Na
ovom spisku verovatno postoji i izvestan broj „pogrešnih“ filmova. Šta da se
radi! Verujem ipak da je više onih „pravih“. Za Malteškog sokola ili recimo Pepeo
i dijamant teško se posle svih ovih godina koje protekoše od njinog
nastanka može reći da su na bilo koji način „pogrešni“. Da su u pitanju „pravi“
filmovi, potvrdilo se do danas sto puta. Za neke druge koje sam odabrao, to već
nije toliko sigurno. S druge strane, postoji određeni korpus „pravih“ filmova u
kojima, međutim, ja i posle više gledanja nisam uspeo da pronađem ništa ili
gotovo ništa za sebe. Zbog toga se oni nisu našli na ovom spisku. Ali opet, ne
može se sumnjati da su tu u pitanju „pravi“ filmovi, filmovi koji zadovoljavaju
ono „merilo ukusa“ (standard of taste)
o kojem je pisao Dejvid Hjum. Da podsetim, po ovom filozofu, pravi kritičar je
onaj koji poseduje „snažnu pamet, sjedinjenu s istančanim osećajem, usavršenu
iskustvom, izoštrenu poređenjem i oslobođenu svih predrasuda“, a zajednički sud
takvih ličnosti predstavlja „merilo ukusa“. E sad, ako se takvim ličnostima
dopadaju neki filmovi kao recimo Odiseja
u svemiru ili šta ti ja znam, a meni baš i ne naročito, onda sam ja tu u
krivu. Šta se može. Umesto tih „pravih“ filmova, na spisku su se našli neki
„pogrešni“ koji se meni, međutim, iz nekog razloga čine kao „pravi“. Tu nema
pomoći. I ja sam po mnogo čemu „pogrešan“ čovek za ovu rabotu. Uprkos svim
nesavršenostima, teram dalje s filmovima. Bolje od ovoga ne umem.
Golo
ostrvo (裸の島 – Hadaka no shima) 1960.
Veoma
volim filmove o sirotinji, a čini mi se da ovako nešto ni De Sika lično nije
uspeo da snimi. Golo ostrvo može
delovati artificijelno, jer nema dijaloga i junaci sve vreme ne proglave ni
jednu jedinu reč, a može da smeta i to što ceo film izgleda kao parabola i
ilustracija za neku opštu tezu. Međutim, sve mu to opraštam bez premišljanja,
zbog toga što je u pitanju sjajan film. Kad vidim ono dvoje junaka kako po vas
božji dan tegle kofe s vodom na plećima i kako tog tereta samo u vrlo, vrlo
retkim trenucima mogu da se oslobode, onda ja to prepoznajem kao vrhunsku
istinu. Golo ostrvo je film koji se
na jedan neposredan način bavi temom koja možda najviše od svih zaslužuje da se
filmovi njom bave – ljudskom bedom i nesrećom. Osim toga, Kaneto Šindo svoju
priču priča na briljantan način. Ne samo što pokazuje kako su njegovi junaci
vezani za takve elementarne kategorije kao što su zemlja i voda ili smena
godišnjih doba nego odličnim izborom detalja predočava gledaocu koliko
zadovoljstvo, u jednom životu u kojem vam je non-stop neki teret na grbači,
može predstavljati takav događaj kao što je kupanje u buretu na kraju dana. Zaista,
kud ćete bolje od jednog takvog banjanja! Da ne biste možda u spa-centar?
Harakiri (切腹 – Seppuku) 1962.
U
našoj sredini postoji veliki broj gledalaca u čiji se dobar ukus ne može
sumnjati, a koji uživaju u filmovima s borbama mačevima (ili vatrenim oružjem),
krajnje stilizovanim i koreografisanim. Ili u filmovima o junacima-osvetnicima
koji su pretrpeli veliki gubitak, pa su sad, onako mrki i sumorni, puni nekih
unutrašnjih protivrečnosti i mučeni kompleksnošću sopstvenih karaktera, udarili
na svoje zlotvore i čini se da ih ništa ne može zadržati. Što se mene tiče,
takva su me dela mahom ostavljala ravnodušnim ili su mi čak bila odbojna. Harakiri Masakija Kobajašija nije na
ovoj listi zbog toga. On je ovde zato što je u pitanju najuspeliji meni poznati
primer klasičnog sklada. Svi sastavni elementi besprekorno su uklopljeni u
celinu čije proporcije međusobno stoje u optimalnom odnosu. Ambijent i muzika,
recimo, potpuno su u službi priče i doprinose joj na najbolji način. Sama priča
jeste rascepkana, ali se njeni činioci vremenom uklapaju tačno tamo gde treba
da bi ona postepeno bila osvetljena iz svih uglova. Ništa ovde nije napaljeno,
kao što to inače biva u ovakvim filmovima, pa čak i onim dobrim – recimo
filmovima s Klintom Istvudom, koji inače veoma podsećaju na Harakiri. Ne može se poreći da su oni
dobri, ali su, brate, napaljeni i to mi stvarno smeta, pa streljajte me ako
hoćete. Za razliku od njih, ovo je odmereno i ozbiljno delo o čoveku koga je
život „doćerao do duvara“ i koji sad više nema kud osim u nasilnu smrt.
Senke
zaboravljenih predaka (Ті́ні забу́тих пре́дків) 1964.
Ovo
svakako zbog vizuelne komponente. Reč je o filmu punom zadivljujućih slika.
