LOS AÑOS OCHENTA, VOL. 2

Nemam pojma šta da kažem o ovom izboru. Ideja je bila sledeća. Pod jedan, ovo nisu stvari koje se smatraju laganim hitovima, već imaju malo ozbiljniju reputaciju. Pod dva, njihovi izvođači bili su veoma omiljeni u našoj sredini, i to ne kod širokih slojeva publike, već kod ljudi u čiji ukus ne treba sumnjati. I treća zajednička karakteristika ovih pesama i izvođača jeste to što se meni uopšte ne sviđaju. Šta da se radi – ja, eto, nikad nisam voleo ni Smitse ni U2 ni REM, i nisam bio ni đokista ni mikista. RHCP su grupa koja mi uopšte ne leži, Metalika i GNR su mi potpuno neslušljivi, i da ne nabrajam dalje. Sve u svemu, ovde su skupljena neka od najvećih i najcenjenijih imena osamdesetih, ali ja se, kad slušam tu muziku, osećam kao da sam zabasao na tuđ teren. 

Evo plejliste

1. Beastie Boys – You Gotta Fight For Your Right To Party

2. Metallica – Master Of Puppets

3. Faith No More – Epic

4. Guns N Roses – Paradise City

5. The Cult – Love Removal Machine

6. Public Enemy – Don’t Believe The Hype

7. Bauhaus – Kick In The Eye

8. The Sisters Of Mercy – This Corrosion

9. New Order – Blue Monday

10. Depeche Mode – Stripped

11. Tom Waits – Rain Dogs

12. The Smiths – How Soon Is Now?

13. U2 – I Still Haven’t Found What I’m Looking For

14. Red Hot Chili Peppers – Knock Me Down

15. Joy Division – Love Will Tear Us Apart

16. The Stone Roses – I Wanna Be Adored

17. Nick Cave And The Bad Seeds – The Mercy Seat

18. The Clash – Rock The Casbah

19. The Cure – In Between Days

20. R.E.M. – It’s The End Of The World As We Know It And I Feel Fine

OSAMDESETE, KOMPILACIJA

Leto je, pripekla zvezda, pa sam rešio da se malo bavim aktivnostima od kojih nema dibidus nikakve fajde (kao da inače radim nešto drugo). Tako je nastala ova kompilacija muzike iz osamdesetih na četiri diska, na svakom po 20 pesama.

Princip je sledeći. Prvi disk – notorni hitovi. Drugi disk – malo ozbiljnije stvari, i to od onih izvođača koji su u našoj sredini uživali široku popularnost, a koji mojim ušima nikad nisu bogzna kako prijali. Treći disk – muzika koja strogo uzevši ne spada u ono što ja slušam, ali mi se dopada i relativno mi je bliska. Četvrti disk – moji favoriti iz pomenute decenije.

Dakle, idemo: los años ochenta, vol. 1

Notorni hitovi. Dobro, neke od onih baš najnotornijih sam namerno preskočio, ali verujem da su ovih 20 pesama ekstremno prepoznatljive i da većina ljudi može da ih identifikuje već na prvi ton. Neke od njih znam onoliko dugo koliko znam za sebe i takoreći sam ih posisao s majčinim mlekom. Nije da sam bogzna kako lud za ovom muzikom. Ipak, prija mi da ove pesme povremeno čujem na radiju, recimo u kolima, pošto ih neke stanice i dan-danas emituju, a moja sestra je na radiju u kolima memorisala sve neke takve stanice. Međutim, pošto je benzin ekstremno skup, ne vozim baš često, pa se tako i slušanje ove muzike svodi na odgovarajuću meru.

Sledi plejlista (može se skinuti odavde)

1. Survivor – Eye Of The Tiger

2. Pretenders – Don’t Get Me Wrong  

3. Michael Sembello – Maniac

4. Sade – Smooth Operator

5. Vaya Con Dios – Just A Friend Of Mine

6. Belinda Carlisle – Heaven Is A Place On Earth

7. Bangles – Manic Monday

8. Cyndi Lauper – True Colors

9. Kim Wilde – Cambodia

10. Tanita Tikaram – Twist In My Sobriety

11. Bonnie Tyler – Total Eclipse Of The Heart

12. Berlin – Take My Breath Away

13. Black – Wonderful Life

14. Alphaville – Big In Japan

15. Desireless – Voyage, Voyage

16. Eurythmics – There Must Be An Angel Playing With My Heart

17. Human League – Donʼt You Want Me

18. Men At Work – Down Under

19. Culture Club – Karma Chameleon

20. Billy Idol – Dancing With Myself 

Novac (L’argent) 1983.

***(*)

4 –

Nisam vam ja neki ljubitelj Bresona.

Jedna od epizoda kojih se odmah setim kad je reč o ovom reditelju jeste sporadičan smeh u sali Kinoteke pre nekih desetak godina tokom projekcije jednog od njegovih ranijih filmova. Jasno, nije to Breson snimio nikakvu komediju, već je smeh bio izazvan nepodudarnošću senzibiliteta, pogleda na svet i shvatanja morala između junaka u filmu čoveka koji se ubraja među najveće francuske reditelje s jedne i beogradske publike na prelazu iz XX u XXI vek s druge strane. Posetioci muzeja Kinoteke smehom su dakle reagovali videvši na platnu nešto što su prepoznali kao zastarelo i prevaziđeno.

