Da vidimo šta se to novo vrti na mom „sajmonu i gramofonu“. U
prvi plan bih izdvojio devojku po imenu Kerolajn Rouz, koja je snimila
neočekivano dobru ploču i vrlo me prijatno iznenadila, a mene uopšte nije lako
prijatno iznenaditi, ja sam više sklon da se neprijatno iznenađujem, mada
koliko je neprijatnosti svuda, taj faktor iznenađenja je sve bleđi i bleđi.
Uglavnom, ova autorka je, rekao bih, uspela da ubode pravi balans između žešćeg
tradicionalizma (bez toga ja, naravno, uopšte neću da razgovaram) i potpune
svežine i modernosti, a može se i te kako biti moderan svirajući ovu starinsku
amerikansku glazbu. Naslov njenog dela je America
Religious, a to ima izvesnih sličnosti s naslovom, recimo, najbolje ploče
koju sam čuo ove godine: Folk Sinner.
Obe sintagme dovode u neposrednu vezu amerikana sentiment s nekom arhaičnom
verskom zatucanošću, a ja kapiram da mi se takve ploče najviše sviđaju, naravno
kad su napravljene kako treba, a ova jeste i može slobodno da stane uz rame
albumu grupe Lee Harvey Osmond. Ne uspevam da pronađem podatak koje je godište
Kerolajn Rouz, ama bih po slici rekao da je prilično mlada, a ovo joj je debi
album i utoliko mi je zanimljivije što je u stanju da napiše stihove kakvi su
recimo: Well I work for a woman half my age / She calls me José, my name is Manuel
/ I have two daughters six and twelve / I see them on weekends and holidays. E to je songrajting, bato moj. Ovde je tekstić s njenog sajta, gde se
može pročitati kako ova devojka kao neki svoj kredo izjavljuje: „I just want to write honest music“ (a to
je vala đavolski teško), dok se njen zvuk određuje kao „gospel-meets-country-meets-blues-meets-alternative
collection of toe-tapping, roadworthy stories and poetry set to music“. Nisam još stigao da dovoljno puta preslušam ovu
ploču i svarim je, međutim ovo je prvi album posle izvesnog vremena koji me se
onako baš dotakao i za koji sam pomislio da tu možda stvarno ima nečega. Mada,
koliko ja umem da pogrešim, to je čudo jedno. Uostalom, videćemo.
Sledeći je Bo
Tajer, stari znanac, stara kuka, čovek koji je kadar stići i uteći i na
strašnom mestu postojati, isti onaj majstor koji je s Livonom Helmom snimio
jednu od desetak najboljih ploča od dve ʼiljadite naovamo, Spend It All. Novi album zove se ni manje ni više nego Eden. A taj njegov Eden je bogami malo
čudan. Stigne on tamo, a ono ga dočekaju nekakve dve zmijurine, skoro pa kao
kod onog ludog Blejka u crkvici svoj od
zlata. „Who is to blame for this
vision of hell?“, pita se on i odgovara, a šta bi drugo: „You and me, brother, and everyone else“.
Naravno, ko će biti kriv ako ne ja i vi. Dakle, ni ova ploča nije bez te
sumanute religiozne komponente, koja na trenutke ume da bude i fantazmagorična,
ali inače je reč o tradicionalističkom zvuku, doduše znatno čvršćem. Definišu
ga kao bluegrass and jam-band tinged Americana i to sa epskom dimenzijom (jedna pesma traje čak 13 minuta i sastavljena
je od nekoliko komponenata). Ambicioznosti i kompleksnosti ovde ne nedostaje i
može se reći da je Bo Tajer s pratećom grupom Perfect Trainwreck snimio jednu
ozbiljnu ploču dostojnu svog renomea.
Stižemo do
poslednjeg albuma koji izdvajam ovom prilikom, a sada je u pitanju
najklasičniji kantri u izvođenju mlade protagonistkinje ovog žanra, Ešli Monro,
rođene 1986. (s obzirom na to kolʼko ja godina imam, ona je mlada kô rosa, ja
se sećam šta sam radio 1986, a nije da sam nešto pametno radio). Ova dotična
dama nastupa i kao članica kantri grupe Pistol Annies, skupine koja ovih dana
takođe ima novi album, ama ovom prigodom ću o njenom solo uratku. U principu,
malo je suviše mejnstrim za moj ukus, međutim uopšte nije loše. Ima dobrih
pesama i dobrih tekstova. Vidim i da je ploča pobrala veoma pozitivne kritike.
Zasluženo, nema šta. Koautor naslovne pesme je niko drugi do Gaj Klark lično, a
ako je Gaj Klark na bilo koji način uključen, onda to zaslužuje moju punu
pažnju. Dakle, ovde vas čekaju priče o tome kako je tata umro kad je ona imala
13 godina, a mama se propila, pa je ona zbrisala od kuće s nekom protuvom i
ostali kantri toposi, kojih meni nikad nije dosta i mogao bih, čini mi se, da
ih slušam do sudnjeg dana. Ima bogami i kinki
momenata, s kožom, lancima i bičevima (svašta kô na vašar), a na kraju ploče
dolazi nešto zaista duhovito, duet s kantri pevačem Blejkom Šeltonom (inače,
mužem njene koleginice iz Pistol Annies, Mirande Lambert) u kojem on njoj
poručuje: You ainʼt Dolly, ama ni
Ešli njemu ne ostaje dužna, pa mu veli: And
you ainʼt Porter. Ovako oni zadevaju jedno drugo: You ainʼt Dolly / And you ainʼt Porter / Sheʼs a little bit fuller /
And youʼre a whole lot shorter. Tako mu je to: nit je ona Doli nit je on
Porter, ama mogu da prođu.
Нема коментара:
Постави коментар