Ružičasti snovi (Ružové sny) 1976.

***(*)

3+

Ovo sam skinuo zato što se nalazi na nekoj listi deset najboljih slovačkih filmova (onoj na kojoj je Bokser i smrt prvi). I umesto da čeka ko zna koliko na gledanje, pogledao sam ga odmah. Razlog za to leži u špici – bila je toliko dobra da me je povukla da odgledam ceo film. I bogami, ni ono što sledi nije mnogo lošije. Ružičasti snovi su za mene bili veoma prijatno iznenađenje.

Vremenski, ovde je reč o sedamdesetim godinama; i dalje zajednička država, ali period posle tzv. zlatnog doba čehoslovačkog filma. Mesto radnje je mirna, učmala slovačka provincija (porodične kuće s dvorištima, ljudi koji voze bicikle i jata gusaka na ulicama), a njeni stanovnici životni prostor dele s još jednom etničkom grupacijom – Ciganima. 

Na platnu, Cigani s tla centralne Evrope, kao glavna tema, mogli su se videti još pre ovog filma. Kod nas je, dabome, 1967. godine Saša Petrović snimio Skupljače perja, a kod severnih nam suseda u približno isto vreme ovom temom bavio se jedan drugi Saša, koji se, normalno, zove Šandor. A preziva se Šara. Njegov kratki dokumentarac iz 1962. zove se Cigányok, a 1968. godine ovaj reditelj snima i film koji se smatra jednim od najboljih mađarskih – Feldobott kő. Engleski prevod je The Upthrown Stone, a kako bi bilo na našem, pojma nemam. Taj film sam skinuo još odavno, ali nemam titlove, pa ne mogu da ga odgledam, a po onome što sam od njega video, deluje mi i te kako vredno pažnje.

E sad, kod mađarskih severnih suseda Slovaka, tu temu dotakao je reditelj ovog filma – Dušan Hanak. Konkretno, ovde je reč o ljubavi između belca, mesnog poštara, i Ciganke. Oni imaju, tako, 18 do 20 godina i normalno, i njeno i njegovo okruženje protivi se njihovoj vezi. I kad to ovako ispričam, postavlja se pitanje – zašto je to tako dobar film kad ima tako glupu temu.

A uz to je glavni junak još i prilično nesimpatičan (mislim, meni). On je jedan od onih, kao, zanesenih, optimističnih likova. Nešto slično onome što su odigrali Leonardo di Kaprio u Titaniku i Roberto Beninji u filmu Život je lep (La vita è bella). Zašto li sam uopšte gledao te filmove? I te dve kreature su tako bile zaluđene za određenu ženu i zbog nje se majmunisale na razne načine. Tako je i ovde. Ovaj naš palanački pismonoša se „ne boji drugova njenog frajera“, pa dobije „batine nasred plesnjaka“. I „peglaju ga bata đonovi“ i „krpe ga koncem doktori“. I svašta on zbog Ciganke tu uradi. Bije se, pa ripa s krova i lomi nogu, pa pljačka poštu i napipa mardelj. 

Samo, postoji jedna ključna razlika: ono što se može videti u filmovima Titanik i Život je lep ne samo da je lažno, nego je svojom banalnošću i podilaženjem masovnom ukusu uvredljivo za gledaoca. U ovom filmu, međutim, ni taj bezvezni, sapunasti karakter glavnog junaka ne smeta toliko. Pre svega, zato što reditelj na njemu i ne insistira mnogo i ne gura ga onako nametljivo i ljigavo u prvi plan. I ne manipuliše njime na način protivan svakom dobrom ukusu, pokušavajući da od svog junaka nekim nemogućim spletom okolnosti načini heroja.

U Titaniku se junak, dabome, žrtvuje za svoju dragu, a ovamo onaj pravi cirkus u koncentracionom logoru zbog sina. Nema hepienda ni u jednom ni u drugom filmu, ali njega u oba slučaja sprečavaju spoljašnji razlozi. Šta to, dakle, ne dâ ovim junacima da budu srećni sa izabranicama svojih srdaca? Najčuvenija pomorska katastrofa u XX veku i najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva. Znači, ispade da su potrebne kataklizme svetskih razmera da spreče ljudsku sreću. Ma, ajʼte, molim vas. Mnogo manje tu treba. Dovoljna je samo ljudska priroda. I Dušan Hanak je to znao i pokazao. I to ovaj film stavlja u sasvim drugu kategoriju od Titanika i ostalih bedastoća. Ni u Ružičastim snovima nema hepienda. Ali njega sprečavaju unutrašnji razlozi.