E sad, Novac, poslednji film ovog reditelja, oduvek mi je delovao daleko modernije od poznatog mi dela ostatka njegovog opusa, pa evo od duga vremena reših da ga repriziram.

Tvrdnja da taj film izgleda moderno postaje još čudnija ako se zna da je Breson kad ga je snimio imao osamdeset dve (i ciframa: 82) godine. Film je inače nastao po pripoveci Lažni kupon (Фальшивый купон) Lava Tolstoja, a valja znati da je bradati Rus kad je napisao tu priču takođe bio poprilično mator, mada ipak nešto mlađi od Francuza. Imao je sedamdeset šest godina. Evo dakle primera kako dva autora u prilično poznoj i poodmakloj starosti uspevaju da proizvedu ne samo relevantna, nego i vrlo moderna dela (Bresonov film je to i po formi, a Tolstojeva priča ne toliko po formi koliko po senzibilitetu).

Kad sam već kod Tolstoja i njegovih pripovedaka, moram reći da je po meni on verovatno najbolji autor koji se u tom žanru ikada ogledao. Iako se njegovo ime pre svega vezuje za one mamutske romančine, za mene ipak Smrt Ivana Iljiča i Otac Sergije predstavljaju vrh njegovog opusa. Ko nije dosad, nek ne žali truda da proveri.

Lažni kupon je takođe vrhunski egzemplar žanra. U pitanju je poprilično haotična priča. Ima mnoštvo likova koji međusobno nisu u bogzna kako logičnoj vezi (tačnije, mnogi od njih nisu ni u kakvoj vezi jedni s drugima) i Tolstoj se naizmenično bavi čas ovima, čas onima, uvodi nove kako mu padne na pamet, a stare napušta. Ipak, postoji nešto što ih koliko-toliko povezuje. Svi su oni, ili bar većina njih – „zaljubljeni u smrt“, kako se kaže u jednoj pesmi grupe Butthole Surfers kroz koju takođe defiluje kohorta prilično bizarnih likova koji isto tako uglavnom nemaju nikakve veze jedni s drugima.

Kroz celu pripovetku Lažni kupon provlači se jedna ista antropološka slika. Tolstojevi junaci su naime s jedne strane slabi i ranjivi, a sa druge zli. Matori Rus pokazuje koliko je lako čoveka povrediti i naneti mu zlo i koliko će se on brzo i lako slomiti, a opet koliko je malo potrebno da bi ga okolnosti navele da sam nanosi zlo drugima.

Priča sadrži dosta kulturoloških i društvenih elemenata karakterističnih za Rusiju skraja XIX i početka XX veka. Tu su revolucionari-fanatici, sirovi i primitivni seljaci, religiozni mistici, krađe konja, ubistva, robijanja. U pojedinim epizodama podseća na Andrejevljevu Priču o sedmoro obešenih. Ista atmosfera, isti socijalni milje. I naravno, sveprisutnost smrti. Uostalom, njih dvojica su verovatno bili najveći majstori pripovedanja o tom fenomenu. A Tolstoj se ovde – pomalo neočekivano za one čitaoce koji se sećaju Smrti Ivana Iljiča, priče Tri smrti ili onog sjajnog opisa agonije i umiranja Ljevinovog brata u Ani Karenjinoj – više bavi nasilnom, nego prirodnom smrću.

Kod Bresona atmosfera nije toliko sirova kao kod Tolstoja – radnja je iz zaostale ruske provincije prebačena usred Pariza, i to nekih osamdesetak godina kasnije. Sve deluje mnogo stilizovanije i sofisticiranije, ali zato iz filma izbija atmosfera jezive hladnoće i dehumanizovanosti. Svi su spremni da bez mnogo uzbuđivanja, prilično perfidnim sredstvima (poturanje lažnog novca, lažno svedočenje) nanesu zlo svom bližnjem.

Atmosferi doprinosi Bresonov do koske ogoljen i minimalizovan stil. Kad gledate Novac, odmah vam postane jasno od koga je Kaurismaki pokrao štosove u Devojci iz fabrike šibica (Tulitikkutehtaan tyttö). Oba filma, pored sličnog stila, imaju i sličnu tematiku – jedan/na običan/na mladić/devojka sticajem okolnosti postaje višestruki ubica.

Pri kraju filma, atmosfera nečovečne hladnoće ustupa mesto nečem mnogo luđem i bizarnijem. Izuzetno stilizovani prizori veoma krvavog nasilja počinju da se nižu (ipak, sa mnogo elipsi, tj. izostavljanja), a svi su prikazani sasvim ravnodušno, kao da se radi o nečemu običnom, bez dizanja bilo kakve larme. Događaji kao da su izmakli svakoj kontroli i postali potpuno razulareni, ali s druge strane, predstavljeni su sa izuzetnom strogošću i ekonomičnošću. Taj disbalans čini ih još neobičnijima i možda više pretećim nego što bi inače bili. A tu, dabome, leži i glavni kvalitet Bresonovog filma.