Reših
da sa čitateljstvom ovog bloga podelim još jednu plejlistu, ovog puta s muzikom
nešto novijeg datuma. Praćenje aktuelnih tokova u muzici, filmu ili bilo kojoj
drugoj oblasti oduvek me je zbunjivalo. Ja sam od onih koji ne umeju da
prepoznaju nove vrednosti i da odvoje žito od kukolja. Tek mnogo kasnije mi
dođe iz dupeta u glavu, ali sve je to naknadna pamet. Zato se mnogo bolje
snalazim sa osamdesetima negoli recimo sa prošlom decenijom. Ipak, ovog puta
sam rešio da se pozabavim baš tim periodom (da ne kažem: vremenskim periodom),
i to drugom polovinom prohujalog desetleća (a to su godine koje privatno mrzim
iz dna duše).
Dakle,
lista je prilično nedokuvana, a obuhvata muziku iz tog vremena koja je mojim
ušima najviše prijala. Mnogi su veterani tada snimili odlične ploče (Džon
Hajat, Tom Rasel, Bob Frenk, Rej Vajli Habard, Badi Miler, Livon Helm i boga
pitaj ko sve ne), ama ja sam se ovom prigodom opredelio da na listu turam koliko-toliko
mlađe izvođače – tako da je ona dobrim delom napučena ekipom koja je rođena
sedamdesetih i osamdesetih, a debitovala u prvoj deceniji XXI veka.
Uglavnom
je tu reč o kantri/amerikana ugođaju, a lista ima muški i ženski blok. Pa tako
u ovom prvom najpre u oči upada Džastin Tauns Erl, a kako i ne bi kad ima tako
rečito ime. Pridružuju mu se njih petorica, prilično nasumično odabrani. Ne
znam koliko su reprezentativni (Hejs Karl i Rajan Bingam to verovatno jesu),
ali silom prilika zapade im da predstavljaju jednu određenu generaciju muških
kantri glasova – pa sad, volj’ vam američka subotnja noć, volj’ vam slika
ćaleta pre nego što je poginuo u Vijetnamu.
Što
se tiče žena, ima i tu muzikantkinja s pedigreom. Njih predstavlja Pijeta
Braun, ćerka Grega Brauna, koja ovom prilikom u mislima razgovara s Loretom. A
njena koleginica Sani Svini razgovara s drugom jednom kantri heroinom Ajris de
Ment, dok se mlađahna Kendel Karson prpošno predstavlja publici, objavljujući
na sva usta kako voli velike kamione i momke s poganim rečnikom. Heder Voters
je hladna, oštra, decentna i to joj odlično stoji. Ama po meni sve ih je
nadmašila Robin Ludvik, pevaljka u čijoj porodici takođe ima dosta muzičara,
manje ili više poznatih. Čini mi se da je tu reč o najboljem ženskom glasu u
novijem kantriju, ama ne treba mi mnogo verovati.
E,
za kraj sam ostavio nekoliko kurioziteta. Nakon muškog i ženskog bloka sledi
opskurni tip po imenu Sem Bejker, čovek koji se generacijski nikako ne uklapa u
ovo što mu je prethodilo, jer je od svih ovih momaka i devojaka bar 20–30
godina stariji. Pa otkud taj Sima Pekar ovde među mlađarijom? E, zato što je on
debitovao 2004, kad mu je bilo pet banki, a tri godine kasnije snimio je apsolutno
remek-delo Pretty World, sa kojeg će
ovom prilikom ispričati nešto o pesmi Waiting
Around to Die.
Za
njim sledi „ulični trubadur“ Majkl Ubaldini, opet jedan do panja opskurni tip o
kojem ne znam bogzna šta. Ali slušajte samo ove stihove:
I
just kept on strolling, some students offered me a ride
They
drove a BMW, so I climbed on inside
They
were all wealthy and rich, they hung out with the poor
They
said the poor canʼt think for themselves, so they had to teach them more
One
of them asked me point blank have I ever read Marx
I
said Harpo was my favorite, but Groucho had the spark.
He
threw me out of his car, said I was an imperialist
I
said I’m an ordinary working stiff, thank you for the lift.
Šta
reći osim: bravo, majstore, skresao si im u brk.
Нема коментара:
Постави коментар