субота, 10. децембар 2011.

Nazaren (Nazarín) 1959.



***(*)
3+

U suštini, ovo je slično Simonu pustinjaku, s tim što je Simon, po mom mišljenju, znatno bolji film. I jedno i drugo Bunjuelovo delo za glavnog junaka imaju ljude koji su zapeli da žive u skladu s nekom svojom interpretacijom hrišćanske doktrine i da se odreknu svega ovozemaljskog. I Simon i otac Nazario su u tome nepopustljivi i beskompromisni, ali oba filma prikazuju uzaludnost tog njihovog samopregora i vrline u svetu ovakvom kakav je. Po mom mišljenju, to je znatno uspešnije urađeno u Simonu. Na stranu to što je ovaj film i atraktivniji za gledanje, bitno je da je u njemu radnja znatno zgusnutija i ona potpuno neočekivana kulminacija na kraju, u kojoj se preskaču vekovi i sažima čitava hrišćanska era, utoliko dobija jači udar. Radikalna suprotstavljenost dvaju ambijenata, Simonove pustinje, koju gledamo tokom većeg dela filma, i onog kluba koji vidimo na kraju, savršeno ilustruje logiku sveta i razvoja čovečanstva, koja neumitno vodi ka „radioaktivnom mesu“ i u kojoj napori ljudi kakav je Simon nemaju nikakvog značaja.


Nasuprot ovoj napregnutoj strukturi Simona pustinjaka, gde je čitava radnja, sa sve tim rezom na kraju koji udara pravo u glavu, spakovana u četrdesetak minuta, Nazaren je dugometražni film, koji u sebi ima poprilično logike pikarskog romana, pa deluje donekle nekoherentno. U pitanju je ekranizacija knjige Benita Peresa Galdosa, koji je bio neka vrsta španskog Balzaka. Pansion u kojem na početku filma junak živi liči na pansione iz Balzakovih romana, na one rupe u kojima su smeštaj nalazili Ežen de Rastinjak, Lisjen de Ribampre i ta ekipa. Čak je i čitav milje sličan, iako poprište radnje ovde nisu sirotinjske četvrti Pariza već sirotinjske četvrti Sijudad Meksika, a epoha nije sredina XIX veka, već nešto kasnije – kraj XIX ili početak XX veka. Dakle, tu je neka gramziva gazdarica i raznorazni polusvet, a okolo se smucaju bludnice, kako bi se to nekad reklo. E sad, kad se tu upletu neka suicidalna lujka i jedna bludnica koja u svojim tlapnjama vidi lik Hrista kako se, sa sve onom krunom od trnja, podrugljivo kezi, onda čitava atmosfera, umesto na Balzaka počinje da vuče na Dostojevskog.


No, ni to ne traje toliko dugo. Otac Nazario, ta bludnica i ta lujka napuštaju grad i kreću na put, gde se potucaju od nemila do nedraga, poput junaka pikarskog romana. Ove dve žene jedine su koje beskompromisne hrišćanske nazore oca Nazarija posmatraju s odobravanjem. U dodiru sa svima ostalima, uključujući i samu katoličku crkvu kojoj Nazario pripada, oni predstavljaju samo smetnju i teret. Ostatak filma sastoji se iz epizoda kojima se to iznova i iznova potvrđuje.


Jedna od njih je ona u kojoj žrtva kuge pred smrt odbacuje boga, a traži nešto drugo. Toga nema kod Peresa Galdosa, već je Bunjuel tu epizodu preuzeo iz dela Dijalog sveštenika i samrtnika jednog drugog pisca, koji je inače veoma prisutan u njegovim filmovima. No, možda je najzanimljivija scena u zatvoru, gde apsenici tuku i ponižavaju oca Nazarija i bukvalno s njim brišu patos, a on im kaže (pazi sad ovo, moram velikim slovima, vredi istaći!): 

Por primera vez en mi vida me cuesta trabajo perdonar. Y les perdono porque es mi deber de cristiano. Los perdono. Pero tambiÉn los desprecio. Y me siento culpable por no saber separar el desprecio del perdÓn.

To jest: „Prvi put u životu teško mi je da oprostim. I opraštam vam zato što je to moja hrišćanska dužnost. Opraštam vam. Ali vas istovremeno i prezirem. I osećam se krivim zbog toga što ne umem da razdvojim prezir od oproštaja.“
Ta replika i ta situacija, kao i ona slika odvratno iskeženog Hrista spadaju u filmske prizore koji se pamte. Tako da u ovom filmu ima dobrih elemenata, jedino mi smeta što oni nisu bolje raspoređeni i uklopljeni u jednu koherentniju i zbijeniju strukturu koja bi im dala jače značenje.

Нема коментара:

Постави коментар