Naš poštar i njegova zgodna Ciganka prevladaju sve prepreke koje pred njih stavlja okolina. Nije u tome problem. Ali kad treba da dođe ono „živeli su srećno i dugovečno“, tu nastaju teškoće. Nikakve katastrofe nisu potrebne. Dovoljan je samo običan, svakodnevni život, pa da ta tako teško osvojena ljubav bude stavljena pred onaj pravi izazov. Koji, dabome, ne može da izdrži.

Sve u svemu, Ružičasti snovi je jedan gledljiv, komunikativan, pitak film, namenjen očigledno veoma širokom krugu publike. Međutim, u njemu nema ništa od onoga što karakteriše filmove namenjene veoma širokom krugu publike na koje sam ja navikao. Nema štoseva, nema vickastih replika, nema igranja na prvu loptu, nema jeftinih rešenja, nema patetike, nema likova koji na nemoguće načine ispadaju junaci, nema besmislenih situacija koje vam smetaju jer se protive elementarnom razumu, nema podilaženja masovnom ukusu, nema vređanja gledalaca ljigavštinom i banalnošću. Ima dosta ciganske muzike, ali ona nije onako jeziva i odbojna kao u našim filmovima, već zvuči kao najbolji pop. Eto, Dušan Hanak je pokazao da je sve to moguće i alal mu vera.

Kremator (Spalovač mrtvol) 1968.

***

3

Ovo je jedan pametan film, vrlo osobenog stila, i neko bi mu sigurno dao i znatno više od ove moje trojčice. Ipak, ja sam uzdržan. Reći ću zašto.

Ali najpre dobre strane. Kad sam ovo počeo da gledam, setio sam se najbolje replike koju sam ikad čuo u nekom domaćem filmu. Ona glasi: „I ti si u ovom sranju hteo da saʼraniš moga dedu“. Dakle, Kremator ne samo što ima sličnu temu kao dotični domaći film, i što je tretira sa dosta crnog humora, nego je smešten i u istu istorijsku epohu. Ako se tamo radnja dešava posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, ovde je okvir s jedne strane nemačka aneksija Austrije (Anschluß, kako su to oni zvali), a s druge sam početak Drugog svetskog rata. Mesto zbivanja je Češka, u kojoj je još prisutno jako nasleđe Austro-ugarske carevine. Ono se ogleda i u ambijentima, tj. u životnom prostoru likova. To su sve odreda veliki stanovi u kojima obavezno ima posluge, sa zidovima punim slika, sa klavirima i sa vlasnicima opsednutim uređivanjem enterijera. Ali pre svega Austro-ugarska se vidi u samim likovima, sve nekim mrtvo ozbiljnim individuama u odelima, besprekorno začešljanim i doteranim, koje svojim uglađenim ponašanjem i zadrtom privrženošću nazovi tradicionalnim vrednostima prikrivaju suštinsku pokvarenost i želju za bogaćenjem i vlašću. Znate već one što se busaju u prsa nekom svojom čašću, patriotizmom ili već čime, skloni su da vas osuđuju zbog sitnica i da se zgražaju nad vama, a sami su neopojana đubrad. E, sredina u kojoj se odvija film Kremator iza te visokocivilizovane i konzervativne fasade otvorena je za ono najgore u ljudskom biću, za ono ljigavo, prikriveno, ćiftinsko, jajarsko zlo.

Toliko o miljeu. Sledeća stvar je režiser Juraj Herc. Ovaj film je nastao u zajedničkoj državi Čehoslovačkoj, ali je češki. Njegov režiser je, međutim, slovački Jevrejin. Od njega ranije ništa nisam gledao, ali me je stilom demonstriranim u Krematoru prijatno iznenadio. Originalnost i svežina ovog filma leže koliko u samoj priči, toliko i na vizuelnom planu i u načinu na koji je ona saopštena. Mnoštvo neočekivanih uglova, iskrivljenih perspektiva, krupnih planova i detalja deluje samo za sebe, nezavisno od događaja. Vidim po internetu da se govori o uticaju nemačkog ekspresionizma na ovaj film. Taj manir je, naravno, prisutan. Ali još bolja je fora kad različiti prizori, recimo detalji nekog ambijenta, krenu da se brzo, odsečno nižu jedan za drugim. Divan postupak, koji gledaocu potpuno zavrti mozak. Tako nešto sam video recimo kod mađarskih majstora, pre svega kod najvećeg od njih – Zoltana Husarika, ali i kod Karolja Maka i Šandora Šare. Elem, tim stilom, u kojem stalno vadi neke trikove iz rukava, Juraj Herc uspeva da postigne jedno suštinsko obogaćenje sveta koji želi da predoči.

