Scott Matthew – Unlearned

Evo nečeg zanimljivog. Reč je o ploči koja mi je pružila veliki slušalački plezir, iako u stvari ne dolazi iz „mog“ miljea.

To je album sastavljen od obrada. A ja izuzetno volim takve albume. Dva relativno sveža, ili što neki ljudi kažu: recentna takva naslova, koja i dalje prilično redovno slušam, jesu prošlogodišnje ploče Pola Torna i grupe Counting Crows. Remek-dela, čini mi se. A ove godine tu je Skot Metju. Ploča ovog Australijanca nastanjenog u SAD daje i odgovor na pitanje zašto mi se albumi sa obradama toliko dopadaju.

Naslov je Unlearned, a Skot Metju na sajtu objašnjava zašto je odabrao tu reč i kako izgleda proces koji on naziva unlearning. To se može pročitati ovde, a ja sa svoje strane napominjem da ova ideja, naravno, nije nova. Recimo, jedna uticajna grupa mislilaca u XX veku imala je na repertoaru pojam: oneobičavanje (u originalu остранение, pošto je reč o ruskim misliocima). Ukratko, poenta je u tome da umetnost treba da oneobiči našu percepciju stvarnosti tako što će poremetiti uobičajeni, automatski način na koji smo navikli da je opažamo. Jedan od najnotornijih citata pripadnika ove grupe glasi: „Nova forma pojavljuje se ne zato da bi izrazila nov sadržaj već da bi zamenila staru formu koja je izgubila umetničku vrednost.“

Zvali mi to unlearning, oneobičavanje, oslobađanje od automatizma percepcije, smenjivanje stare forme novom ili bilo kako drukčije, album Skota Metjua predstavlja odličan primer toga. Na repertoaru dotičnog muzičara našle su se neke od najnotornijih pesama koje je svako od nas bezbroj puta čuo. U Beogradu postoje radio-stanice na kojima se te pesme, snimljene pre dosta godina, i sada mogu čuti po nekoliko puta dnevno. I kad vi po desethiljaditi put čujete To Love Somebody ili I Wanna Dance with Somebody Who Loves Me, onda je to nešto dosadno, okamenjeno, nešto što je već izgubilo svaki smisao.

Ali kad to 2013. godine otpeva neki tamo Skot Metju, za koga ja inače nikad ranije nisam čuo, i to nekim pečalnim, do panja ojađenim glasom, u kome nazirem i izvesnu dozu idiotskog humora, tu se onda vidi čudesan efekat koji gore opisani proces izaziva. To su te iste, odlično poznate pesme, a opet, one sada predstavljaju nešto potpuno novo i drukčije. To jednovremeno prisustvo poznatog i novog u jednom istom entitetu i efekat koji to proizvodi na našu percepciju, a koji bi se mogao odrediti kao razbijanje načina na koji smo navikli da opažamo poznate stvari, jesu ono zbog čega vredi slušati novu ploču Skota Metjua.