Pepeo i dijamant (Popiół i diament) 1958.

***** 

(5)

  

Vala, ako ovo nije jedan od najboljih i „najikoničkijih“ prizora ikad viđenih na filmu, onda stvarno ne znam šta jeste. Ovo je bre bolje od onog kad Maks fon Sidov igra šah sa smrću na obali, kad Keri Grant bega od poljoprivrednog aeroplana ili kad se Džek Nikolson kezi kroz ona vrata.

Elem, Pepeo i dijamant sam gledao, čini mi se, tri puta. Ali nakon prva dva gledanja, on uopšte nije spadao u moje omiljene filmove niti je na mene ostavljao bogzna kakav utisak. Međutim, posle ovog trećeg gledanja stvari su se promenile. To samo pokazuje koliko nisam imao pojma i koliko nisam shvatao šta je to film.

Dakle, v čjom djela, što bi rekô jedan pisac i kolumnista. Ovo je film koji meni ni tematski, a ni po senzibilitetu nije naročito blizak. Verujem da me je to sprečavalo da prepoznam njegove prilično očigledne kvalitete. Ja sam valjda u filmovima tražio nešto što se podudara sa slikama i idejama koje inače nosim u glavi i kao najbolje filmove birao sam one koji na umetnički najuspeliji način trasponuju baš takve slike i ideje. A pretpostavljam da nešto slično rade i mnogi drugi gledaoci, pa i oni profesionalni koji sebe nazivaju kritičarima. Jer recimo, ako vi volite rege muziku, vama će i neka ne baš najbolja rege pesma biti bolja od neke vrhunske kantri pesme, na primer. To je s jedne strane ograničavajući faktor, a opet nerviraju me i oni gledaoci i kritičari koji se lepe za one kanonske filmove o kojima vlada uvreženo mišljenje kao o remek-delima, a koji mogu biti veoma dosadni. Jer, šta da radim s filmom koji se mene lično ni najmanje ne dotiče i koji mi ništa ne govori, ali je umetnički uspelo delo? Nisam pametan. Čitajte Hjuma, zna on ponešto o svemu ovome.

Uglavnom, dok sam gledao Pepeo i dijamant, nekako sam svoje lične afinitete gurnuo pod tepih, a priklonio se opštijim umetničkim i estetskim kriterijumima. Nisam, dabogme, to učinio svesno, već je to nekako išlo samo od sebe. Volim da mislim da je to zbog toga što sam postao malo zreliji filmski gledalac (posle onoliko pogledanih filmova i godina koje sam nabio u guzicu, stvarno bi i trebalo, ali sa mnom se nikad ne zna) i da sam se koliko-toliko približio onome što Hjum naziva merilom ukusa.

Sve u svemu, to mi je omogućilo da ukapiram kako je ovaj film Andžeja Vajde čista perfekcija. U pitanju je struktura čiji su svi činioci usklađeni kako treba i koja se naravno ne svodi na puko formalno savršenstvo, već iza nje stoje kompletni, životni likovi i zaokružena slika sveta.

Pepeo i dijamant odvija se u vrlo precizno omeđenom vremenskom i prostornom odsečku – vreme: najvećim delom, noć i sledeće jutro; prostor: najvećim delom, jedan hotel i njegova okolina. Jasno, nije odabran bilo koji vremenski isečak, već sasvim određeni – reč je o jednom odsudnom istorijskom trenutku. U to malo vremena i prostora Vajda sabija kompletnu sliku jednog društva, zahvaćenog unutrašnjim previranjima i dubokim podelama, koje u sudbonosnom času treba da se odluči kojim će putem krenuti i kojem će se carstvu privoleti. Glavni likovi rastrzani su između kolektivnog i privatnog, između svojih uverenja i onoga što čini stvarni život. Iako film prikazuje samo jedan dan, dva glavna lika predstavljena su kao celovite ličnosti koje nose sa sobom svakojaka bremena iz prošlosti. U isto vreme, zbivanja su namerno učinjena do neke mere artificijelnim i izmeštena su iz logike svakodnevnog života. Vajda se ne drži doslovnog mimetičkog načela, već smišljeno zgušnjava događaje da bi ih učinio plastičnijim i ogoljenijim.

Priča se saopštava kroz niz izvanredno upečatljivih slika, koje možda ikonografski nisu ono što ja inače volim da gledam, ali su neosporno prelepe. I ambijenti i pokreti likova i kompozicija kadrova – lepo se vidi koliko je sve to promišljeno do najsitnijeg detalja i koliko sve ima svoju svrhu. Svaka pojedinačna scena (jedno, drugo i treće ubistvo, žena koja bogoradi, ašikovanje s konobaricom, paljenje čaša s alkoholom – ma sve) predstavlja po jedno prilično zaokruženo remek-delo, a opet sve služe celini.

Ovakav spoj minuncioznog formalnog savršenstva i jedne vrlo ozbiljne i obuhvatne supstance, koji funkcioniše na svim planovima od najsitnijeg (detalji u kadru) do najkrupnijeg (slika društva u jednom odsudnom trenutku) nisam baš često viđao. Nema mi druge nego da konstatujem da je Pepeo i dijamant delo prvog reda. Petica kô vrata i poklon do zemlje.