Pravilo igre (La Règle du jeu) 1939.

****(*) 

5 –

Tekst koji sledi bio bi verovatno mnogo interesantniji da mogu da podrijem reputaciju ovog filma, da pokažem kako je precenjen, da budem subverzivan. No, bojim se da ću ipak morati da se pridružim horu glasova koji Pravilu igre već decenijama peva panegirike. To dabome ne treba da znači da ja uvek aplaudiram opšteprihvaćenim vrednostima, daleko bilo. Građanin Kejn, recimo, od mene nikad ne bi dobio peticu. Ali ovo vala ʼoće. Pa makar i s minusom.

Što rekô Gogoljev Sobakevič iz Mrtvih duša, „u ovom gradu ima samo jedan valjan čovek, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja“. E, u ovom filmu se ne zna ko je veće đubre od koga, ko je prefriganiji i namazaniji svim farbama. A ona jedina dvojica koji to nisu, oni su prosto kretenčine.

Igra u naslovu filma ista je ona igra o kojoj je i Džo Saut pevao u pesmi Games People Play (nazvanoj, ako se ne varam, po knjizi psihologa Erika Berna):

Oh the games people play now

Every night and every day now

Never meaning what they say now

Never saying what they mean.

Ovde se igre igraju sve u šesnaest. Veliko je zamešateljstvo na delu. Kristin je supruga markiza Šenea, a ašikuje sa Sen Obenom, dok su u nju beznadežno zaljubljeni blesavi pilot Andre Žirije i debeli parazit Oktav, koji svuda gura svoj nos. A njen, pa, muž, markiz Šene, ašikuje sa madam De Mara. Za to vreme, i služinčad se naveliko pustila u promet: markizina iskusna služavka Lizet udata je za sirovinu Šumahera (koga Francuzi zovu Šumašer), a maltene njemu na oči ašikuje s Marsoom, jednim mufljuzom koji pliva gde god da ga baciš. I sve se to, kao, krije, ali se naravno sve zna.

Lepo kaže debeli Oktav (koga inače igra sam debeli Žan Renoar): „Takvo je vreme došlo. Danas svi lažu. Farmaceutske kuće, vlade, radio, filmovi, novine. Zašto i obični ljudi poput nas ne bi lagali?“

I u takvom poretku stvari, dva lika, Andre Žirije i Šumašer, prave tešku grešku, pa pokušavaju da budu pošteni. Svašta od njih, stvarno. I zbog toga, dabome, obojica izvuku deblji kraj, ili što bi se to danas reklo – najebu. I to kô žuti. A lepo kaže Kristin: „Dobar je Andre Žirije, samo je suviše iskren. A iskreni ljudi su strašno dosadni.“ I stvarno, i Žirije i Šumašer su dosadni kô proliv. To njihovo poštenje, unutar datog konteksta, uopšte od njih ne čini neke moralne gorostase, već samo kod gledaoca izaziva nelagodu i spremnost da ih osudi što ne shvataju gde se nalaze i s kim imaju posla. Tako Žirije predlaže Kristini da ode kod njegove majke na selo dok on s njenim mužem ne raspravi stvar. Jeste, prijatelju, ʼoće to.

Što se tiče potencijalno najodvratnijeg lika, izbor je ovde baš širok, ali što se tiče najodvratnije scene – stvari su jasne. U pitanju je scena lova. Daklem, dokona francuska aristokratija otvara artiljerijsku paljbu na zečeve i fazane koje im hajkači bukvalno dovedu na noge. I to je sad kao neka zabava i neki sport, šio mi ga Đura. Kada se ukaže prizor zeca koji se grči u ropcu i ispušta dušu, postaje jasno da je vrag odneo šalu i da se to nama u facu kezi nakaradno lice ove uglađene i umivene francuske bratije. A i da naše sopstveno nije mnogo lepše.

Inače, to nakaradno lice ne vidi se često – ono je namazano svakojakom šminkom i namolovano najlepšim bojama. Ovaj film je, uostalom, neka vrsta komendije. Ima u njemu i jurnjave i burleske, otuda onaj minus pored petice, ali to i ne smeta bogzna koliko. Renoar svoje delo nadovezuje na tradiciju nekih francuskih komedija i farsi, koje ja nisam čitao, pa meni zato pomalo liči na one Čehovljeve nazovi komedije. Nije da nema sličnosti. I ovo se dešava na seoskom imanju (superluksuznom), i ovde ima desetak manje-više ravnopravno važnih likova, i ovde su na delu raznorazni ljubavni trouglovi, četvorouglovi, poligoni, paralelepipedi i ostale geometrijske konfiguracije. I na kraju krajeva, ovo je komedija taman toliko koliko su Galeb i Višnjik komedije (a treba se setiti da ih je Antoša Čehonte upravo tako etiketirao). To je takva vrsta komedije da čoveka muka uhvati.

Pravilo igre se pojavilo u bioskopima dva meseca pre nego što će se bombe sručiti na Varšavu. Tog leta 1939. jedan moj deda imao je devetnaest godina, a drugi četrnaest i po. Dakle, ovaj film pripada jednoj sasvim drugoj epohi, a uz to i baštini dramske elemente karakteristične za još starije periode – za XIX i XVIII vek. A opet, meni danas on izgleda sasvim moderno. Jeste da on priča jednu starinsku priču, ali do koske natopljenu gorčinom i cinizmom, bez trunke patetike, moralizatorstva ili bolećivosti. Pritom je to izvedeno na jedan krajnje rafiniran i ne toliko direktan način, sve onako u rukavicama. Eto, moj i jedan i drugi deda su se odavno prestavili, ja sam već matora konjina, a ovaj film i dalje deluje skroz uverljivo i potpuno odgovara sadašnjem senzibilitetu.

I pored sve svoje stilizovanosti, i pored toga što naoko može izgledati arhaično, osnovni utisak jeste da je ovaj film istinit. Ti likovi, iako su krajnje antipatični i upuštaju se u odnose koji nisu bogzna kako životni, uvek reaguju i rezonuju na način koji prepoznajete kao uverljiv, autentičan i jedino moguć. Niko tu nije sisao vesla, svi su iskusni i svi znaju od čega se živi (osim one dve budale). Renoarov film na gorko-podsmešljiv način govori o onim igrama koje morate svakodnevno da igrate prilikom svake interakcije s drugim ljudskim bićima, o tome koliko morate biti prekaljeni i kakve sve veštine morate usvojiti i osobine poprimiti da biste mogli da funkcionišete i o tome koliko ste spremni da osudite i otpišete sve one koji – da lʼ zato što su ludi, da lʼ što im noge smrde – ta pravila ne poštuju, nego uporno kô budale pišaju uz vetar.