Pa zašto onda samo tri zvezdice, to jest tek solidno, pristojno, dobro? Pa, zbog jakog pamfletskog karaktera filma, koji svoja značenja prezentuje kroz isuviše direktne alegorije. Likovi, pre svega glavni junak, i nisu ljudi nego neke jednodimenzionalne kreature. Većina toga u ovom filmu dobro funkcioniše. I ti stanovi i taj grad u kojem obitava uštogljena gospoda i taj krematorijum, nalik na staroegipatski hram. I prelazak junaka na tamnu stranu i njegova inicijacija u zlo odlično su napravljeni. I veza između dima iz njegovog krematorijuma i onog dima dobro se sve vreme provlači. I senka tog drugog dima, kako film odmiče, sve više pada na celu priču. Samo, ja bih više voleo da su sva ta značenja saopštena suptilnije i indirektnije. 

Junak se, dakle, pridružuje nacionalsocijalistima, prihvati sve one njihove bljuvotine o rasi i ne znam čemu, ali istovremeno njegova ličnost se cepa. On ludi. A ja se pitam – zar je zaista neophodno da čovek bude lud da bi prigrlio zlo. Zar nije ovaj film, s obzirom na to kako je počeo, trebalo da prikaže nešto drugo? Zar nije trebalo da prikaže jednu sredinu savršeno racionalnu, koja na zlo pristaje svesno, prikrivajući ga kojekakvim teorijama da bi održala licemerni privid morala i samodopadnost do koje joj je toliko stalo?

No, ovo je ipak dosta dobar i vizuelno svež film, pa je, i pored toga što su i glavni lik i njegovi ukućani pre karikature nego celovita ljudska bića, ipak zanimljivo gledati šta se s njima dešava. Juraj Herc uspeo je da nesrećno zatiranje ove porodice ispripoveda kroz prelepe, često bizarne slike, od kojih neke u sećanju ostaju i malo duže. I ne najmanje važno – ovo je film tokom kojeg sam se bar dva-tri puta pocepao od smeha. A bilo je lepo videti i kako je smušenog, komičnog, ali i nesrećnog pana Dvoržaka odigrao niko drugi do lično Jirži Mencl.

Bokser i smrt (BOXER A SMRŤ) 1963.

***(*)

3+

Dakle, nije Derviš i smrt, nego Bokser i smrt. Od kinematografije nastale u državi koja se zvala Čehoslovačka, onaj češki deo je, dabome, bio poznatiji, cenjeniji, prihvaćeniji, ali treba imati na umu da su i u Bratislavi stvarani naslovi veoma vredni pažnje.

Zagrebao sam malo po tom prilično nepozntom terenu i otkrio tu i tamo ponešto. Recimo, Sunce u mreži (Slnko v sieti) za moj pojam i nije bogzna šta. Lepo to počinje, ima dobru špicu, dobar je ambijent na krovu one zgrade. Ali malo toga se tu dešava, a posle kad odu u kamp, sve se raspline i bilo mi je naporno i nezanimljivo da dalje pratim. Izgleda da je to više generacijski film, koji je u tom trenutku i u tom političkom okruženju nešto predstavljao. S druge strane, Bokser i smrt je po meni bolji film čak i od onog najpoznatijeg slovačkog – Prodavnica na korzou (Obchod na korze), koji je i oskara pokupio.

Život u nacističkom koncentracionom logoru njegova je tema. Dakle, još jedan dosta dobar film o Drugom svetskom ratu kojeg, recimo, nema na onoj listi koju sam ovde pominjao. Nekako su njeni sastavljači uspeli većinu onih pravih filmova da omaše. Biće ga svakako na nekoj mojoj listi, ako je ikad budem pravio.

Zaplet čini serija boks-mečeva između zapovednika logora (Nemca) i logoraša (Slovaka), koji su obojica pre rata bili bokseri, kao i zanimljiv odnos koji se vremenom između njih uspostavlja. A ambijent? Nepregledne bodljikave žice, metri i metri između direka. Stražarske kule s kojih u mraku blešte svetla. Krcate spavaonice. Alarmi koji odjekuju u noći. Zloslutni dim koji se vije iz dimnjaka, a kroz njega se na mahove probija sunce. Taj prizor, u kombinaciji sa ljudskim krikom iz ofa, i sa kadrovima u kojima vidimo predmete ostale na mestu gde je do malopre stajala grupa ljudi – među najvišim je dometima ovog filma. Međutim, u celini gledano, život u logoru nije predstavljen onako ubedljivo kako je to, recimo, učinio Aleksandar Tišma u Upotrebi čoveka.

