregnuti i zatomiti.
Нема коментара:
Постави коментар