Jedini meni poznat naslov koji se po tome s njim može porediti jeste Sindbad onog ludog Mađara samoubice
Zoltana Husarika. Drugo, ovaj film me vodi u jedan nepoznat, izolovan svet,
koji se valjda nigde drugde ne može videti, a koji mi deluje kao neka naša
zajednička prapostojbina (slovenska, a možda i evropska). Naravno, nije u pitanju
to, ama Senke zaboravljenih predaka
ipak se dotiču nekih primarnih slika koje bi mogle predstavljati ishodište
civilizacije kakvu poznajem. I treće, ovo je film u koji je zguran čitav jedan
ljudski život, a to nije učinjeno na neki dosadan mimetički način, već na jedan
inovativan, mnogo bogatiji i uzbudljiviji. Sastavni deo tog života nisu samo
uobičajena priključenija već i kojekakva narodna predanja, predstave o smrti,
folklorne pesme, igre, obredi i rituali, ali i okruženje u kojem se taj život odvija,
sve do sitnih elemenata kakvi su zemlja, drveće ili kamenje. Sve je to onaj
brljivi Sergej Paradžanov uspeo da integriše u jednu celinu tako da oni ne
predstavljaju spoljašnje ukrase niti se svode na neku zanimljivu eksploataciju
egzotike, već čine neodvojiv, organski deo pripovedne strukture.
Šampion
rodea (Junior Bonner) 1972.
Paf!
Evo nas u sedamdesetima. Nešto sam mislio da će biti više filmova iz
šezdesetih, ama ispade da ih nema baš toliko koje bih mogao nazvati „svojim“.
Ne ulazi se u taj klub tako lako. Međutim, Šampion
rodea je svoje mesto tu odavno obezbedio i zacementirao. Ovo je, uz Divlju hordu (koja se našla među onih 13
„naj-najboljih“) meni najdraži film jednog od najdražih reditelja. A zašto – to
je već objasnio jedan ovdašnji rok novinar, čije ću reči sad navesti. Elem,
veli on, Boner Mlađi, junak ovog filma, ne može da razume kako su se vremena
promenila i kako osam sekundi na leđima pobesnelog bika više ne predstavlja
herojski podvig. „Zaraditi lovu, razviti privatni biznis, uključiti se u
politiku, to su nove vrednosti.“ Koliko su veliki moje nerazumevanje tih „novih
vrednosti“ i moj otpor prema njima – ne umem ni da vam opišem. Uglavnom, zato
je ovo „moj“ film.
Kum
drugi deo (The Godfather Part II) 1974.
O
ovome neću ništa da pričam jer ionako svi sve znaju bolje od mene. Samo
napominjem da ovaj naslov nije na listi zbog nekog svog „značaja“ niti zbog
toga što predstavlja kulturnu činjenicu koja se ne može ignorisati, niti zbog
toga što su replike iz njega možda ušle u svakodnevni govor ljudi – ne shvatam
one koji to navode kao kvalitet nekog filma. Jok vala, Kum dvojka je ovde zbog toga što je u pitanju izvanredan film. Ta kulturološka
vrednost nekog dela i njegov značaj za zajednicu nikad me nisu naročito
interesovali, budući da sebe ionako nikad nisam doživljavao kao deo neke
zajednice – počevši od porodice, pa sve do nacije. Ne mislim da je to dobro,
ali tu se ionako nije radilo o mom svesnom izboru niti me je iko išta pitao.
Fantom
slobode (Le Fantôme de la liberté) 1974.
Mislim
da je ovo najzabavniji film koji sam ikad gledao. Ne može se reći da je
najbolji Bunjuelov, ama jeste moj omiljeni od ovog reditelja. Kad sam ovo prvi
put gledao – ništa pod milim bogom nisam shvatio. A već sam bio u srednjoj
školi i imao sam dovoljno godina da mi bar nešto uđe u glavu. Ali šta se može.
Bistrinom se ionako nikad nisam mogao pohvaliti. Uglavnom, blenuo sam kô tele u
šarena vrata, ništa živo nisam razumeo, ali bio sam potpuno oduševljen. E, na
drugo gledanje sam već polako počeo da shvatam taj mehanizam izvrtanja
stvarnosti kojim se Španac služio. Diskretni
šarm buržoazije je sličan ovome, a uz to je i znatno cenjeniji film. Gledao
sam ga nekoliko puta, međutim nikad nisam mogao da ga prihvatim kao „svoj“. Sve
mi je tu previše natrpano, izuvijano, izukrštano. U Fantomu slobode taj Bunjuelov manir je mnogo pregledniji. Jedna
neverovatno zabavna priča smenjuje drugu, a u svakoj je slika stvarnosti
naopaka i okrenuta tumbe. Možda je presudno bilo to što su priče koje čine ovaj
film više vezane za svakodnevni život. Uglavnom, moja omiljena je ona sa
astalom oko koga umesto stolica stoje ve-ce šolje i za kojim se priča o
proizvodnji govana. Ništa istinitije od toga! U životu sam sto puta imao
priliku da se uverim kako se za astalima najčešće ne radi ništa drugo osim što
se sernja, i to onako baš debelo, i proizvode tone i tone govana. A tu istinu
niko nije umeo da iskaže na tako dobar i duhovit način kao matori Bunjuel.
Uf,
jedva ovo napisah. To mu je to zasad. Ostaju još dva nastavka.
Pa, samo da kažem da sam i ja uživao u svakom od ovde pomenutih filmova, osim "Golog ostrva" koje, evo, već stiže nelegalnim putem :) Film je velika magija kada dodirne naš unutrašnji realizam ...
ОдговориИзбришиPrva tri nisam gledao, a u ostale se kunem. Lepo, iskreno i odlično napisano. "Šampion rodea" je jedan od onih filmova na kojima plačem. "Seppuku" su mi mnogi hvalili ali nikako nije bilo prilike. U Kinoteci mi je par puta promakao.
ОдговориИзбришиSamo napred Naopaki! Piši češće jer lepo je čitati tvoje impresije, kako o filmovima tako o knjigama i muzici. Pozdrav!