Sad ja to, dabome, moram da citiram: „Ukazala se jedna visoka ograda od bodljikave žice, a iza nje na stotine spodoba kakve još nikad u životu nisam videla, mršavih, sivih, ogromnih, iskolačenih očiju u kvrgavim glavama bez kose, s nekakvim krpicama u istanjenim rukama kojima su pred sobom mahale. ʼLudaci!ʼ, šapnuo je neko, i mi smo začas poverovale, jer se drugo ništa i nije dalo poverovati.“

Doduše, i teško je takmičiti se s ovim.

Zanimljiviji su sami likovi i odnos u koji bivaju uvučeni. Taj aspekt filma funkcioniše vrlo dobro, drži pažnju i čini ono što treba – da gledalac želi da vidi šta će se sledeće desiti. Mečevi između njih dvojice čvorišne su tačke zapleta. Oni postepeno postaju sve teži kako se primičemo naizgled ključnom događaju – velikoj borbi u deset rundi, pred publikom sačinjenom od kojekakvog nacističkog ološa. Za ovim međutim sledi prava kulminacija – jedna jedina runda, u tišini i osami, tokom koje sve maske padaju. 

Ovaj film uglavnom ima ono što treba da ima – likove prema kojima se može osetiti simpatija ili osuda, dobro izvedene scene mečeva i interpersonalne relacije koje se manifestuju kroz bokserske udarce.

Tok radnje tako je konstruisan da omogućava da sagledamo celokupnost složenih i protivrečnih osećanja koja se u njihovim glavama roje. Samoljublje, svojeglavost i želja da se neka svoja pravda istera postoje kod obojice. Pritom, i jedan i drugi imaju izraženu moralnu komponentu, ali ovi malopre pomenuti činioci rukovode njihovim postupcima, pokazujući se važnijim. Ti su činioci, izgleda, i fundamentalni pokretači svekolikog ljudskog delanja.

Bokser i smrt je film o dvojici ljudi koji se sreću na strašnom mestu, na samom dnu ljudskog stradanja, pri čemu njihova individualnost izbija u prvi plan, uprkos tome što bi je u datim okolnostima, s obzirom na sve postojeće pritiske, bilo pametnije suspregnuti i zatomiti.

Košmari (Zmory) 1978.

4

****

„Poslednja i najveća od svih muka tog strašnog mesta je večnost pakla. Večnost! O, strašne li i grozne reči. Večnost! Koji čovekov um može to da shvati? I, upamtite, to je večnost patnje. Čak i kad paklene muke ne bi bile tako strašne kao što su, ipak bi postale beskrajne, pošto je određeno da traju zauvek. Ali ako su večite, one su istovremeno, kao što znate, nepodnošljivo žestoke, nepodnošljivo velike. Podnositi celu večnost makar samo i ujed kakvog insekta, bilo bi strašno mučenje. Kako li mora da je, onda, podnositi mnogostruke muke pakla zauvek. Zauvek! Za čitavu večnost!“

Ovo je, dabome, iz Portreta umetnika u mladosti. Tako su irski popovi u školi koju je Džojsov junak pohađao plašili dečurliju. A slično je prošao i junak ovog filma. On je živeo manje-više u slično vreme, ali je bio podanik Austro-ugarske carevine, a po nacionalnosti Poljak. Film je smešten u istorijsku epohu kad je njegova rodna gruda Galicija (ne ona u Španiji, nego ona između Poljske i Ukrajine) bila deo Dvojne monarhije. Rekao bih da je reč o godinama, možda ne baš neposredno, ali tu negde pred Prvi svetski rat i pred slom ove države, koja je, sudeći prema svim prikazima u umetničkim delima za koje znam, izgledala krajnje sumorno i monstruozno, i kao da je bila napravljena da satre sve ljudsko u čoveku. Sad, kako se stvarno živelo u toj Austro-ugarskoj, ja pojma nemam.

Film traje oko sto minuta. U prvih pedesetak, junak ima recimo 11 godina i kreće u tu jezivu školu. U drugoj polovini filma on je već momak, maturant, dakle nekih 18 godina.

Ova prva polovina poprilično me podseća na dva meni veoma draga filma koja za temu imaju detinjstvo, ali jedno sumorno i odvratno detinjstvo, u kojem se deca suočavaju sa smrću i čamotinjom života. To su Bergmanov Fani i Aleksandar (Fanny och Alexander) i Zmija u nedrima (Cría cuervos) Karlosa Saure. 

