E, tim povodom izašao je tribjut, a ja inače veoma volim tribjut albume. Uvek mi je zanimljivo da slušam pesme koje već znam napamet, a koje su opet na neki način potpuno nove, pa da vidim ko učestvuje, pa ko je koju pesmu izabrao, pa šta je od nje napravio.
Ovde opet podsećam na moju listu kanonskih albuma – može se videti da je Gaj Klark na njoj jedno od zastupljenijih imena. A zastupljeni su vala i mnogi koji pevaju njegove pesme na ovom tribjutu (2 CD-a, 30 pesama) – pre svih teksaska ekipa: Lajl Lovet, Džo Ilaj, Stiv Erl, Rodni Krouel. Lepo društvo, nema šta.
A ko se seća teksta Pegaz od stiropora, objavljenog u Ritmu tamo neke od onih odvratnih godina (Cančuga i Anton su bili na naslovnoj, bio je aktuelan album Kiselo i slatko), zna da je Old No 1 prva ploča tzv. novog kantrija. Da ne pričam sad kakvo je čudo od ploče Old No 1 i kako zvuči ono kad Gaj Klark izgovori: Come on, Jack, that son of a bitch is cominʼ. To je za mene jedan od najuzbudljivijih trenutaka kantri istorije. Ovde to izgovara Vili Nelson, jedan od predstavnika stare garde na ovom tribjutu (on je, dabome, stariji i od samog Gaja Klarka). Od ovih drugih matorijih, ima ih iz generacije koja je debitovala sedamdesetih, manje-više tih godina kada i Klark (Kris Kristoferson, Teri Alen, Emilu Haris, Džo Ilaj), pa onda onih koji su prve albume izdali osamdesetih (Lajl Lovet, Stiv Erl, Robert Erl Kin), a ima dabogme i mnogo mlađih, recimo sjajni Teksašanin Hejs Karl, rođen godinu dana nakon što je Gaj Klark objavio prvu ploču. I on je bio na mojoj listi kanonskih albuma, naravno.
Ima bogami i muzičara s pedigreom – tu je Džon Tauns van Zant II, koji je povodom ovog albuma dao vrlo zanimljivu izjavu. Kaže Džej Ti: „My dad and Guy were best friends. My dad was quick burning. Guy was stable and dependable. He was a lot of things my father wasn’t.“ Eto, tako vam je to. Gaj napuni sedam banki, a Tauns eno ga pod zemljom već 15 godina, a jedva je prešao pedesetu. Karakter i mentalni sklop mnogo toga određuju, pa kome se kako zalomi. I posle nema nazad. Inače, Džon Tauns van Zant II ima sina od nekih 6-7 meseci, koji se zove Džon Tauns van Zant III.
E sad, pošto sam ja velika seljačina u duši, meni je za srce naročito prirasla pesma Homegrown Tomatoes sa Klarkovog remek-dela Better Days iz 1983. Ovde je to otpevao jedan sjajan i prilično opskuran muzičar s čijim se opusom ja još nisam upoznao kako valja. Njegovo ime je Rej Vajli Habard i on je takođe bio na mojoj listi kanonskih albuma. Daklem, on je pre dve godine izdao album malo dužeg naslova A. Enlightenment B. Endarkenment (Hint: There is No C), koji predstavlja ono mračnije lice kantrija koje se bavi smrću, apokalipsom i takvim temama, sagledanim iz ruralno-religiozno-opičene vizure. Po tom „country death song“ senzibilitetu, ta ploča može se svrstati u isti koš sa albumima kakvi su Hallowed Ground grupe Violent Femmes, I See A Darkness Bonija Prinsa Bilija, World Without End Boba Frenka i Džona Marija ili Death Songs for the Living grupe Gob Iron. Elem, individua zvana Rej Vajli Habard je oguljenom, raspuklom glasinom rasturila ultimativnu Klarkovu ruralnu pesmu o domaćem paradajzu. A meni ne preostaje drugo doli da, kao Klark i Habard, na kraju poručim: kad jednog dana riknem, nemoj da me saʼranjujete na groblju – krnite me u baštu da đubrim domaći paradajz!
Gaj Klark, živeo sto godina!
Нема коментара:
Постави коментар