Willie Nile – American Ride

Vili Najl je, naravno, na sceni već decenijama, ali moj prvi susret s njim odigrao se 2006. godine na ploči Streets of New York. Tada me je, sećam se, pridobio poželevši mi dobrodošlicu ni manje ni više nego u svoju sopstvenu glavu. A u toj njegovoj glavi bogami svačega ima. Tu Bazbi Berkli i Frankenštajn nastupaju u cirkusu. Ruska vojska održava paradu obučena u pastelne nijanse. Dalaj-lama sedi u naslonjači, a Žan-Pol Sartr, ofarban u zeleno, ide na disko žurku. Ili već tako nekako. I kako odoleti čoveku u čijoj se glavi odigravaju takva zbitija, pitao sam se.

Uglavnom, Vili Najl je sad već u godinama, pregazio je šezdesetu, i to dobrano, ali izgleda da je u odličnoj formi. Sve pršti na njegovom novom albumu. Na omotu, on stoji ispred jednog „ševija“ i poziva slušaoce na aktivnost iz naslova, „američku vožnju“. Čitav itinerer je on u naslovnoj pesmi osmislio. Pravi katalog mesta, auto-puteva i određenih kulturoloških specifičnosti pojedinih regiona može se tu naći. Headinʼ down to Memphis on the 419 / Lookinʼ for Elvis Presley and the Reverend Green, glasi jedan od karakterističnih stihova.

Ploča se sastoji od ukupno dvanaest pesama, sličnih kvaliteta. Od toga, jedna je obrada, a jedanaest je Vili Najl napisao sam ili u saradnji s drugim autorima. Što se mene tiče, vrhunac je God Laughs, koja potvrđuje da njen autor ima besprekoran smisao za humor. Tu se može saznati kako izgleda jedan dan u životu Svevišnjeg. A i na pitanje zašto Svedržitelj radi sve to što radi – Vili Najl ima odgovor.

Međutim, ipak je od svega najzanimljivija ona jedina obrada na ploči: People Who Died Džima Kerola. To je prosto pesma koja vas se tiče. S njom u vezi, pade mi na pamet da je Jovan Hristić rekao kako postoji literarna tajna isto kao što postoji i lekarska tajna i da pisci o nekim stvarima obično ne govore, pa se tako ne usuđuju da otvore ona vrata iza kojih se kriju najstrašnije čovekove patnje. Vrata na kojima su, kao u bolnicama, stakla zamućena. Jedan od onih koji su to uradili bio je Tolstoj, kome dugujemo neke briljantne, detaljne i plastične opise smrti. E, u ovoj pesmi se o smrti govori na jedan direktan, otvoren, furiozan, pošten i po meni pravi način. A Vili Najl je bio na visini izvođačkog zadatka i rezultat je odličan. Koliko shvatam, na odluku da baš ovu numeru uvrsti na svoju ploču uticale su neke njegove lične prilike. Šta reći? Ima u životu situacija kad pesma s naslovom Ljudi koji su umrli postaje vrlo aktuelna. Nikoga one ne mimoiđu. A ova pesma je jedan od njihovih ultimativnih umetničkih izraza. I to je Vili Najl još jednom potvrdio.