Ovaj film nije baš tako dobar kao ova dva (nije ni mnogo slabiji), ali je sredina u kojoj se odvija znatno sumornija. U Fani i Aleksandru milje je buržoaska Švedska spočetka XX veka, u kojoj ima i dekadencije i religioznih stega i jevrejskog misticizma, ali koja je svakako jedna kulturna i prosvećena sredina, čiji žitelji umeju i da se zezaju i da se zabavljaju i da se bave intelektualnim radom. U Zmiji u nedrima one tri devojčice izolovane su u generalskoj kući u Frankovoj Španiji, odsečene od sveta i primorane da prisustvuju seriji turobnih događaja. Junakinja tog filma kaže kako se o detinjstvu obično govori kao o nekom lepom životnom periodu, ali da ja njeno detinjstvo bilo nalik dugačkom, mračnom tunelu čiji se kraj nije nazirao. Ipak, i ta kuća u kojoj one stanuju je imućna i živi se na jednom visokom, ne samo materijalnom, već i kulturnom nivou. Tako Švedska i Španija. Austro-ugarska iz ovog filma, međutim, mnogo je odvratnija sredina za život. 

I roditelji ovog dečaka, kao i roditelji dece iz ova druga dva filma, pripadaju obrazovanoj, prosvećenoj, pa i relativno boljestojećoj klasi. Ali ovde su čitava sredina i sistem na kojem ona počiva upereni protiv čoveka. Otac je neka vrsta izopštenika iz društva, majka je muzičarka koja iz nekog razloga ne može da se bavi svojom profesijom. Plus, oboje su bolesni. I cela država je bolesna. Školstvo je mehanizam za maltretiranje. Profesori muče, ponižavaju, vređaju đake, đaci između sebe jedan drugoga maltretiraju. Država i katolička crkva u jednoj su sprezi koja od te sredine čini monstruozno mesto. Mali junak filma nosi se sa svim tim, plus sa demonima svoje seksualnosti, koja se tek budi.

Turoban je to jedan svet i jedno neveselo detinjstvo, prikazani, dabome, bez ulepšavanja, ali i bez padanja u drugu krajnost. Dakle, bez želje da se bude grozan, gnusan i ekstreman po svaku cenu. (To je, recimo, zamka u koju je upao Elem Klimov, o kome sam ovde već pisao.) Ne, ovaj reditelj saopštava svoju priču kao normalan čovek, bez potrebe za tim da nešto suviše jakim bojama i suviše oštro ističe. Ton je ovde vrlo odmeren. Zbog toga u ovom filmu većina elemenata dobro funkcioniše i uspešno ocrtava jednu sredinu, logiku po kojoj ona funkcioniše, društvene, psihološke i porodične procese koji oblikuju sudbine njenih žitelja.

U drugih pedesetak minuta, junak je, rekoh, već momak. U njegovoj sredini niču sada neke napredne ideje, koje se suproststavljaju retrogradnim težnjama klera i države. Oličene su u jednom slobodoumnom profesoru fizike i u sve jačem socijalističkom pokretu. Zanimljiv je recimo junakov razgovor s tim profesorom, koji poriče sve one gluposti o paklu i grehu koje su đacima drugi profesori napričali, poriče, dabome, i postojanje boga, ali isto tako poriče i neke duhovne vrednosti do kojih je junaku stalo. Junak se ne priklanja ni reakcionarnim idejama koje mu je servirala škola, ali ni tom militantnom ateizmu, ni revolucionarima, već bira svoj sopstveni put. Sličan je taj put po nečemu onome koji je izabrao Džojsov Stiven Dedalus, a po nečemu i onome iz Jejtsove pesme „Sailing To Byzantium“. Individualizam kod junaka odnosi prevagu nad svim vrednostima koje mu sredina nudi, bilo da su reakcionarne ili napredne.

Naravno, sve to ide u paketu sa sjajnom atmosferičnošću ovog filma. Mračna porodična kuća u kojoj roditelji nešto tiho govore iza vrata, a iz mraka se pomaljaju kojekakvi uznemirujući predmeti, sumorna dvorišta i oguljene fasade junakovog pansiona u gradu, mantije, građanska odela, izleti u polje, priroda – sve to odlično uslikano, sa raskošnim bojama. Onirički i košmarni prizori, kao i tema na klaviru, koja se ponavlja, doprinose upečatljivosti ovog filma.